Krecemo se nekuda, jer imamo svoj cilj. U ciklucu ostvarenja i promašaja, ljudski životi postaju nalik jedni na druge. Ponekad im ne razaznajem granice, jer je život nešto što se ne da odvojiti. čovek se ne može spakovati u ljušturu. Za život je potrebno mnogo više prostora, parče Univerzuma za pohotna ljudska htenja. Životna priča jedinke je samo odlomak velikog romana, gde vidimo svet, okrugao i nedeljiv. U njemu ljudske sudbine, iako na izgled različite, međusobno se dotiču, sudaraju i prepliću, sve do delimične izmene, gde se preklapaju i preživljavaju. Neko drugi, s vremena na vreme, uleti, preživi deo tvog života i postane deo tebe. U zamenu zaturi ti po koju intrigu i spletku, ne bi li ti osetio, po nešto od njegovog života.
Iako uporno mislimo na sebe, najpre razotkrijemo ceo svet. Mada želimo sebi, na kraju darujemo drugome. Zato valjda sopstveni cilj, neminovno postane svetski. Ako se uvuče u politiku, sve odluke se donose većinom glasova. Kad Vam se to desi, znajte da Vam se nije ništa desilo. Neki pametnjakovići nas savetuju, da je najbolje svakoga dana, iz svog preći u tuđ kolosek. Promeniti život i početi sve iz početka. Pozajmite nečiji, pa, ako Vam se ne dopadne, ništa za to. Imate veliki izbor, pa, dokle stignete. Koga je inače briga? Živite, kako Vam se živi. Do besvesti.
Na početku, na samom rođenju cilja, nekog od životnih, nije sve tako, kako će ipak izgledati. Nešto Vam se dešava. Sada. Stvarno je. Važno. Predstavlja jedinu Vašu misao, zaturenu po krivudavoj površini mozga. Kada se rodila Caca, Terezino prvo unuče, za bebine roditelje, to je bio prvi, pravi događaj. Prirodno, najznačajniji trenutak u životu, izrodio je prvi važan cilj. Bebin prvi rođendan.
Anđa i Mirko, mama i tata, bili su pesrećni, iako umorni od danonoćnih bebinih inovacija. Devojčica je uvek bila u stanju da napravi nešto novo i neponovljivo. Nije lako ljuljati je, po nekoliko sati, u saznanju da će zaspati tek pred zoru, kad majci valja raniti. Peglati. čistiti. Kuvati. Opet ljuljati. Presvlačiti i hraniti je.
Bez sata predaha, valjalo je istrajati, jer se cilj bližio, sve više i više.
“ Ee, ee, ee, ee, ee, aaaaa! “, odzvanjalo je kroz kuću porodice Mrkvić i širilo ulicama čitavog sela, ko zna dokle. Beba se probudila i to nije bilo koja beba, već Caca Mrkvić iz Donjih Tabanovaca.
Plavooko prćasto devojče, sa nekoliko važnih zuba i tek punom godinom, dralo se, tako, da razdrma ceo stakleni inventar u kući i napravi nov raspored nameštaja. U takvoj situaciji nisu vredele dečje priče, pesmice i molbe čitavog sela da prestane. Cacu je to izluđivalo i tek tada se nije znalo šta je sve, u stanju afekta, voljna da uradi.
Bilo je trenutaka, kada se zabavljala sa okolinom. Koristila je lukavost, kao tipičnu žensku osobinu. Slatko malo, kovrdžavo lepojče imalo je moć. Na jedan bebi osmeh i nekoliko oštrih zubića ljudi su radili gluposti. Valjali se po podu. Gestikulirali.
Pričali sa igračkama , uspavljivali ih i hranili. Ili igrali se dece. Da li iz hobija, nužde ili zabave radi, činili su čuda, zaboravljajuću ko su i odakle su. Caca je znala kako to da im uradi. Brkala im lončiće. Sa urođenim smislom za vlast. Aaa, Vlast, kao vlast? Ceri ti se u lice, nešto ti mrmlja, nerazumljivo, sve jedno te isto, malo te pomiluje, pa, oooop! Udari te po sred nosa, kad si se najmanje nadao. Opet ti se isceri, pa, sve ponovo, svakog dana, od jutra do sutra. Traži, uzima, smejuri se, okreće te u krug, mrmlja, bez predaha, da se ne opustiš, pa, kreneš da misliš. A, ne! To kod ove vlasti nema. Ima da se radi, ako treba, dan i noć, ako treba bez plate, dan i noć i nema cile, mile, pile. Samo da se radi, dok se ne crkne od gladi. Tako su Anđa i Mirko padali na nos da zadovolje svog vlastodršca, a beba kao beba, nije plaćala ništa. Radilo se na poček, dok se Caca ne razvije u veliku babu, dok se baba ne obrazuje kod nas, pa, dok ne obiđe Evropske škole. Kad baba nauči da kaže “ Biće para “, na nekoliko svetskih jezika, dok tih para stvarno, jednog dana, ne bude, potrebno je vreme. Godine, milioni gonina? A, ne! Maksimum 100 godina, toliki je životni vek jedne babe, možda godina, gore ili dole, ali ne može biti 300 ili 1000000. Znači, svaka muka posle 100 godina ima svoj kraj. E, pa, onda, ne treba puno brinuti, važno je samo gladovati, raščupan, sluđen, bolestan, star. Pa, kad ostarimo, e, onda dolazi kraj. Kakav? čiji? Kada? To je pitanje svih nas.
Caca je znala da vlada. Manipulisanjem ljubavlju njenih tvoraca, hranilaca i čuvara. Upravljala je svakom situacijom i imala svoje načine. Prepoznatljivi i univerzalni znaci, kojima je započinjala neophodnu regulaciju i korekturu terena, bili su blagi kez opomene ili visoko, rezervno “ Ee, aaa! “, pri čemu bi startovala i neizbežne suze. Zadnja alternativa je kombinacija, kojom je ciljala pravo u roditelje. U njihovo šik – šok srce i sedativ – konzumnu dušu. “ Ee, aaa! “, vrištao je bebi alarm.
“ Evo, ćero, ćerkice! Zovi tatu. Ajde, kaži tata! “, procvrkutala je brižna majka i pogledala u svoje malo čedo, a zatim se umorna, ponovo, srušila na krevet.
“ Ta – ta! Ta – ta! Ta – ta! “, urlala je Caca. Suze joj neiscrno ispadale iz krupnih zelenih okica, slivale se niz zajapurene, krofnaste obraščiće i kvasile joj meku pamučnu pidžamu roze boje. Primetivši da roditelji nastavljaju da spavaju, pogleda dole, pa, naglavačke iskoči iz krevetca, načini prvi korak, pa, drugi, treći i ko zna koji po redu, kada je konačno stigla u kupatilo. “ Kako cu ja? Tata digi kejet i peje oci, nosu. Caca peje se! “, uzviknu devojčica i dohvati slavinu, iznad kade.
“ Mirko, nađi je!!!“, vrisnu Anđa i uhvati se za glavu. Iskolačenim očima, gledala je u prazan krevetac. Njeni tamni podočnjaci zatamneše, suze joj navreše i pomutiše vid. Zavrte joj se u glavi, u ustima oseti gorčinu, a grudi joj se stegoše. Zgrčena, raščupana u izgužvanoj plavoj spavaćici ličila je na ludaka, koga elektro šokovima bude iz tame njegovog ludila.
“ Evo, još samo pet minuta. Pa, ja sam noćas dežurao i opet, moram ja prvi da je presvučem! “, negodovao je otac ne otvarajući oči. Spavao je medveđim zimskim snom, prekriven crvenim ćebetom preko glave, tonuvši u još dublji san.
“ Valjda si joj otac! Ajde, bre, ustaj! “, uzviknu Andja, kao da joj struja prođe kroz telo, protrese se i oslobodi besa, koji ju je proždirao, već, čitava dva dana, dok je sama čuvala Cacu.
Pospani Mirko nije prestajao da spava. U svetlo plavoj letnjoj pidžami, bos, zatvorenih očiju i nakastrešenih crnih čuperaka na glavi, nekako je odbauljao do krevetca. Začu se vrisak:
“ Miroslave! Pogledaj! Dete! “. Anđa mu reči zari u meso, kao nožem. On se trže, pogleda i progovori:
“ Caco! Gde si, dete?! Bože, ko mi je uzeo Cacu?! “ Nije ni pomišljao da je Caci dodijalo da je drugi vode, pa, dete prohodalo. Samo.
“ Eto, šta se dešava, kad umornu majku zameni otac?! Gde je dete, Miroslave?! Pitam te poslednji put! Gde je?! “, kukala je Anđa. Bila je van sebe i reči, koje su izlazile iz njenih usta. Jecala je grčevito stežući sebe za vrat. Zatim se trže. Plačući istrča iz sobe i pođe niz hodnik, za svojim izgubljenim čedom.
“ Ma, čekaj, bre, idem i ja. Nije ona mogla daleko da ode! Ionako, još, ne zna da hoda! “, konstatovao je otac, pa, mu nesrećne misli prođoše kroz glavu, “ To je. Znači, nju je neko kidnapovao! “. Potrča za Anđom i viknu :
“ Anđo! Zovi policiju! Smesta! Kaži, da nam je dete kidnapovano! Hajde, šta čekaš?! “. Naredio je Miroslav, a zatim ušao u prvu sobu s desne strane. To je bila ničija soba. U njoj niko nije živeo, spavao, boravio. Unutra je bio braon krevet, veliki crni regal, prazan, na sred sobe mali crni stočić i oko njega tri braon stolice, sa visokim naslonom. Nerazmišljajući, seo je u najbližu stolicu, da razmisli. Hteo je da se seti nekoga, ko bi mogao, tako, nešto, da uradi.
“ Ko, bre, ima srce i dušu, da odvede jednogodišnje dete, daleko od kuće i roditelja?! Eeee, ko zna gde je? Ko zna s kim je? Nego, slušaj ti, bre, polomiću ga, ma ko da je! Ubiću ga! “, pretio je Miroslav, pričao sam sa sobom i zamišljao najgore. Sedeo je i zurio u jednu tačku, koja je značila kraj epohalne misli. Daleko, iza te tačke, ostaje ispražnjen prostor u kome lebdi ćutanje, kao rezultat tragedije. Minuti se rastežu, kao žvakaća guma. Gube ukus i oblik, a ipak traju.
“ Ta, ta! Ta, ta! Cu – ca! Cu – ca! “, začuo se glas malene Cace. Devojčica se pojavila, kao priviđenje, kao zec iz šešira. Stajala je ispred Miroslava koji je začuđeno zurio u svoje čedo. Nije mogao da poveruje svojim očima. Šok posle šoka, nije mu dao da ispusti reči, makar jednu reč. Otvarao je usta, stiskao ih, zatim se nakašlja, pa, reče:
“ ćero tatina! Šta? Šta je bilo, srećo moja? Caco!!! Caco!!! Otkud ti, ovde, u ovoj sobi?! Šta će tebi cuca, kad niko ne zna gde si?! “, drao se Miroslav i nepovezano ispitivao malu devojčicu, mašuči rukama i nogama. Objašnjavao je jednogodičnjem detetu. “ Mo – ja, tata! Cu – ca! Cu – ca! “, nastavljalo je maleno devojče da traži varalicu od sopstvenog tate, koji je kao u bunilu pokušavao da reši celu zagonetku.
“ čekaj, ćerko! Prvo, da vidimo šta se desilo?! Tebe su kidnapovali, a ti, eto, stojiš sad tu i hoćeš tvoju cucu! Pa, da! Meni, tek sad, ništa nije jasno! “. Mirko je pokušavao da sastavi kockice, ali ništa se nije uklapalo. Razmislio je još, minut, dva, pa, rekao:
“ Slušaj ti! Vodim ja tebe kod tvoje majke, pa, nek ona rešava šta će s tobom! “, reče otac i raširi ruke, da dočeka ćerku u zagrljaj.
“ Ta, to! Ta, to! “, uzviknu devojčica i potrča ka Mirku, rukama kačeći se njemu oko vrata i nespretno ga poljubi u vrh nosa. Otac je držao čvrsto, radovao se njenom poljupcu. Bio je srećan što je ponovo tu. Ponovo se radovao životu i današnjem danu, Cacinom prvom rođendanu. Setio se Cacinog rodjenja, prošle godine. Bio je 05. 09. 1998 godine, lep Septembarski dan. Anđu je odvezao u bolnicu rano ujutro, a oko 8 sati uveče rodila se Caca. Eto, kako je vreme proletelo. Danas je Cacin prvi rođendan. Nasmešio se i pogledao u svoje drago čedo. Poljubio je u loknastu zlatnu kosu i poneo, kroz hodnik, pa, dole niz stepenice, u dnevnu sobu. Za raskošnim stolom, od najfinijeg drveta, u udobnoj kestenjastoj stolici sedela je mlada majka, zgrčena od bola, krijući rukama plačne oči i nesrećno lice. Sasvim tiho, samo za sebe, skičala je ime svoje devojčice:
“ Ca, co! Ca, co! “
“ Ma, ma! Ma, ma! “, povika dete i potrča ka svojoj majci. Anđa brzo usta, obrisa suze i poče, ponovo, da plače. “ Dobro, bre, majku mu, šta ti je sad?! Uzmi to dete i počni da misliš, šta ćeš dalje! “, besneo je Miroslav. Od nervoze, počeo je da trči oko trpezarijskog stola.
“ Jao, hvala Bogu, kad si mi vratio dete! Vratio si naše dete! Miroslave, ti si pravi otac! “, uzvikivala je nakostrešena Anđa.
“ Ja jesam otac, ali dete se vratilo samo “, komentarisao je Miroslav.
“ Šta?! A, kidnaperi?! Gde su? Tu?! “, zapitkivala je bivša manekenka, sada Cacina mama, krstila se, izbečenih očiju i iskrivljenih usta.
“ Nisu. Ne znam šta se stvarno dogodilo… “
“ Kako? Kako ne znas?! “, žena je pitanjima prekinula govor muža.
“ Ma, slušaj. Ajde, da zaboravimo ovu frku i pređemo na stvar. Treba spremiti sve. Gosti uskoro dolaze. Našoj Caci je danas prvi rođendan! “, govorio je Mirko smeškajući se svojim najdražim devojčicama, Anđi i Caci.
“ Dobar dan. Gde ovo da stavimo? “, upitao je jedan od nosača nameštaja, koji su u paru radili svoj posao. Nosili su dečiju drvenu ogradicu, crvene boje i jednostavnog dizajna, sa neograničenom upotrebom.
Nosači su krupni i glomazni ljudi, baš, kao i njihov nameštaj koji raznose. Od prodavnice do kuće. Nekad se desi da, zbog izvesnih reklamacija, taj isti nameštaj vrate nazad. Pa, opet, taj isti komad enterijera odvuku u drugu kuću i eto, uvek imaju posla. Zbog prenošenja regala, plahara i raznih komoda, koža na dlanovima im je zadebljala, žuta i hrapava. Zbog zavrtanja šrafova, prsti uvrnuti. Zbog po neke ljute, domaće, hladne ili zagrejane, jezik izbačen. Klempav, kao i oba uva koja nose daleko od svoje nerazdvojne kape.
“ Majstore, ta kavez ostav onam! E,e, e, e, baš tu! U to ćoše. Da ne smeta ovema ženama iz komšiluk, što rade u moju kuću “, naređivala je Tereza, koja se odjednom stvorila na licu mesta, da im se nađe pri ruci.
“ Dobro, gospođo. Evo, e, tako. “
“ E, sad je baš užasno! Al, dobro, ajd, nek ti bidne! Dobro, bre, ljudino, majka mu stara, kako se ono zvaše to tvoje ime?! “
“ Cvrle “, reče četrdesetogodišnji kopljasti momak i jednim potezom prsta počeša trouglastu, hrapavu glavu. “ Aaaa, ti drugi? Što ćutiš?! Kako su teb nadenuli? “
“ Zovu me ćuza – Guza “, odgovorio je pedesetogodišnji udovac. Obeležen crvenom maramom oko vrata, izbrazdanim i bubuljičavim licem, orlovskim nosem i crnom šubarom, ispod koje se vitlala duga, žuta kosa, delovao je kao razbojnik, koji je pola svog veka, već, odrobijao.
“ Ajde, Guzo, sedi i popi jednu kafu! I ti Cvrco, ajd! “, pozivala ih domaćica.
“ Cvrle se zovem, gospođo, Cvrle! “
“ Pa, nisu te , baš, cvrcnuli, a ti našo da se zoveš Cvrcko. Eee, šaljivdžija si ti neki! Majstorska posla! Svašta ima kod nas! “
“ Baš Vam je udobno u ovu stolicu, gospo“, promrmlja ćutljivi ćuza i sede.
“ Tereza mi je ime, a prezime Mrkvić. Volim sve što vole mladi, majstori, umetnici i svi ljudi. Taka sam dobrodušna. Taku me začeli moji i taka sam ostala na ova svet. “ Uzima vazduh, zalet i dreči:
“ Snajo! Skuvaj tu kafu! Donesi piće i počni da spremaš ručak! Ajde, ajde! “ “ Vredna mladica. Baš fina i zgodna “, reče Cvrle i studiozno očima pregleda Anđu, koja je jednom rukom držala dete, a drugom zakuvavala crnu kafu za vredne majstore i staru Terezu.
“ Evo kafice, a tu je i pivo za Vas. Izvolite poslužite se. Izvinite imam puno posla “, primeti Anđa i pođe sa Cacom na put do ogradice.
“ Tako, brate! Tu je metni. To sam ju ja kupila, za rođendan, danaske. Nek se dete tu igra, da mu ne smetaju stalno! “ “ Eeee, pa, gazdarice. Hh, kk, hh, kk. Kafa je slatka. Kkk, pivo je gorko, kk…. Opaaa! Eve, gazdarice, poče neka kiša da pada“, govorio je Cvrle.
“ Trči, Anđo! Skupi veš, pelene i ćebići sa žice! I nemo štipaljke da ostaviš na žicu da iskisnu! “, zapovedala je svekrva snaji, koja potrča i uradi sve kako je trebalo, a zatim nastavi da priprema ručak.
“ Popio sam kafu i pivo. Dobro, ajd, još jedno cu da ispijem. Uf, eto ti ga sad, poče da greje Sunce “, komentarisao je Cvrle.
“ Trči, Anđo, da poređaš štipaljke na žicu! Ne volim da i posle tražim, kad mi treba! Uvek imam neki poso i nikad, bre, majstoru, da odmorim noge lečke! “, negodovala je Tereza.
“ Mamo, pazi na Cacu i na meso da ne zagori “, molila je snajka svoju svekrvu.
“ Dva posla mi naredila da radim! Je l čuješ, Cvrle?! I opet svekrva ne valja. “ Tereza je uvek bila u pravu. “ Ma, pusti to, pazi meso da ne pregori! Ne volim, baš, zagoretinu da jem! Nekako nezgodno miriše “, opominjao je Cvrle. “ Je l ti, ćuzo?! Što sediš, ki da ti se igla nabola u ta tvoj nastavak, pa, si se ukočio?! Ništa ne ispuštate, ni ti, ni on, nijedan govor da vam čujem, da l vi fali, bre, nešto?! “, pitala je Tereza.
“ Ma, nije to! Stidljivi su oba. I on i nastavak. Srame se jedan od drugog, po ceo dan, a mene dosada neka ubi pored nji! Zato, velim, da Vi se pridružim danas na ovem veselju i ja. Bio bi red, pošto sam, već, došo! Nisam znao da se veselite, al kad sam tu, nek mi se tako i nastavi! “, Cvrle je pravdao svog kolegu i svoj interes.
“ Obojica ste pozvani danas u pet na ručak. “ Tereza ih je pozivala na gozbu. “ Ih, bre, do pet mora da sedim na ovu jednu stolicu?! “, negodovao je majstor Cvrle.
“ Ma, izmenjaj ti stolice, slobodno, ako smeš! Ki kod tvoje kuće, a kaži i Guzi da se mrdne lečke. Ne valja mu za krv, toliko sedenje! Džaba mu ta njegova sramota, kad mu se krvna zrnca skoruše! će zaradi on zapušavanje venski kanali, pa, još i njega u groblje da nosim! Kuku, majko, oko vas mi izgore meso! Caco! Sine! ćero! Je si dobra?! “, vikala je domaćica. Kad je, već, bilo kasno, ona pomeri šerpu sa šporeta i pogleda ka ogradici, koja je stajala na istom mestu, ali prazna.
“ Guzo, trči! Cvrle, majstore, gde je Caca?! “, povika Tereza i unezvereno pogleda u sat, “ Jao, četiri je, a Cace nema! “.
“ Nema je! Ne znam gde je?! Nisam ja stvarno ništa uradio! Guzo, trči!!! “, prene se Cvrletov glas do gospođe Tereze, a od nje do do Guze, koji kao na tri, četiri, sad, poče da trči iz sobe u sobu, sve brže i brže. “ Brže, Guzo! Trči, ćuzo! “, uzvikivao je Cvrle.
“ Trči, Guzo! Ne dolazi mi bez Cace! Nastavak ću ti metnem u ćuzu, a ćuzu na guzu, pa, da vidiš tvojega Boga!!! “, pretila je Tereza.
“ Ne znam ja ništa! Ne znam ja gde je Caca, prstiju mi mojih! Trči, ćuzo, leb ti poljubim! Guzo, brate, pomagaj, ako si čovek! “, zapomagao je Cvrle. Polako je ušao u ogradicu, da bi iz bebi perspektive vizuelizovao ceo događaj. “ Odoh ja, da vidim, gde je Guza! Možda je negde u ovu jurnjavu naleteo na moju malu Cacku Macku “, reče Tereza. “ Idi ti, eve sad ću ja “, prošaputao je Cvrle.
“ Ej, bre, ko si ti i šta radiš tu?! Tu li se kriješ?! Ti si taj, ti si jutros kidnapovao moje dete! Ubiću te, smradu! “, presudi Miroslav, koji se kao duh, odnekud, stvorio, sa ćerkom u naručju.
“ Trči, Guzo, ovamo!!! Dođi, ćuzo!!! “, zavapi Cvrle iz sve snage, ne bi li dozvao svog drugara u pomoć, pa, makar i u prvu, za slučaj da zakasni i nađe ga polumrtvog, nevinog i potpuno upropaštenog.
“ Eve, došo sam! “, govorio je ćuza, “ Vidim Cacu! Dosta sam trčao, a sad malo da sednem “. “ Ko si sad, pa, ti?! Eee, pa, tebe ću ja da ubijem, za primer ovom idiotu ovde! “, uzviknu Miroslav i pokaza prstom na čoveka u dečijoj ogradici.
“ Trči, Guzo! “, naredi njegov kolega, po službenoj dužnosti, “Iz dečje perspektive setio sam se, da moram malo da trčim i ja! “.
Istog trenutka potrčaše ćuza, a za njim njegov nastavak, pa zatim i Cvrle, koji je ubrzo počeo da vodi trku. Kao šampion stigao je na vrh brda, nadomak kuće Mrkvić.
“ Stani malo, Guzo! Eve i ja ću. Je l vidiš onu kuću tamo?! “, govorio je Cvrle. “ Koju, bre, kuću?! “, upita ćuza.
“ Sa ovog puta ideš dole, pa onda levo, pa desno. Kad tu stigneš, ti opet siđeš dole, ideš desno, pa levo, a onda pravo iza leve krivine. Eeee, tu je ta kuća! “, objašnjavao je Cvrle. “ Aha, a gde je to?! “, čudio se Guza.
“ Pa, tamo, budalo, odakle smo pobegli! Poslaćemo sutra nekog za naš kamion. Ja se tamo više ne vraćam! I samo da znaš, neću im nosim više ništa! Dajem im momentalni otkaz! “, nervirao se Cvrle.
“ I ja! “, uzviknuo je Cvrletov drug.
“ Tako je, Guzo! “, radovao se Cvrle, zagrli svog drugara i zajedno pođoše ka prodavnici nameštaja u susednom selu, da tamo na miru završe svoj radni dan.
Po ko zna koji put, kuća porodice Mrkvić je ostavljena od sveta. Prepuštena sama sebi i sopstvenoj milosti, kao i čitavom spletu događaja, pod palicom sulude okolnosti i njene igre sa sudbinom.
“ Uh, ala sam se zadihala! Miroslave, što držiš to dete?! Zašto mi ne pomogneš? “, reče Anđa i sede u stolicu, a zatim nastavi da se žali, “ Moram malo da se odmorim. Nije lako. Ređaj štipaljke, ređaj, ređaj, a njima, bre, nikad kraja! Kao da neko svaki dan kupuje po nekoliko pakovanja! Moracu, baš, da ih izbrojim, znaš, čudno je to. A, Miroslave, šta ti misliš? “. “ Ništa. Sad više ništa. Samo se pitam, ko pazi ovo dete dok ti ređaš i prebrojavaš štipaljke?! Ko brine o njemu, dok ti, po ceo dan, visiš na žici za veš?! “, urlao je Miroslav.
“ Ali prvo je padala kiša, pa je posle grejalo Sunce! Ma, ćuti, ima tu puno posla! Za svaku ženu najgore je kad prostre veš i počne pljusak… “, pravdala se Anđa.
“ Znaš šta je najgore?! Najgore je to što ovde nema jedna, već imaju tri žene i sve tri uče hod po žici! Smenjujete se, kao da se spremate za cirkus! “, osuđivao je Miroslav.
“ Ne zafrkavaj nas zato što volimo da gledamo “Kasandru“! Ma, hajde, nije fer! “, bunila se mlada ženica. “ Gde je mama? Ijao, ljudi, pa, ovo nema nigde! Pogledaj, molim te, ovu bruku! “, Miroslav pokaza na meso, pocrnelo od predugog prženja. “E, ala će gosti da se najedu! Sva je sreća što dolaze samo Mara i Toša! Da je neko, ko se malo razume u spremanje hrane, bilo bi svašta! “
“ Mirko, dolazi i poštar Marinko! “, uzviknu Anđa i uhvati se za glavu, zatim sede i poče da plače. “ Neće, video sam ga juče “, reče Miroslav.
“ Šta je, bre, ovo? Ova plače, a ovaj gleda u njezine suze! O, Bože, Bože! Anđelika, ustaj odatle i idi da zakolješ četri kokoške, da i čas ispečemo! “, oštro i nadmeno naredi Tereza, koja je upravo ušla u dnevnu sobu. “ Ne, ne, ne! Prvo, ovako, jednu ću da metnem u lonac za supu i rinfleš! Drugu, treću i četvrtu pečemo, odma, čim stignu za pečenje! “, planirala je Tereza. “ Mama, je si li videla, možda, koliko ima sati?! “, zapita Miroslav i zabrinuto pokaza na sat. “ Iju, lele, mene! Pet sati! Gosti samo što nisu stigli! “, primetila je Tereza.
“ Anđo, uredi kokoške! Mirko, oljušti krompir i šargarepu, pa, skuvaj supu! Al požuri, ajd, ajd, što pre! “ Mladi supružnici ustaše i zakoračiše, kad se, baš, u tom trenutku začu zvono na ulaznim vratima:
“ Zvr, zvr, zvr!!! “
“ Ajd, idem ja, pošto nemam nikakvog posla! Odo, da vidim ko je to i šta oće sad?! “, dreknu Tereza i uputi se ka ulaznim vratima. Otvara ih i stoji zapanjena, kao da je videla Kasandru sa gospođom Herminijom, rukom pod ruku.
“ A ti, ko, baš, i ne voliš mog Tošu?! Je l što blejiš?! Vidiš, došli smo! A ti, ko, baš, i ne voliš što smo došli?! “, upita Mara svoju drugaricu. Gospođa Skakavac je za ovu priliku imala posebnu garderobu. Nosila je najnoviju kreaciju “ Baba Dorinde“ .
“ Ma, nije, bre, to! Nego nisam vas poznala! Za tebe sam prvo mislila da si Dorinda, a gledam Tošu, pa, ne liči mi, baš, mnogo na Kasandru! Dobro ste me nasamarili, al nećete ni vi dobro da prođete! Ha, ha, ha! “, kikotala se gazdarica. “ Da uđemo, već, jedan put?! Jedva čekam da pojem neku masnu šniclu i kuvano jaje! Valjda ti nose kokoške?! “, pitala je gošća.
“ Jes, jes! Uđi. Ajd, sad i ti, Tošo! Za tebe imam kokošku. Što jes, jes. Živa je, al će je ti urediš, da stigne pre devet i deset, kad počinje Kasandra! Oćeš, Tošice?! “, molila je domaćica. “ Ja?! Ja ne podnosim perje! Uf, da ne čuje Mara, jer kod kuće moram sve da podnosim “, objašnjavao je Toša. “ Ma, ajde, uđite! “, viknu Tereza.
“ Oh, dobar dan, snajo! Je si povidela poso? A ti, Mirko, dušo, kako si?! Baš, lepo izgledaš! Dođi da te poljubim, zlato moje! “, reče Mara i potrča ka svojoj neuzvraćenoj ljubavi, Terezinom sinu.
“ Ma, bre, Dorinda, okani se ženo! Sedi tu i čekaj, da te posluže! “, Mirko se branio od žene, koju organski nije podnosio, ni u snu.
“ Ajde, Anđo, daj slatko i vodu! Daj kafu! Trči, kolji i odma turaj predjelo, dok ručak ne stigne!“, uzviknu Tereza. “ Evo, evo, sad ću! “, pristajala je snajka.
“ A, a, a, a! “, čuo se plač male Cace, koja je nekim čudom visila privezana u džaku.
“ Ooh! Šta je ovo?! Je l, Stojko, da l nemaš ti, možda, neke veze sa hapšenjem, male devojke?! Da l nije ovo tvoje nameštaljka, da mi priseda i ovo malo sreće, što sam u životu stekla?! “, popovala je Tereza. “ Kao, prvo, ovo je moj novi izum! Bebi – fiksator! Bolji je od svake, bebi siterke! “, ponosno izjavi Stojko, gledajući u svoje delo, okačeno na dršku od metle.
“ Ti nju oćeš da fikasaš?! Otrovi te popili!! Ti si, bre, neuroistraumirani šizofreničar, bez ludačku košulju i bez lek! “, zaplaka Tereza i izvadi Cacu, iz “ Odeljenja za narkotike“, a zatim pogleda u Stojka, koji se prekrsti i reče: “ Pametna ženo! Fiksator fiksira! Vezuje! To je sve, što ti sad ne razumeš, ali slušaj ti, bre, grobaru mojih izuma, mojih snova i mog života, volim te i voleću te! Ma, koliko se ti branila, voleću te i imaćemo mi jednog dana naše dete! “ Reza pogleda u Stojka, a zatim u sve ostale i sarkastično reče: “ Pa, ovaj je lud, vidite i sami! “
“ Evo posluženja, kafe! Evo i predjela! Tu je i hleb! Caco, dođi sine, da vidiš, šta ti je tetka Mara donela! “, Anđa je bila još, na nogama i grlila je svoju ćerkicu, koja je držala poklon u malim ručicama. “ O, pa ti sad, imaš puno sličica! To je divno! Vidi Kasandrin album i brdo sličica! Sad, možeš da ih izlepiš po celoj kući! Kad se izgubiš, znaćemo da te nađemo! A, evo, imaš i gaćice i čarapice, sa likom Kasandre! Svaka čast, Maro, na ukusu!!! Baš, prikladan poklon! čestitam! “, reče Miroslav i klimnu glavom, u znak zgroženosti.
Za malu Cacu, sve je imalo drugačiji smisao. Sličice je razbacala po sobi, a gaće stavila na glavu i rekla: “ Papolje. “ Izašla je napolje, a to niko nije ni primetio!
Jadna Anđa, žurila je da sve spremi, kako joj je rečeno. Želela je da ne naljuti svekrvu i proslavi rođendan, svoje ćerkice, baš, kako treba. Bez svađe i ružnih reči. Za to vreme, Tereza je trčala. Od Mare ne bi li čula, koji trač ili opasku, upućenu snaji. Do Anđe, ne bi li joj zamerila, po nešto i našla, još koji, posao da uradi i tako, ubrza njeno mučenje. Miroslav je mislio da sve ovo nema nikakvog smisla. Zbog toga je nervozno pešačio, iz sobe u sobu, ne bi li se setio rešenja svoje muke.
Mara je trčala, s brda, s dola, pričala, kako joj šta padalo na pamet. Sabirala babe i žabe. Brojala Tošine živce, koji je na kraju ustao i otišao, da razgleda kokošinjac. Da li će utehu naći među kokoškama?! Da li će do kraja ostati, toliko, priseban, da ih ne pokolje i ne pojede, bez kuvanja i pečenja? Da li je mentalni napad, koji je uzrokovala Mara, ovoga puta, toliko jak? Sva neizvesnost dovedena je u pitanje, kada se na vratima dnevne sobe pojavila Kata, u pratnji uglađenog, mladog gospodina. Medicinskog izuzetka. Stajao je pored dame. Naoštren ozbiljnošću. Visok, riđokos i plavih očiju. Pegav. Bele kože, bez pigmentne mase. Albino prikaza. Pojavom, ličio je na Katinog doušnika i špijuna, šeprtlju, koji iako, smotan, nekako vrši svoju funkciju. “ Dragi, moji slavljenici! Predstavljam Vam Secka Perikuću!! “, Kata je spektakularno, najavila svog druga. “ Secko je čudo od deteta! Novinar za pisanje, za vesti, za televiziju i ostalo! Ajde, aplauz!!!! “, naredila je Terezina ćerka. čuje se tapšanje prisutnih.
“ Dozvolićete?! “, molio je Secko, za malo tišine, kao da je hteo nešto, da kaže. Aplauz se širio. Novinar, odjednom poče da skviči, kao prase kad ga spremaju za ražanj: “ ćuti! Tišina! Gnjido, umukni! “
Tišina.
“ Ja sam ovde, izgleda, budala?! E, pa, hm. Došo sam, zbog tebe, gospođo. Dorinda. Budite čovek i ajdete, ovamo, da ti saopštim, srećnu vest “, gospodin se obratio Mari, koja na jednom, posta važna. Zamišljala je da je proglašavaju za mis godine. Zamišljala je da snima spot za MTV. Bože, kakva senzacija! Zvezda večeri, Mara Skakavac, ustaje sa stolice i najzad, poče da se klanja vernoj publici, koja je veselo aplaudirala, iako ne znajući o čemu se zapravo radi.
“ Hajde, Dorinda, izvini što te tako zovem, dođi! Hajde, lutkice, samo izvoli! “, okuražen Secko prizivao je lepoticu, koja ubrzo stiže, do počastvovanog novinara.
“ Kaži! Da, čujem, za šta me tražiš?! “, prodra se Mara na crveno-belog momka. “ Hm, pa, ovaj, ne znam kako da kažem. Daj ovamo vodu i šećer! Ne u kocke! Eee, tako, sitan! Razmuti ga, baba! “, gospodin Secko se profesionalno obratio najbližoj babi, slučajno Terezi Mrkvić. Baba Tereza je prvi put u životu poslušala i uradila kako joj se kaže. Žrtvovala je dostojanstvo radi publiciteta, koji će, nikad se ne zna, uslediti. Biće to nadoknada za ovakvo poniženje.
“ On da mi kaže, da sam baba?! “, pomisli Tereza. Uzdignutog čela muti kašičicom i teši sebe: “ Ah, daću joj to i neka je đavo nosi! “
“ Daj mi, drugarice moja, ta šećer! Mutiš li ti šećer il vodu?! Ma, ajde, bre, uguši se! “, prosikta Mara i dohvati čašu, pa, bez daha, na iskap, ispi tečnost iz nje. “E, sad kaži, smotanko, šta imaš! “, povika na novinara, šeprtlju, koji se unezveri , stade mirno i najzad progovori:
“ Ja, ja, ovaj. Eee, gde ste sad, reči, kad mi trebate? “ “ Jače! “, uzviknu Mara.
“ čestitam gospođo Maro! Proglašavam Vas za prvu dvojnicu Dorinde, Kasandrine babe! Primite moje čestitke i ovu skromnu nagradu, ovaj predivni šešir, koji je dar udruženja slobodnih umetnika iz sela Zelenog Luga! “, progovorio je mucavi. “ Oh, šešir! Oh, kako je divan! E, pa, hvala ti, umetniku moj! “, reče Mara i zgrabi novinara, najpre za ruku, a zatim za uši i glavu. Mucavi se zbunio. Baba ga uhvatila i ne ispušta. Od radosti izmileše poljupci. U ime hvala čvrst zagrljaj i poljupci. Secko se doseti i povika:
“ Hajde, bre, narode! Izbavite me odavde! Pobogu, čestitajte joj, već, jednom!!! “
Mara se trže. Namesti marame oko struka, oko vrata, na glavi, rukama i nogama. Udešena uzviknu: “ E, sad može! Ko je prvi?! “
Prisutni se pogledaše međusobno, pa iz gomile istupi Tereza i priđe svojoj drugarici. Izgovara: “ Moje saučešće! No, ipak kad je tako strašno, a ti se teši! Bolje išta, nego ništa! “
“ Maro, čestitam na tituli! Imaš posebnu čast i zahvali Bogu, što me poznaješ, pa sam ti ovo sredila “, dobaci Kata i blago se nasmeši, najpre svečanom skupu, a zatim Secku Prikući, potencijalnoj žrtvi, koja će po svemu sudeći postati ulovljen plen. “ E, pa, Maro, svaka čast! Postala si baba! Samo, izvini, ime ne mogu da pogodim! Znaš, Maro, ne znam gde mi je glava od posla! “, prošapta Anđa i umorna, od neprestanog trčanja po kući, sede u stolicu i neprimetno zadrema. Uživala je svoje pravo na odmor koje joj je, bar, po zakonu pripadalo.
“ Sad si, Maro, tako odevena, spremna za bal vampira! Zvaćeš se samo drugačije od Drakule, a Frankenštajn će biti ljubomoran kad te vidi tako unakaženu! Nego, ne brini! On će prvi da te linčuje! Nećeš morati da gledaš reakcije drugih nakaza na tvoju čudovišnu pojavu. Zato čestitam od sveg srca! “, reče Mirko. Steže joj čvrsto ruku, udari je osmehom po nosu i ode. “ Mirko se uvek šali s monom, al ne marim ja! Opraštam mu svaki put i žalim njegovu mladu, koja nikad nema pojma gde joj je dete! “, izvadi Mara reči, kao kec iz rukava i okrenu situaciju u smeru haosa. Baš joj je to i godilo. Haos. U kome uživa i gde se fantastično snalazi. Sve je zvučalo slađe, nego reč baba, kako su je nazivali i prezivali već nekoliko sati. Haos je blaga reč, za ono što je nastalo. Desilo se i zavladalo. Iz pelcera se lako prima, a raste kao kvasac u toploj vodi. Besni, kao pena u pivskoj flaši. Preti kao neman. Plaši.
Tereza rukama zgrabi Anđu i operski zakuka:
“ Podigni se na noge, ženo crna! Upropasti mi kuću, prokletnice sinja! “. Rečima i snagom , po ko zna koji put u istoriji Srba, svekrva zavitla snaju. Vitlaj tamo. Vitlaj ovamo. Baci gore. Gazi dole. Stvari i zbivanja će zauvek ostati isti. Snaja zbačena od svekrve završava u nekom ćošku sobe. Svekrva tek počinje da prima udarce od sopstvenog sina. “ Ne mogu da shvatim da si mi ti majka! Šta to radiš?! Kako smeš da je pipneš?! Kako se usuđuješ, da njome juriš mušice po sobi?! Bolje bi ti bilo da si mi dete čuvala! A, samo da pronađem dete, videćeš ti! “, povika Miroslav iz dubine svog bola i odgurnu majku, koja poče da ciči. Zavija:
“ Jaoj, ubi me sin zbog kurve! Jaoj, teško meni! Pomozite mi, prijatelji moji! Kato, pa, gde si makar ti?! Ako sam izrodila sina, valjda sam rodila ćerku! “
“ Imaš, mamo, hvala Bogu i ćeru i zeta! Pa, evo, ovo je Srećko Perikuća, tvoj lični novinar i zet! “ Katine reči odobrovoljiše majku, koja se za tren preporodi u veselu taštu. Pijanu od sreće. Razglavljenih usta. Od neprekidnog smejurenja i ružnog kikotanja.
Nekome pesma, drugome žalopojka. Jedni se raduju, dok drugi tuguju. To je u životu normalna pojava, sve dok se oba stresa ne sabiju u jednu sobu. Kada se suoči nečiji osmeh sa tuđom suzom, sudar srca je neizbežan. Tu je i čupanje kose. Lomljenje noktiju. Guranje. Štipanje. Klevetanje. Narodne psovke u kombinaciji sa Srpskim običajem šutiranja u glavu. U kulminaciji, na scenu istupa policija sa električnim pendrekom ili bez njega.
“ Dobro veče! Molim lične karte! “, povika plava pojava na vratima dnevne sobe, pa pokupi lične isprave prisutnih prestupnika, kućnog reda i mira.
“ Da li može tiše, malo, ovo ovde il da bijem?! Jednog, po jednog! Ja, bre, ovde ima da branim red, po ceni da vas pobijem, sve na kamaru! Ionako sam imao loš dan! Malo prekršaja ovaj dan! Nisam od jutros nikog ubio! A?! Ne mogu noćas da spavam, ako nikog ne ucmekam! Država ima da se čuva! Naređenje je metak u glavu, svima koji se deru, seru i jedu govna! Uf! More, sve ću da vas skrešem, da se ne
