‘ Mamo, što si ustala, jutre, tako, rano? Eve, sad ima pet sati i neki sekund! “, vikala je čupava Kata, još neobičniji ranoranilac, od njene mame Tereze.
“ Kato, šta ti je, sine?! Pa, ja uvek ranim, a sad, reko, nek bidne lečke ranije. Nego, je l, ćero, šta je sas tebe, mila moja, kad ti je ovo jedini put, da se probudiš pre dvanest sati, u podne? Je l te boli, mislim, da l te ne žulja zub? Eve ti prašak, pa, ajd u krevet, ne mog više da izidjem na kraj s tobom! Ometaš mi plan! “ , recitovala je Tereza Mrkvić. Dok je pričala bila je zavaljena u stolicu. U prozirnoj spavaćici, kroz koju su se nazirale opuštene grudi i nekoliko redova sala ispod njih. U jarko crvenoj kosi držala je desetak žutih papilotni. Ispod ogromnih iskolačenih očiju, iskočili tamni podočnjaci, kao da je cele noći čitala Tolstoja. Gledala je Katu i pitala se šta je Bogu zgrešila, da je kazni ovakvim detetom, kome nema pomoći.
“ Mamo, ja sam u stvari sišla s krevet, da te pitam nešto, pa, odo. Gle, mislim se, mislim i ne znam šta ću danaske d obučem. Da l onu moju roznu aljinu, sas britele i gola ledja il žutu, krozraivu, što mi nikad nisi dala da nosim? “, pitala je Kata, pognute glave. Gledala je u dužu, desnu nogu. Naslanjala se na nju, uvek u ovakvim situacijama. Neočešljana, neumivena u plavoj, muškoj pidžami, sa čupavim roze papučama, na obe noge. Sa ostacima šminke, koju neće skinuti, već planira, da je obnovi, znači premaže, malo deblji sloj podloge, sa dosta korektora, da prekrije stare masnice na licu od drečave plave senke i maskare Oriflame. čačkala je nos i čekala mamino odobrenje. Pogledala je u ruke i na brzinu prebrojala prstenje. Seti se da je sinoć jedan dala Cunetu, momku sa kojim je provela noć. Nije imala dovoljno keša, pa, je morala da mu da zlatni prsten, sa malim brilijantom. Sleže ramenima. Ništa važno. Biće još i to boljeg prstenja, na njenim rukama. Njeno razmišljanje prekinu gorak Terezin glas:
“ A, to je ona bledunjava aljina! Eeee, to ne mož! Za nju sam ti lepo rekla, da je turaš, ki pidžamu, da prespavaš noć i da te niki ne vidi! Ne daj, Bože, samo to! Sramotu moju i tvoju znalo bi celo selo!
“ Ali mamo, sad je prilika i oću! Odlučila sam nju i nijednu drugu aljinu ne priznajem, za današnji dan! “, reče Kata i isprsi se.
“ Pa, dobro. Kad moraš, baš, danas, na ovolki poso! Idi ti! Spavaj, slobodno, spavaj! Tereza će sve d uradi! Da privati snaju! Da isprati snaju! Kuj mene pita, da l ja imam dušu, da mene neko vidi i odmeni! “, brojala je Tereza i dalje zavaljena debelim dupetom u meku, udobnu stolicu.
“ Pa, ja se zato i spremam! Oću da bidnem ki ona i lepša, ako treba! Nemoj da mi kvariš! “, objašnjavala je Kata, gledajući u masnu fleku na plavom tepihu.
“ Lele, lele, lele, mamo moja! Da si tu, pa, da vidiš, kako se sas mene razgovara u ovu kuću! Kuku, Bože, zabole me glava i u nju sve, što sam imala! Razbole mi se pamet od ovolki problemi! Kuj će snaju da pričeka?! Kuj će bandu da izbaci?! “, kukala je Tereza.
“ O, bre, mamo! Praviš nam toliki poso! Što je prvo prevaćamo, kad će je odma ispraćamo?! Aaaa, ta banda, što kažeš, neka je, što da se mučimo da je izbacujemo?! Nije mi jasno, ama, baš, ništa! “
“ Eeee, moja budalo! Džaba pare! Džaba, što smo profesorima davali i davali, teško i njima i mene, sas tebe! Naposletku i najviše, teško onome kuj tebe oženi! Eeeee, ćerko moja! Izrode moj! “ Krstila se Tereza.
“ Nije teško njemu, ja ću se odma razvodim i ete, tako, blago njemu! Majko, moda je od danas glavan gost u našu kuću! “ “ Ti i Andjelika terajte modu, a ja ću vas dve! Marš iz moju kuću, koju sam ja stvorila sas ova moja četri prsta! “, viknula je Tereza i ustade sa stolice.
“ Aaaa, gde su ti ostali prsti, mamo?! Sinoćke si imala i oni šest prstiju! De si, ženo, zaturila?! Eeee, znam! Možda tamo“, reče Kata i podje ka crvenoj, korpi za otpatke, koja je bila u ćošku, pored električnog šporeta “ Obodin “. Mrštila se. Zamišljala krv i mamine, posečene prste, bačene u šljam. Žmurela je. Nije se usudjivala da pogleda.
“ Gusko!!!!“
“ Oj, mamo ?! “
“ Šta tražiš?! “
“ Ništa. Eve, počinjem da brojim. Jen, dva, tri…..“, šaputala je Kata, zatvorenih očiju, pokušavajući da odglumi. Nije se usuđivala da otvori oči.
“ Nije tako! “
“ Dobro, dobro! Eve, ponovo ću, sam ne mo se ljutiš! Dva, šes, deset! Eve, tu su svi! “, izgovori Kata i otvori oči.
“ Samo mi kaži, je l si i našla?! “
“ Iijuuuu! Gle, pa, nema i! Boles i pojela! “
“ Eeehej, Kato, eve su moji prsti, na moje zlatne ruke! Zapanti dobro. Prsti stoje na ruke i nigde više! “, objašnjavala je Tereza, poskakivala sa noge na nogu i mahala prstima obe ruke Kati ispred nosa. U tom trenutku začuše se koraci, a zatim i veseli pozdrav dvoje zaljubljenih:
“ Dobar dan svima! Stigli smo! “, povikaše mladenci, veselo, razdragano, spontano i pogledaše se na tren. “ Oooh, dobar dan “, reče Tereza i potrča ka sinu. čvrsto ga zagrli, zamišljajući, kako je najsrećnija majka. Srce joj je konačno bilo ispunjeno. Ne zbog snaje, već zbog dece. Ona su nešto najlepše, što joj se ikada dogodilo. Kroz glavu joj prolete bljesak sećanja na oba porodjaja. Imala je, što se toga tiče, sreće. Porađala se brzo, ni bolovi nisu bili nešto naročito, a inače je ona veoma osetljiva na bol i da je bilo gusto, ne bi izdržala.
“ Majko, odstupi! “, povika Miroslav. Mlad. Tridesetogodišnji elektrotehnički inženjer. Zdrav. Visok i snažan, čvrstog i uzdignutog držanja. Uredno podšišane guste, izrazito crne kose. Tamnog, besprekorno izvajanog lica. Krupnih crnih očiju, tamnih, gustih obrva, pravilnih ušiju, nosa i lepih punih usana. Osmehivao se zadovoljno. Širokih ramena i grudi. Imao je na sebi sivu elegantnu košulju, tamno sivu kravatu sa crnim, tankim, kosim prugama. Nosio je crne pantalone i cipele u istoj boji. Muževan i zanostan. Stajao je čvrst kao stena. Lepotom je zasenjivao sve oko sebe, zaljubljenu Anđu, ćopavu sestru i sve koji su ga videli i znali. Slikovita priča njegove spoljašnjosti govorila je o bogatstvu njegovog unutrašnjeg bića. Blaga i suštine, preko koje osećamo dodir, nemir, očajanje, tugu, bes. Suštine preko koje vidimo i gledamo svet oko nas. Centralnog parametra za premeravanje života. Unutašnji opis tela, prožima atome. To je katakter, tlo na kome stojimo. To je živi stub, na koji se oslanjamo, u svim svojim htenjima, u očaju ili bez njega.
Neugodnost situacije prekida Tereza. Govori i čini je još neugodnijom:
“ Zar se tako s majku razgovara?! Eeee, pa, ja sam ti majka i ja ću da te grlim, kad ja oću i kolko ja oću? Svidelo se to nekima ovde il ne svidelo! Baš me zabole! “
“ Eeee, pa, mama. Ne može više. Ja sam sada oženjen čovek i upravo hoću da te upoznam, sa svojom zakonitom suprugom, Andjom Mrkvić iz glavnog grada naše zemlje, Beograda! “ U tom trenutku se oglasi i snaja, nalik na modnu divu iz svetskog žurnala “ Vog “ :
“ Dobar dan. Ja sam Andja. “ Bistro, krupno zeleno oko i duga plava kosa boje žita, ukrašena prirodnim uvojcima, bili su znaci da je Terezinoj sreći došao kraj. Nežno se osmehnula. Pune senzualne usne, prirodno sjajne šaputale su nečujne poljupce voljenom Mirku. Na suzne oči, padale su guste, duge crne trepavice. Andja je volela da koristi maskaru. Jedino je ona bila njena obavezna svakodnevna šminka. Koristila je svaki slobodan trenutak, kada nije na poslu ili snimanju, da bude prirodna, da joj koža prodiše i upije svetlost. Danas je njeno lice bilo bez pudera, sa prirodnim crvenilom na obrazima. Nije imala rumenilo, zacrvenela se od uzbudjenja i strepnje. Od nakita je imala samo verenicki prsten i zlatnu jednostavnu burmu. Nosila ih je smerno, nerazmetljivo i elegantno. Svaki njen pokret bio je graciozan. Ličila je na nežnu, plašljivu srnu. Dugonoga lepotica, izazovnog i baršunastog izgleda. Lice mladosti u najskupljem pakovanju sudbine, lepoti. Pogledala je Miroslava i tiho sagla glavu. On pridje i poljubi je najpre u njen užaren obraz, nežan kao svila, a zatim u suzno, zeleno oko. Šapnu joj da je voli. Andja se nasmeši, ohrabrena ljubavlju svog voljenog i zagrli ga, čvrsto ga rukama stežući oko vrata. Miroslav je bio više nego srećan. Poljubi je u usta, uze je za obe ruke. Gledao je najlepšu devojku, koja je sada njegova žena. Izgledala je božanstveno, sa jednostavnom belom mini haljinom, koja je pratila liniju njenog savršenog tela, bez rukava, tako da nije mogao da skine pogled sa njenih golih ramena. Andja je žena sa kojom bi svaki muškarac poželeo da se nadje na pustom ostrvu i tamo ostane do kraja života. Imala je tanak struk, oble kukove, okruglu čvrstu zadnjicu. Duge vitke noge o kojima je uvek vodila računa i negovala ih sa posebnom pažnjom, pokazivala je na revijama, reklamama na televiziji i na naslovnim stranama mnogih modnih časopisa, ali one su pripadale jedino njenom dragom i voljenom mužu. Bila je Miroslavljeva fantazija. Prividjenje koje se obistinilo. Tako poželjna, tako izazovna, a bila je devica. Njegova. Gledao ju je sa divljenjem i požudom, koju nije mogao da sakrije. Zaklinjao se da će je voleti i da nikada neće dozvoliti sebi da je izgubi. Znao je da ima sreće. Da je voljen. Nigde više, na celom svetu, ne postoji, tako lepa, poštena i čista devojka, kao što je njegova žena.
Tereza je gledala snaju. Utroba joj se prevrtala, kiselina joj nagrizala želudac od jeda i zlobe. Nije više mogla da podnese, da gleda lepoti u lice. Viknu:
“ Eeeej, Andjo! Eeeej, Miroslave! Ajd, ajd! Dosta je bilo! Dođite da se pozdravite sas moju ćeru Katu ! “ Osvrnula se i ugledala Katu, podbočenu i čupavu, ispred frižidera.
“ Zdravo! “, pozdraviše je mladenci veselo, kao iz topa. Kata samo klimnu glavom, poče da cmizdri i otrča, gore u sobu, da se isplače do kraja. Lepotu nije lako gledati. Za nakazu, to je gore od pogleda u ogledalo. Lepota plaši, poražava, bez reči i ne može joj se ništa. To je Kati bilo jasno kao dan. Tereza se napravi luda, kao da se ništa nije dogodilo, prevrnu očima i reče:
“ Ajde, deco, sedite, da se odmorite. Skuvajte kafu, a ja ću nekako da se snadjem, sama da operem sudove! “ “ Majko, šta ti je?! Pa, ovo je tvoja snajkica! Vidi, samo, kako je lepa?! “, reče Miroslav i pogleda Anđu. Sedoše jedno pored drugog.
“ Videću ja kako je dobra, a lepota meni nije važna! Valjda znaš, kaki ti je otac! On je pravi dokaz za to. “
“ Šta hoćeš da kažeš, majko?! “, pitao je sin.
“ Oću da te podsetim, da mene lepota nije najvažnija stvar u život! Ja cenim snaju po drugim stvarima “, odgovorila je majka.
“ Ma, hajde, ne glupiraj se, majko! “, reče Mirko, zavrte glavom i nasmeja se. “ Dobro dete “, okrete se Tereza ka snaji, pa, reče, “ Ovde sam ja gazdarica! Ja sam ti majka i otac! Ako majku imaš i ako je teb, uopšte, neko teo da rodi?! “
“ Nemam majku. Preminula je pre petnćst godina . “ Andji pođoše suze i nakvasiše crvene obraze. Saže glavu od tuge i bola.
“ Eeee, pa, vidi se da si ti s puta došla! Kuku, mene, tako jadno živinče, pa u moju kuću da dođe! “ Progovorila je pakost iz svekrve.
“ Vi, baš, znate da zabijete nož u lice “, odgovotila je snaja.
“ Ma, ćero, ja te volim, ki moju Katu! Samo što ona ne mož sad, ni lečke, da mi pomogne. Boli je levi zub, pod desnu vilicu, a i duža noga, naspram one leve, kraće, sam se zakačinje i muke žive! Ene je, Kata gore, da se mal odmori, od silno idenje i pričanje, pre neki dan. “ Tereza je pravdala ćerku pred snajom, kao lisica pretvarajući se, smeškala se i grčila, a zatim sede pored snajke i rukom je potapša po ramenu.
“ Nema problema. Samo da se presvučem i eto mene! “, pristajala je Andja. Htela je da obuče nešto prikladnije, plavu trenerku. Pogledala je u bele cipele sa visokim potpeticama, žuljale su je i jedva je čekala da ih skine. Setila se da je ponela patike i blago se nasmeši. Ustade sa stolice i pođe.
Tereza je uhvati za ruku i zaustavi. Zatim je pogleda, od glave do pete, nasmeja se glasno i reče:
“ Ne! Ni slučajno nemoj da se presvlačiš! Ovaj, pa, volim da te gledam u to kratko aljinče! Baš ti lepo pristaje uz te cipele sas pipci. Kako se ono zvaše? A, da! Visoke potpećajke! Ima i film, tako se čini mi se zvaše! Gledala Kata u bioskop, pre godinu dana i od tad više ne nosi gumene piroćanke! Kaže, nisu više moderni, ki nekad, kad sam ja bila devojka. “
“ Dobro. Hajde, da prionemo na posao! Bez Miroslava ne mogu ni jednu sekundu, a kamo li duže! “ , požurivala je Anđa. “ čas ćemo mi to. Ete, treba da se pokolje, od jedno do pedeset pilenceta! Da se počupaju, urede i metnu u zamrzivač, za zimu! “, objašnjavala je Tereza i podmuklo se smeškala.
“ Šta ?! “, viknu Andja, prvi put, od kako je stigla i izbeči se u svekrvu, koja je mirno stajala i slegala ramenima. Posmatrala je Terezu, koja je još uvek imala prozirnu spavaćicu na sebi i papilotne na glavi.
“ Ja, ko velim, ti si mlada i vredna! To za teb nije ništa “, dosetila se Tereza.
“ U redu je, mamice. Ne brini se, za pola sata biće sve gotovo “, obećavala je snaja.
“ Daj Bože i za pola godine! Ja sam ondak zadovoljna majka! “. Tereza je s nevericom klimala glavom, gore, dole, gore, dole, a zatim levo, desno, levo i na kraju opet desno. Stade i uzdahnu.
“ Gde je kokošarnik, mamo? “, pitala je mlada ženica.
“ Tamo, napolje. Odma iza kučeće kuće! “, Tereza je davala instrukcije za klanje.
Anđa polako podje napolje u kratkoj beloj haljini i na visokim potpeticama belih cipela, koje su je žuljale. Napolju je bio lep dan. Pravi letnji. Avgustovski.. Andja je volela Sunce, prirodu, zelenilo. Sve je treperilo, lišće, trava, Sunčeva svetlost. Osetila je vetar, kako joj pomera kosu, dva zlatna pramena joj padoše na lice. Setila se svekrvinog naređenja i pogledom potražila kućicu za psa. Ugleda je i usplahireno potrča ka njoj. Bila je od onih žena, koje su pse držale za kućne ljubimce i prijatelje. U tom momentu ispred kuće se pojavila gospodja Tereza. Oblizivala je svoju mržnju i osvetu sa lica. Stajala je nepomično, ruke su joj tromo padale pored tela. Poče nestrpljivo skackati u jednom mestu, kao da joj se ide u toalet, a ne može, jer neće da ispusti, da vidi najvažniji prizor, koji je iščekivala. Zamišljala je čas uspeha, koji će ubrzo doći. Biće to trijumf njene planske rešenosti, da svom sinu preotme sudbinu iz ruku. Deo plana je i kućica pit bulterijera, na kojoj je krupnim slovima pisalo “ PAZI, KOLJEM TE! “. Pročitavši poruku, Andja zasta kao ukopana. Njen pogled uperen, ka snažnom Pacovu, krvoločnom psu, braon boje, pulsirao je, bez prekida i na izgled, bez ikakvog smisla.
“ Gotova si, mala moja! Ajd, Pacove, izđji i uradi ono, što, već moraš ! “, pomisli Tereza i još više otvori oči. Gledala je nemili prizor. Pacov umilan kao mače i podvijenog repa dođe do Anđe, da ga pomiluje. Mlada i pas prilaze kokošinjcu, gde je uredno živelo, tačno pedeset pileta. Žensko jato. Bez muškaraca. Bez petlova, a pred uništenjem. Zločin – pol. Kazna – smrt.
Mučnina u vazduhu. Ukočeni pogled. Pileći strah. Drhtaj u noktima. Sablasna tišina. Ugušen govor. Zarobljen pokret. Nečujno treptanje pedeset ženskih srdašaca. Nastavak tišine. Nagoveštaj događaja. Možda predskazanje. Nešto se čudno dešavalo.
Ili su pilići bili dobri ili lepo vaspitani. Bez borbe, bez glasa i povijene glave izlazili su iz kokošinjca. čekao ih je Pacov. Terezin glavni adut za bolje dane.
Sve se odigravalo brzo, tiho i neočekivano. Top manekenka Andja stajala je ukrućena, kao pile u zamrzivaču.
Zurila je u jednu tačku, koja se nalazila na veštakoj vilici vernog psa, zverskog imena i ćudi. Izgledalo je kao da samo ona zna šta će se zaista dogoditi. Vrsni proroci i magovi bi u ovom trenutku ostali bez teksta, a i bez sopstvenog posla. Kao u dobro režiranom filmu, pilići su se disciplinovano postrojili u vrstu. Od najmanjeg, ka najvećem. Zatim su prilazili. Najveći su bili i najhrabriji pilići. Prvi su dolazili psećoj zveri, čija je uloga bila dominantna. Pacov je imao plastične zube i bio je svestan toga. Nesposoban za ovakvu priliku, zverski je iskoristio poslednju reč tehnike. Glavorub, moćno električno postrojenje, sa velikim postoljem i pokretnom testerom. čitavim sistemom se upravlja pritiskom na taster.
Za nekoliko sekundi cela stvar je bila gotova. Bez Andje, sekire i osmeha na Terezinom licu. Teško je i zamisliti koliko je velika tudja pobeda, kada je sopstveni poraz još veći. To je u ovom trenutku znala, samo jedna osoba na svetu, Tereza Mrkvić. Svekrva, najpre snaji, a zatim i sinu, kao i svima ostalima koji su podlegli pod njihovu vlast, ma koliko da je ona ispravna. Kao ljubav ovo dvoje , pod nebeskom kapom i sekirom zlosrećne majke. Tereza je žena, čiji je udarac uvek poslednji i završava, čak i nemoguće završenim. Žena čija se ratna strategija zasniva na primo – predaji bele zastave, sve dok ne dograbi nominaciju za pobenika, prve vrste. U njenom slučaju kraj se dogadja samo jednom, ko zna kada ili nijednom nikada.
