Mnogi je zovu Kata puna zlata.
Pravu slavu postigla je u svojoj mladosti, kao tridesetčetvorogodišnje, a još neudato devojče, kotirano kao najlepši svet u maminoj bašti. Inače je najsračunatija verzija nekog neznanog junaka, kao jedne u nizu neuspelih misterija krasnog doma Mrkvić.
U svojoj davnoj petnćstoj godini života bila je crvene, goruće kose, čije su divne vlasi, već beznadežno izgoreli okolni frizeri amateri. Sada joj kosa ima izgled žuto – belog slamnatog šešira, na glavi preživelog kauboja, što se upravo vratio iz neslavne borbe sa četom krokodila. Suva, beživotna kosa, sa stepenima, umršena gelom i penom. Izbeljena farbama, pa, još sa izvučenim zlatno – žutim pramenovima, ličila je na sve, samo na frizuru nije. Iz čuperaka, prikačene za njene male uši, visile su sa obe strane, po jedna, velika okrugla minđuša, u obliku alke, prečnika 20 cm. Lice joj bledo, beživotno, belo kao sneg, glatko i čisto. Obrazi joj se nikad nisu crveneli. Za vreme Slobodana Miloševica i njegove vladavine Srbijom, bogatasi nisu crveneli, ni kad trce, ni kada se smeju, ni kada plaču. Kata je bila jedna od njih, zato je uvek izgledala, bez osecaja, hladnokrvno, kao ubica. Nije ona nikoga ubila, ali bi to učinila, kao borac za vlast, da dobije muža. Bila bi sposobna za tako nešto u Srbiji, jer živi u Miloševićevo vreme, kada su poštene devojke sa fakultetskom diplomom sedele kod kuće, bez posla, jer nisu članovi Vladajuće Partije. Kata je Socijalista, po izgledu, ponašanju, ne po ubedjenju. Oči plave, buljave. Obrve gotovo počupane, u tragovima nagoveštavaju dve tanke, kratke i prave linije, ispod malenog čela, na kome se još nisu pojavile bore, iako se neprestano mrštila. Okrugla, namrgodjena faca, sa malim nosićem i tankim, neprivlačnim usnama bili su njeni nepromenljivi aduti u borbi za mladoženjom. Odevena u jeftine krpice, neuskladjenih boja i krojeva, ličila je na izgubljenu devojčicu iz siromašne kuće, gde se nije imalo para, za bolje odevanje. Da nije uvek bila natovarena sa 2 kg zlata, ogrlicama, raznim narukvicama i prstenjem nanizanim na njene kratke i debele prste, momci bi pomislili, da je sirotinja, koja nema hleba da se najede. Visoka, koščata , krupna, ali ne debela. Previše dugih ruku, koje je uvek držala ispružene, ispred sebe, da isturi svoj miraz i stavi ga svakome, pod nos. Njene drugarice su se prsile, isturale grudi, podizale ih, da isteraju oči, dao im Bog, ali nije našoj junakinji. Kata nije imala struk, a grudi su joj bile gotovo ravne. Dok je hodala, desnu nogu je vukla za sobom i saplitala se njome, a rukama mahala i održavala ravnotežu. Od rodjenja joj leva noga bila kraća za 2 – 3 cm, zato se njeno levo rame spustilo isto toliko, kao da će da padne, a desno se podiglo, od silnog podupiranja i podbočivanja na desnoj nozi.
Njena pomalo nemarno odevena i neskladno izvajana figura izražavala je čitavu sliku sela, bez nade za drugim i promenom u bilo kojoj sferi života.
Bit njenog života kotirana je u dvospratnoj , majstorski zidanoj kući, koja je vec godinama dreždela na dnu same Slepe doline u selu Donjim Tabanovcima. Preciznija lokacija ove građevine , često je deklarisana kao najniža tačka u svim sferama života, osim ekonomskog prosperiteta i trenutnog stanja, pri čemu je pomenuta zgrada bila sinonim za krem društvo ovog, a možda i većine naših sela. Dakle, imate viziju objekta gde je rođena i doživotno smeštena naša junakinja Kata Mrkvić.
Poznatija kao “ Afrodita “, Kata je dete Tereze i Stojka Mrkvić.
Glavni regulator njene sudbine i jedini paralizator bračne sreće, bio je nekakav gen za sklapanje braka, koji je preko ženske linije nasledila od čukun babe Nervice Genski, koja se još davno doselila iz Makedonije, da bi se udala za Katinog pretka, čukun dedu Zvonka Mrkvića i eto priče.
Istorija se ponovila, rođena je Kata Mrkvić, najveći Genetički problem i beznadežni slučaj u Medicini. Međutim, kako je nauka digla ruke od Kate, tako je i Kata od nje. Sa verom u sebe, bila je neumorni borac, što upražnjava naturalnu kuru samoizlečenja i uzda se u sedmu silu i devet života. Kao poznati junak među neznancima, za razliku od njih imala je ime i prošlost, ideal od danas do sutra i cilj u dalekoj divljini malog sutra.
Kada je njeno visočanstvo u pitanju prepreke ne postoje. Sve metode osvajanja terena, to jest muža, dolaze u obzir. Spremna na akciju, iznalazi bezbroj načina da stigne do željenog cilja. Budućnost je pred njom i svi su izgledi da će ceo proces potrajati mnogo duže, nego što sama očekuje. Zapravo, njen najveći problem je u tome što su ciljevi pokretni, pa joj nekako pobegnu u zadnjem trenutku, pa jadna uplakana, lepa naša ostane i dalje onako lepa, ali sama. Sudbina je takva, nekome majka, nekome maćeha. Neda se podmititi i prevariti. Koga uzme na zub, gotov je.
Pre nekoliko godina u vreme vrše, vrelog julskog dana, na levoj krivini za Canino sokače, vucarala se Kata i presretne Radeta pripovedača.Stade, podboči se na desnu nogu, iako na pola metra od čoveka, nakostreši se i povika iz sveg glasa:
“ Ja se udajem Rade, a ti kako oćeš! Ova čovek, znaš, to je čovek mog života! Pravi princ na belom konju! A sad, trči! Pričaj svakem, onako lepo, ko što ti umeš, sam kad oćeš! Ajd, ajd požuri! Šta čekaš?! Dosta sam ja čekala ova moj trenutak! Oću da se čuje, na sva usta. Lepa Kata se udaje, baš z inat!!! Tako ti da kažeš i nemo mi se tunak iščuđavaš više! Šta si zinuo, ki tele pred robnu kuću “ Moj ljubimac i ja „!“ Rade iskolači zelene oči u Katu. Nije govorio. čuo je. Stajao je ukočeno. Posmatrao je zlato, raščupanu i razbacanu Katu. Za razliku od nje, Rade je hodao kao vojnik. Odvažan. Brz. Visok i prav kao strela. Bio je mršav, obrijan i očešljan. Sada se jasno videla njegova brada, koščata, sa rupicom na sredini i malo isturena napred. Vratić dugačak i tanak, kao stalak za okruglu glavu, koja se klimala na njemu. Rade je uvek bio uredan. Sušta suprotnost Kati. Bio je veran svom selu i ono se pažljivo brinulo o njemu. Seoska šnajderka je redovno ušivala popucale šavove, na svega nelokiko pari Radetovih odela. Prišivala je dugmiće na njegovim košuljama i pojačavala ih, da se ne izgube. Svakog jutra, kod Brice se brijao, a jednom nedeljno podšišivao. Rade se smeškao i pokazivao bele i čiste zube. Nakezio se Kati. Počešao po glavi, protrljao bradu I krenuo. Dugačkih ruku i nogu, velikih dlanova i stopala, grabio je ispred sebe, da stigne na vreme, kod nekoga na ručak i razglasi najnoviju priču. To je bio njegov posao. Dobro plaćen posao za to vreme.
Prođe par dana, osta Kata bez čoveka, a umalo bez života. Da li je to delo njenog princa ili konja? Ne znam. Uglavnom Kata pođe u svet bez jednog zuba. Da je bilo koji drugi zub, pa i nekako, ali sekutić i to gornji, pa to je strašno za lepotu jedne mlade dame koja traži muža! Uvređena Kata, već navikla na crne dane, spremnija nego ikada da istraje u svojoj borbi, zamisli se pa reče:
“ Šta, šta, šta! Šta me briga. Ja imam pare, eeeeee! Ja bre, mogu da kupim i njega i svi veštački zubi! Ma, celu vilicu ima da ukrasim sa zlatni zubi! Baš, z inat njemu, to ću da uradim! Iiiiiiii, neka crkne! „
Eh, gorke li sudbine! Odoše Katine pare srecnom zubaru, koji u ovoj provinciji baš zna da živi. Vadi čovek zube i uživa. Uživa i Kata. Ko je sad kao ona? Niko, to i ja kažem.
Nakon tri godine, mnogo toga se promeni u svetu, a i kod nas. Eto, na primer, Katica poređala zlatne zubiće, gore i dole, pa tako okićena još navila kosu i tanke nožice i peva li peva. Sunce prži. Kata zadovoljna i sređena, posle stručnog zahvata specijalne službe, širom otvara svoja ponovljena usta i zatvara svoj zubni dosije. Natekle glave, naraslog mozga i uzdignuta čela izlazi iz zubne vile, gde je doktorski ordinirao Krezoje čupkić, slavni ondašnji stomatolog i čudan čovek. Tu ostavlja svoje zube i novac, a zatim ide dalje, putem ka sreći. Lutajući i dalje pevajući, nagazi na Radeta pripovedača, koji je zapita:
“ Šta je to s tobom, bre? Nešto si se oduševila. Je l zbog zuba? “
“ Rade, Rade, pa ti ko da nisi iz ovi naši krajevi, nego, ko da si, bre, stigo iz Tunguzije? To je, bre, stara novost. „
“ A, nova? Koja je nova? Da l se nećeš možda udaješ? “
“ E, pa baš, imam sreće!“, uzviknu devojka.
“ Aha, znam ja to. “
“ Upoznala sam jednog profesora. “
“ Pa, udaješ se, znači? “, upita Rade, kao iznenađeno, a zatim naglo skoči u stranu i tako se pomeri s mesta. To je bio jedan od načina da otera maler i Kati poželi sreću.
“ Nego, šta ću? Završio čovek fakultet! Ehej, je l znaš? Sve zna! Ima da se slažemo ja i on, samo će vidiš ti, aha. “ Bio je to Katin zaključak i završna reč.
Tako i bi. Složiše se mladi, ali onako, da izvinete, na gomili, kao u nekom savremenom filmu. Bi Kati žao nešto, ali bi šta bi. Gotovo je. Nema više. Ode profa svojim đacima i ostavi Katu da utvrđuje gradivo.
Poče Kata da uči, danju i noću. Iz kreveta u krevet. Svi se popnu, istresu, zadovolje, pogledaju i pobegnu. Ona se trudila da ih zadovolji, navlačila se, skakala, poskakivala, menjala ih kao čarape. Mlatila se i znojila. Uzalud. Muškarci ne vole kurve. Tražili su joj da se penje na njih, da ih zadovolji, izludi. Dok se znoje i stenju, zaborave na njen izled, dok se prazne, ne znaju joj ni ime. Kad progledaju, zgade se sebi. Pljunu sebi u lice. Pa, zar je dotle došlo! Dobijala je batine često. Niko nije voleo da jebe nakazu. Vukli su je za kosu. Šutirali. Psovali. Jednom ju je jedan vukao za levu, kraću nogu, pa, sve dok je ne produži. To se nije desilo. Noga ostala kratka, ali kuk joj iščašen. Drugi kad sve bilo gotovo rekao joj:
“ Kurvo! De mene nađe! Jebem li ti mater! Tolke nakaze, a ti našla mene! Uf, majke li ti nabijem! Plati! Il ima da te ubijem! “ Tražio joj hiljadu maraka. Dala mu pare i ćuti. Nikome ne priča. Medjutim, skot pričao, svima, te ljudi počeli da se penju na nju. Za hiljadu maraka. Ređali se. Zvali su je kurvom. Niko joj nikada u oči nije rekao da je kurva. Ona je bila to, širila je ćopave noge i dalje, ali je plaćala debelo i dupetom i preko njega. Kožu su joj drali. Uzimao, ko je šta stigao.
Nije se predavala. Jurila je muža. Siromašnog obućarevog sina. To je bio Milan Crvić. Tanak i spor, baš kao i rod, kome je bar po imenu pripadao. Mada crvljiv, rodio se razlog za devojačko veselje i sreću, koja će usloviti brak ili predinfarktno stanje. Jedne lepe, sunčane nedelje, proskakutala Kata, kao Pirueta do svog Cipelića. Levim putem za poljoprivrednu apoteku. Uvijala se, previjala, pa odjednom, stade i od sve sreće zapeva:
“ Moj Milane, jabuko sa grane,
jabuko sa grane, moj Milane!
Ej, Milane, volim te sa strane,
Oj, Milane, nek pevaju vrane,
Ih, s one suve grane,
Oooo, moj Milane!!! “
“ Opa! Pa, ti postala pevačica! Kata, turbo folk iz Donji Tabanovci, drži se za kuče pekineza i smeje se na naslovnu stranu najnoviji Sabor! Ma, znaš šta? Daj ti mene, ovam jedan potpis na vreme. Nemo posle da bidne, iju kuj si ti Rade? Ne poznajem ja nikakog Radeta Slamčića iz Zeleni Lug! “ Bio je to čuveni pripovedač, koji je i ovog puta naišao u pravo vreme i stajao tu, na pravom mestu, smešeći se Kati i njenoj bednoj situaciji, oduševljen sobom, kao i uvek.
“ Iju, bre svašta! Ne zapevam ja zato što sam pevačica, nego, eto, spontano iz guše mi došlo. Znaš, udajem se, pa, reko da zapevam lečke. Ko, valja se. Šta ja znam? “
“ Opet se udaješ, crna Kato? “, uspaniči se Rade. Zavrte oči u krug, iskrivi inače nikad prav nos i isplazi jezik, koji je ćutke i zabezeknuto posmatrao ovo po malo blesavo i naopako devojče.
“ Ma, nije bre opet! Ovo mi je prvi put, Rade, gade! Navalio čovek da se ženi. Oće, kaže, a mene ga žao. Pravo da ti kažem, ja prista na jedanput. “ Ispovedala se Kata.
Tišina.
“ Da l nije Kato on mlogo dobar za tebe “, doseti se Rade, “ Znaš, ćero, ne valja ni to! Nije to za tvoju kuću. “
“ Da ti Rade pravo kažem, dobar je, ohoo! Mlogo bre više, nego što ti znaš oni dobri ljudi! “
“ E, ima da ti, draga moja, dosadi ta plemenita dobrota. To je nekako ženskasto, a kolko ja znam, ti ne voliš žene, pa će se onda razvodiš i ete ti za na vek bruke u celo selo. “
“Iju, iju, ju! Kuku mene sad! E, pa, neću se ja drenažiram zbog jedno malo, malo, malecko, bljak, pile! Gološijče! Bljak! Sa šiljatu glavu! Aaa, ne! Pu, pu, pu! Daleko mu kuća, kućica ona njegova! Aha! Sad sam ga uvatila! Je l ti znaš da on nema nikaku školu! Ni znanje, ni imanje! Zna samo da popravlja stare, iznošene cipele i ništa više. Kraj! Da ga ja starija učim, sve da ga učim, mislim, znaš kolki je to poso! E, pa, neće moći! Nit imam vreme, ni zivci, bre! Nemam vise koncentraciju da mislim! Gotovo je s njim. Neću se udajem! Najbolje da to sad preskočim. Možda drugi put, al ovaj put nek me izvine. Ma, ko ga, bre, šiša!“
“ Ja mislim, frizerka Milenka“, odgovori Rade, kao da je trebalo.
“ E, pa onda, nek se ženi s nju! “, kriknu Kata i presta da misli glavom.
“ Lepo kažeš, Kato. “
“ Ej, moj Rade, gade,
kud ja s tobom stade,
pa, ti mene savet dade
i moja udaje propade. “
“ Pevaj, Kato, moje zlato i nemo se sikiraš više. Odo ja, žurim se. Imam neki poso u selo “, rekao je Rade i pohitao selu, ne bi li što pre lansirao najsvežiju vest. Žurio je. Negde je već počeo ručak i trebalo je samo stići na vreme.
“ Ajd, zdravo “, bio je to Katin prijateljski pozdrav. I ovoga puta ne zna šta je uradila. Ni sada, kao ni tada, ne zna šta je rekla, a ko zna šta će joj sledećeg puta ispasti iz glave i pasti na nečiju pamet???
