Akcija, ambicija i uporna angažovanost, sve dok se ceo svet ne okrene naopako. Ažurnost. Arogantnost. Anomalija na kori velikog mozga. Agresivnost. Asimetrija dvojne licnosti. Abnormalna destrukcija ponašanja. Aformalnost u jeziku izražavanja. Arterioskleroza. Sposobnosti, koje počinju slovom a, a koje je Tereza Mrkvić nasledila od svoje pokojne babe Stane. Tako su geni međusobno sredili da bude, a gazdarica se nije puno žalila na njihove kombinacije i mutacije.
U znak zahvalnosti, čitala je “ Genetiku “. Proučavala je. Bistrila je politiku u korist svojih gena. Radila je genetičke proračune budućih unučića. Doterala bi uvek tako, da njenih gena ima, makar i za gen, više od protivničkih, koje je stavljala u kolonu recesivnih, to jest, onih gena koji u toj generaciji ne dolaze do izražaja. Njihove se osobine ne ispoljavaju kod prvih potomaka, već možda i ko zna kada. Proračunati unučići bi tako ličili na nju ili na babu Stanu, što je potpuno isto.
Osim genetičke formule svog prvog unučeta, Tereza je utvrdila i datum njegovog rođenja, kao i celo rodoslovno stablo. Za buduću snaju, posrednika u produžavanju sopstvene vrste, odredila je Canu.
O Cani se zna da je obućareva ćerka i zato ima imunitet seoske prilike za udaju. Seljaci su je priznavali, kao šusterku, a to je, već, bilo nešto. Žutokoso devojče iz Zelenog Luga, centra sveta, bilo je mamac za svakog svršenog vojnika. Obavezan i preporučljiv prilog, pri konzumiranju braka. Narkotik za neizlečive. Sedativ za neuropsihijatrijske slučajeve.
Uz malo sreće, Cana je trebalo da bude Mirkov lek. Ona mora biti Terezina snaja, mašina za rađanje i iza te činjenice stajala je tačka, a iza Terezine tačke, još niko nije stavio veliko slovo.
Tereza je preskakala sredinu i boje, tako da je nešto moglo biti gore ili dole, crno ili belo. Kao iskusnom strelcu, svaka joj je strela laka i ubojita, a meta jasna i brzo pogođena. Međutim, savremenost života iziskivala je odgovarajuće načine borbe, kao i nova oružja, a najidealnije su reči i zato je Terezi dobra informisanost bila toliko važna. Za takve potrebe, dovoljno je bilo otići do Mare Skakavac i saslušati njen repertoar o datoj žrtvi. Sve ostalo bilo je jednostavno i kako se, samo, poželeti može.
Marina kuća je u hektarskom dvorištu izgledala malena, kao šibica na stolu. Sveže omalterisana fasada, zabetonirana sivilom. Toša nije stigao da je ofarba u zeleno, kakva je, inače, bila bašta oko kuće. Rekli bi ste verovatno, kakva bašta uopšte može biti, nego zelena! E, ali niste u pravu. Sve bašte, osim Marine su šarene, sa cvećem duginih boja, sa ružama koje šire sladunjav miris, jabukama koje se propinju na vrhovima svog korenja. Tako neobazrive, vetar ih protrese i razbaca im sočne plodove po okolnom travnjaku, iz koga stidljivo vire glavice žutih i belih rada, u društvu po neke ljubičice. Sve to dešavalo se, tamo, gde Marina noga, još, nije kročila. Za nju bašta snova bila je zelena površina, travnjak, kakav je Tereza, upravo, posmatrala i pri tome se setila svoje najbolje drugarice, Mare, vlasnice ovog velelepnog pašnjaka, kako u besu kida zalutale cvetiće , jer su narušavali harmoniju celog prizora.
“ E, moja Maro. Pozelenećeš i ti, ki tvoje prezime, kad bidneš čula ovu sramotu. Anđela, pikljasta veštica, izgubila ofucanu metlu, pa, ajd, da se uda za mog sina jedinca. E, ne mož, ja se ne zezam, tako, lako “, prošaputa Tereza i uputi se ka ulaznim vratima, kuće za Skakavce.
“ Maro, gde si ?! Maro, drugo moja, dođi, da ti se požalim! “, zapomagala je Tereza, kao da joj gori pod nogama.
“ Eve sam! Prokle da sam!! Na šifonjer sam se popenjala! Jurim Stevu! Pobego čovek i ne mari da se vrne u svoju rođenu kuću! “
“ Steva pobego?! Iju! Ako Toša dozna?! “
“ Zna on, nego se pravi lud, ene ga, spava! “
“ I tebe nije stra?! “
“ Od čega? Je l od Toše il od mog Steve? Ha, ha, ha!!! “
“ Pa, od Toše, bre, Maro! On ti je muž, kolko ja znam! Nego, je l , bre, ti što me ne upoznaš sas Stevu, valjda smo drugarice?! “
“ On je lep! Zelen, ki zelena trava! Ima dugačke noge. Krakat je i još plus, lepo peva. Najviše voli zelenu salatu, spanaći i ostalo lišće. “
“ čudilo bi me da je crven, a pošto je takav, onda sam sigurna, da ti se pamet, još, drži! Otkad je Toša turio ona zeleniš na glavu, ti se solidarišeš sas njega. To ti je omiljena boja, a hobi traženje dlake u jaje, svakem po na osob. Znaš sve, čak si Radeta pripovedača zajebala, kolko si mogla! “
“ Ehe, hej, hej! Tu si švalerčino moja! Dođi, dođi, maco! “, uzviknu Mara , mahnu rukom i siđe sa ormana.
“ Što si zgrčila tu ruku, ki da te, ne dao Bog, udario šlog u nju?! “, pitala je Tereza.
“ Eve, vidi “, reče Mara i raširi dlan, na kome je trijumfovao, niko drugi, nego Steva.
“ Pa, to je skakavac!!!! “, uzviknu Tereza.
“ Jes, jes, moj ljubimac kog ću da vrnem u kavez, pa, da se popričamo “, potvrdila je Mara i užurbano vratila Stevu na robiju u kavez, za ptice, ogrnutim prozračnom zelenom zavesom, kao prinudnim rešenjem, za slučaj, da mali zatvorenik ne poželi beg i život na slobodi. Zatim se osmehnu i gotovo, umilno reče:
“ Dobro, slatka moja, pričaj. “
“ Malo pre, razgovaram ja sas moju Katu i baš, nešto mislim koga da odredim, da mi bidne zet, kad ono, zvoni! Zvoni, moja Maro! “
“ Šta zvoni?! “
“ Telefon! Nije budulnik, kad imamo petla, za take stvari, a njemu, kao što znaš, nije bilo njegovo vreme! Dakle, zvrji telefon! Javim ti se ja, ali ko velim, kuj li je sad? Računam, švaleri sigurno nisu, jer, kao što je poznato, nikad me ne zovu kod kuću! Razmišljala sam svakakvo, ali ni Kata sigurno nije, je l, ete je, dete bilo tu pored mene ceo dan! čudim ti se ja, čudim! Kad, ono, moj Miroslav!!! “
“ Mirko, slatki moj! Je l, onako, lep?! “
“ Ma, jeste. Ki upisan! “
“ I je l me pozdravlja? “
“ Oooo, pa, jeste, jes, bar, deset puta, al ja nisam čula, veza se iskidala na nekolko meste. “
“ Pa, šta si, onda čula? “
“ Ženi se . “
“ Kuj se ženi? Ja ništa ne znam! “
“ Ma, je l slušaš ti, bre, mene?! Mirko se ženi! “
“ Iju! Lepa moja, da l si lepo čula?! “
“ Ma, jesam, a bolje da nisam! “
“ Kuku, mene! Pa, šta ću sad? Ajd, kad ste to, tako, rešili, da ti čestitam! “
“ Nemo, kad te molim. Mene se to ne tiče! “
“ Super! “
“ Nije super. Sutra stižu u Donji Tabanovci! “
“ On i njegova mlada? “
“ Ahaaa. On i Anđela. Da l će mu bidne žena, to će sutra da vide! Ne poznajem ja nikakve ženidbe i udaje, tek tako! Kao prvo, ona nije za njega, za mog sina Miroslava! “
“ Bože, Rezo, pa, ko je ta? “
“ Manekenka. Poznata, kaže, a ja nemam pojam! Modu ne pratim! Oblačim se kod Stanke šnajderke, a ona, žena ima sedemdeset i tri godine! To je jedina krojačica, u ceo svet, koja ne koristi televizor i ne kupuje novine i baš, zato mi odgovara! Sad će mene, neka, tamo, snaja da mi zavodi modu, u moju kuću, kad sam i ovako lepo živela sas mog sina i moju ćeru! “
“ Modira se, kažeš?! Pa, to je strašno! Takva nije za tebe! “
“ Nije, da Bog me! “
“ I šta ćeš sad? “
“ E, pa, vidiš, Maro, došla sam kod tebe, da mi ti kažeš. Ko, velim, ti sve znaš, pa i to ćeš, sto posto. Kakva je ona? Oću sve po redu, da mi ispričaš! “
“ Gledaj, ovako. Kolko sam ja čula za nju, ima odelo i švrlja se iznad stolovi, na pistu, ki za avioni i njihovo sletanje. Narod ki narod, žvizdi i dobacuje svašta! Takav ti je to poso. Kažu ove moje, nije lako! “
“ Aha. Nije?! Pa, to bi svaki mogo! Nego, nek dođe ona da okopava pšenicu, pa, da vidimo kuj je kuj i da l je teško da se švrljka po stolovi i stolice! Sram li ju bilo!! “
“ Slušaj dalje, porađala se tri put! Rodila dva bliznačeta i jednu bliznakinju! Svi se čude i krste, kako je mogla, al ona, eto tu decu ostavila siročići i bez oca i bez majku! “
“ Kopilčići, znači?! Aaaa, ha! “
“ Jes, sva tri, jedno sas drugo dovela u starački dom! Preko veze, kod tetke Milojke! Obrnula leđa i otišla. “ “ Aaaaa, očevi? Kuj su? De su, pocrkali, da Bog da?! “
“ Jedan jedini! Zna se, da se namučio, siroma, pored nje, dok završio poso i zbunio komplet, celu Medecinu! “
“ Pa, jes malko, čudno. Dva bliznačeta i jedna bliznaka, a tri put se porađala. More, Maro, da l si ti to čula lepo?! “ “ Ma, kune se žena, da je videla nju i decu, baš, ovako, kako ti pričam! “
“ Dobro, ajd, to nek brinu doktori, neg pričaj još! “
“ Pa, ete, otac od te dečice živi u Beograd i nije se ženio sas nju nikad, do sad! “ “ Aaaa, šta radi taj, čovek, mislim, otac od ta tri deteta?! “
“ Pa, on ti je po profesije veštac. Pu, pu, pu, pu, pu!!! Daleko od mene i moju familiju! Bavi se sas crnu magiju i obrće, kako on oće! Devojke, žene, udovice, nerotkinje, babe i razvedene, sve po redu! Sudbina im zavisi sam od njega i niki drugi, ne mož im pomogne! “
“ Tako, znači!!! Moj Miroslav da čuva njegovi kopilčići, a on d uzima pare od nevine babe i žene! E, pa, znaš šta?! To, ne mož! Ne dolazi u ozir! “ Tereza je sad shvatila o čemu se radi, ali ipak, još nešto nije joj bilo jasno, pa, upita Maru: “ Aaa, ona?! “
“ Anđela je nevina. Potpuno, kao nova, glanc! Nećeš da veruješ, al jeste! “
“ A, ha. Tri put rodila, tolko ju se toga desilo, a ona čitava?! “ “ Ona se, kolko ja znam, rodila sam jedan put. “
“ Rodila je tri deteta!!!! “
“ Pa, to su njena deca! “, objašnjavala je Mara.
“ A, Anđela, kažeš, još uvek devica?! “
“ Aha. “
“ Kuku, mene i naše Medecine! Pa, kažem ja, da doktori ništa ne znaju! Kad ovo, ovako, može, oni su džaba učili i džaba će upropaste silni bolesnici! “, čudila se Tereza.
Mara je ćutala. Možda, zbog zamke u koju je uhvaćena ili zbog sigurnosti u fatalnu pojavu, koju ipak nije sasvim razumela. “ I baš, znaš, da ona nije ni s kim spavala?! Intimno, ki ti i voj Toša?! “, ponovo je ispitivala Tereza.
“ Ma, nije. U tem i jeste stvar! Kune se žena! Videla svojim očima i priča, ki sad ja tebe što pričam! “ “ Kuku, mene! Kako ću je izbacim sutra iz kuće, kad ona nevina?! “
“ Kaži ju istinu. Ona je kurva za nas. Ostavila tri kopilčeta, vanbračnu decu i šta oće, kuj đavo?! Kod nas se take ne udaju za momci, ki što je Miroslav! “
“ To jeste. Nego, je l ima još nešto? “
“ Ima. I ona je, ki onaj njen veštac, veštica! Zna sve! “
“ Iju, pa, ona će me, sam, pogledne i ja sam završila poso sas ovaj svet! će čuješ sutra, snaja ubila svekrvu! Sas oči, na oči! će se čude svi, al kakva vajda, to mi neće mlogo pomogne!! “, kukala je Tereza.
“ Ne znam, slatka moja. Ja da ti dođem, ne smem, a ti, ako oćeš, preseli se kod men, bar, dok oni ne odu. “
“ Stvar je u tome, što oni neće da odu. Lepo im ovako! Ja spremam, perem, čistim, kuvam, prostirem i peglam! Šta ću, kad Stajke više nema, a snaja ki snaja, sam spava i lakira nokti! “
“ Pa, ti je, onda, lepo oteraj, pa šta bidne, nek bidne, jedan put! “
“ Tako i jeste. Ajd, odo ja da me mrak ne uvati, a i Kata sirotica pojma nema o ovome, nego da požurim, da zna i ono, dete, šta ju sve čeka! “
“ ćao, lepa moja i vidimo se! Ti dođi kod mene il me zovni na telefon, ću se javim obavezno! “
“ Važi. ćao! “, reče Tereza i požuri prema svojoj kući u Donjim Tabanovcima, ne bi li stigla pre zalaska Sunca.
Informisana do zuba, nije se bojala ni napada, ni odbrane. Sin nije dugme, pa ga zato treba odbraniti i sačuvati, bez igle i konca.
Pitala se samo kako, jer tu nisu čista posla!
