Rade Slamčić, čovek za Ginisovu knjigu rekorda i majstor svog zanata, neprestano je pričao priče.
Rođen je pre tačno četrdeset godina, u selu Zelenom Lugu , na vrhu Svilenog brda, u štali skromnog gazdinstva Slamčić.
Ubrzo, nakog dolaska na svet, ostaje bez majke, koja umire zbog izgubljene krvi, kao posledice krvarenja na porođaju. Tada se Radetova tragedija nastavlja, a započela je još pre njegovog rođenja, trenutka kada ga napušta otac i za čije ime ne saznaje, čak ni u snovima.
Mit o ocu daje Radetu unutračnji podsticaj za rad, kome je pribegavao, u nadi da će otkriti identitet svog roditelja.
Od majke, Rade je nasledio trošnu kućicu, gde povremeno navraća i udahnjuje joj nešto života, a od sudbine štalu, gde drži svoju uspomenu na bol. U prazne zidine ugradio je legendu, iz koje se povlačio po liniji sudbine, kroz životne putiće sela i realnost dodirivao jedino svojim pričama. One su bile njegova ispovest i potraga. Priča je za njega jedina veza sa realnim okruženjem ( ako je ono uopšte i postojalo ), gde je nakon četrdeset godina života postigao delimičan cilj. Na putu za istinom, našao je deo sebe i negde, na granici života i smrti, kulminirao je kao vrsni pripovedač. Iako samouk, postaje slavan.
Kao svaki profesionalac, sa dugim radnim stažom, prepričavao je sve što mu dođe na ruku, ono već ispričano i neispričano. Znao je uvek da popravi i najsitniju grešku, tako da je svaka priča bivala sasvim nova i dobijala neki čudan sjaj. Besmisleno je postajalo važno, slučajno namerno, a dosadno zanimljivo i tajanstveno. Svi su bili zadovoljni njegovim radom, a najviše on sam, jer je pripadao onoj manjini, srećno uposlenih ljudi, koji neumorno i savesno rade svoj posao. Bavio se prekovremenim radom, dežurao i vršio hitne intervencije. Nikada nije štedeo ni vreme, ni sebe. Rade je troškario svoj život i to na najomiljeniji način, a pre svega za dobrobit celokupne zajednice. Kao neki sveti čovek, koji čini dobro celom društvu i rasvetljava put ka istini, ma koliko bio od pomoći, uvek bi se trudio da to učini. Kao takav životario je na seoskom drumu, uz Božju pomoć i od milosti seljana, koji su ga rado primali u svoje domove. Pričao je priče, a za uzvrat dobijao darove u mesu, ogrevu, živini, odelu, pa čak i u nameštaju. Uživao je sve blagodeti, kao sami Bogovi i bio jedan od njih. Imao je počasti velikog iscelitelja i vrsnog zabavljača, čije su priče bile svaka za sebe celina, a opet neminovno povezane, uvek razgaljivale dušu i otvarale stegnuto srce bespomoćnog sveta.
Govorio je iz ljubavi, na način koji su svi razumeli, pa čak i sitna deca. Kako i ne bi, kada su glavni akteri meštani sela Zelenog Luga, a sve ono što im se dogodi Rade prepriča i bezbroj puta, ako treba. Pri tom doda svoj komentar, šta bi bilo i kako bi izgledalo onako, da ipak nije ovako.
Ljudi su voleli da ga čuju, ne iz pažnje, već iz puke radoznalosti. Svakoga je zanimalo šta se najnovije dešava u selu i do najmanjeg detalja. Komšinice su ćaskale o tome uz jutarnju kaficu, a vredni kopači u hladu, dok se odmaraju i prikupljaju snagu za ostatak dana. Pored mnogobrojnih obaveza, za sve njih trač je bio ne samo glavni sport, već pre svega duševna hrana. Značaj seoske vesti učinio je da naš Rade postane prava zvezda u selu i okolini.
On i jeste poseban. Prosto te natera da misliš o njemu, kao o jedinstvenom primerku ljudske vrste, jer kada priča, govore svi delovi njegovog lica. Uz malo magije njegov nos postaje za tren još veći. Bilo kriv ili prav, Radetov nosni završetak jeste njegov pokretni aparat, senzor mirisa i trača, koji ostavlja utisak aktivnog učesnika u razgovoru, tako da za onoga ko sluša, predstavlja još veći doživljaj da gleda i čudi se šta sve Rade može. Iz pouzdanih izvora i prethodno navedenog, za njega kažu da ima ubedljivo najveći nos na celoj Zemljinoj kugli i da takvo vojno dobro može biti perspektiva Kragujevačke “ Zastave “, za pravljenje kundaka. Iz Radetove zbirke glavnih aparata i sitnih pomagala izdvajaju se krupne zelene oči, koje kao u svakoj priči kolutaju levo, desno, gore, dole i šapuću svoju sliku života, što nam ostavlja utisak priviđenja. Tako se ponekad čini da kosa Radeta pripovedača dobija razne oblike. Njene vlasi imaju neograničenu moć kretanja po gazdinoj glavi, dok ruke prizivaju sećanja na neke daleke ljude.
Skakutavi Rade krivi svoja tanka usta, ispušta glasove, koji se pretapaju u reči, a te reči u rečenice i sve te rečenice postaju žive i sušta istina. Cela čarolija traje sve dok traje sama priča. Zajedno u čudnom spletu okolnosti, odzvanjaju kroz prostor i vreme.
Sve priče su njegove. To im je zajedničko, kao i način na koji dopiru do ušne školjke.
U životu je sve pitanje stila, a Radetov je originalan, neponovljiv i urođen, potpuno prirodan, a očaravajuće jednostavan. Jednostavan da, ali samo na prvi sluh. Već iza, čuje se po nešto dvosmisleno ili je možda to prava šema njegovog duha. Plitko-duboka reč i pravo-krivi nos , samo su početak i kraj velike i zatvorene kružnice, po kojoj se lako hoda, sa koje se previše čuje i odakle se pogledom uočavaju svetovi, koje graniči, razdvaja ih i povezuje.
Ponekad taj krug izgubi granice, pa se pretvori u vihor, koji zakovitla sve oko sebe. Ulice kojima se širi dobijaju neke nove kuće, drugo drveće, pa čak i imena.
Prostor i vreme imaju za jedini smisao priču. Ostaju u senci zbivanja, nezapamćeni i potisnuti daleko, iza Radetovog sveta, gde svaka tačka ima svoj lik u ogledalu.
Magija struji, pecka me i osvaja.
Opsednuta duhom tog proždirućeg sveta, postajem verni slušalac. Ne opstajem dugo izvan, već me neman uvlači i spušta u centar. Kovitla me i provlači kroz život.
Postajem svet i tumaram kroz svaku priču. Vidim poznata lica. Vidim naličje sopstvene Zemlje i ostaću tu, sve dok ne stavim i poslednju tačku na sve.
