Anđa je svakog jutra ustajala rano iz kreveta, pa tako i ovog hladnog februarskog jutra. Na sebi je imala topao lila džemper, koji je volela da nosi, sa uskim svetlo plavim farmericama. Kosu je prikupila velikom crnom šnalom u punđu iz koje je ispalo nekoliko zlatnih uvojaka. Na noge je navukla meke crne čarape i obula teget sobne papuče. Protrljala je oči i krenula u kupatilo. Umila se, oprala zube i na brzinu namazala lice dnevnom kremom, koju je donela iz Beograda. Očešljala se i ponovo prikupila kosu šnalom u lepu pundju. Osećala se spremnom za novi dan.
Iz grada u selo ponela je, ne samo svoje stvari, već i navike, koje su smetale celom Tabanovcu i okolini. Dan za nju nije imao svoj početak, bez jutarnje kafice i cigarete. Uz ovaj blagi sedativ, jutro joj je bilo prijatnije, toplije i na izgled savršeno. Prvo što je uradila, skuvala je sebi kafu, bez šećera. Pripalila je cigaretu. Otpijajući prvi gutljaj kafe iz velike zelene šolje i uvlačeći dim cigarete u pluća, misli joj odlutaše.
U selu je postojao Fantom naroda. Nepisane norme i stroga pravila ponašanja predstavljaju seosku babu, zadojenu, još od pamtiveka, ekologijom, vaspitanjem i obrazovanjem, koje je obuhvatalo sve naučne i nenaučne oblasti. Seoska baba, nepušač pije bunarsku vodu, ljutu zbog gripa i gazirane sokove sumnjivih seoskih proizvođača. Kafu izbegava, zbog grčeva u stomaku. Ne veruje u rok trajanja prehrambenih proizvoda, u mašinsko pranje veša i u studiranje. Sujeverna je i sve što joj se ne sviđa okvalifikuje kao sramotu, najveću na celom svetu.
Fantom naroda je vladao selima, kao pojava iz mraka. Javljao se u snovima. Proganjao nevernike i proždirao protivnike, ako su smeli da se jave. Iza njega je stajala babska škola, koja je podučavala mlade kadrove. Ova škola je imala i učitelje i đake, odlične i ponavljače. Imala je svoje protagoniste. Najveći od njih bila je Tereza Mrkvić, Anđina svekrva.
Tereza bi uvek banula na vreme, u nevreme. Svakog jutra. U momentu kad Andja gasi prvu i pripaljuje drugu cigaretu, ispijajući polako svoju najdražu kafu. Prerušena u Fantoma, Tereza izgovara:
“ Ooooo! Eve, moje snaje! Vredna! Uvatila se biće za varjaču, da spremi nešto il biće za metlu, da počisti lečke ova skroman dom, a ona?! Kad će sirota da stigne, kad stalno kafeniše?! Iako sam to, naročito, zabranila, neće da sluša, pa, Bog! “ Tereza je ustala opet na levu nogu. Neočešljana, sa čuvenim papilotnama u crvenoj, slaboj kosi. U šarenoj, plavo – žutoj kućnoj haljini dugih rukava, koje je stalno podizala, a oni stalno padali. Namrgođena, uvrnuta baba stajala je i mlatila rukama, kao za govornicom, vičući na sav glas i ispuštajući gasove iz podgojenog dupeta. Na sve strane iz nje su izletala govna, dok je srala najmanje, a najviše dok je pričala i drala se, po kući, na ulici, kod frizera, u bolnici. Nemoguće je bilo oprati i očistiti za njom, sve ono, što je iz nje ispadalo. Nisu to bili sitni brabonjci, već smrdljiva i lepljiva balega. Takvi su, u to vreme, vladali Srbijom. Bilo je to šugavo vreme baba Mire, deda Slobe i “ majke “ Tereze.Vlast je srala, a narod, ko narod, valjao se u njihovim govnima. Govna po kojima se gazilo, smrdljiva i žuta, bila su ista ona govna, po kojima je Andja bila osuđena da se maže. Sve je to isto na kraju. Jebanje u mozak, od Sotone, od Bauka ili od Fantoma. Trebalo je izdržati, ne gledati, ne čuti, ne gaziti i ne valjati se po njegovom izmetu. Anđa je posmatrala svekrvu, ne trepnuvši, bez reči i dalje ispijajući kafu. Zatim reče:
“ Dobro jutro. Kako ste spavali, majko?! “ Pitala je reda radi i zato što je tako vaspitana.
“ Lepo, Boga mi. Nego, ček, ček, da ja vidim šta se sad daje na TV “ Tabanovci kraj Zeleni Lug “, promrmlja Tereza sebi u grudi i uključi televizor, na čijem se nesrećnom licu pojavi raščupana Kata. Terezina ćerka. Izgledala je kao da je poplava izbacila. Nakostrešene bele kose, sa žutim pramenovima, cerila se i pokazivala zlatne zube. Našminkana do bola. Buljave plave oči oivičene crnom olovkom, bečila je ispod retkih crnih trepavica. Za ovu priliku stavila je vrišteću drečavo – plavu senku na očne kapke. Na obraze crveno rumenilo, koje je neprirodno i seljački izgledalo, na belom, puderom prekrečenom Katinom licu. Ispod ove grozne fasade krila je masnicu na levom oku, zarađenu prošle noći, posle jebanja sa mucavim Tucom. Tanke usne prekrivene crvenim jakim ružom, bilo je nemoguće našminkati bez pomoći olovke. Kata nije koristila, ni olovku, ni ogledalo, tako da je, vidi se iz aviona, umrljala seružom pored usta na nekoliko mesta, čak je dohvatila i nos, na kome je ostala crvena masna fleka. Unakažena Kata smejurila se i mlatila njenim čuvenim zlatnim mindjušama, u obliku alki, koje su virile iz njene glave. Od garderobe, kamera je pokazivala samo gornji deo, žuti malo zaprljan džemper, iz koga su visili končići raznih dužina. čekala je da počne emisija ili se možda našla u nekom kvizu “ Ko je grđi, a ko luđi? “. Glava joj se klimala, kao klatno na satu, oči se kotrljale, trepavice padale i dizale, često, kao da joj se spava, a ipak se i dalje smejurila, samo što su joj buljave oči bile crvene, zakrvljene od silnog nespavanja i ludovanja, do jutros u zoru.
“ Ju! Ju! Kato! Šta ćeš, ti crna, ovde?! Ajd, bre, da pojačamo, da vidmo, šta sad oće! “ Tereza podešava ton. Gleda u ćeru. Proždire ekran, pa, ceo aparat. Vari sliku. Ne može da svari Katu, kao novo TV lice, kao voditeljku. Izvrće se naopako i izbacuje celu skalameriju iz sebe. Udaljava se od TV čuda, koje počinje da emituje i tonski zapis glasovite voditeljke Kate:
“ Eve, ljudi, došlo još jedno jutro! Da poglednemo na sat obućarske radnje “ Cipela “, koja je sponzor ovog sata. Gledajte i sami, tačno je šest i dva. Počela je emisija “ Selo moje, moja domovina “. Vi gledate u novo TV lice. To lice na TV sam ja. K,k,k… Kata iz Donji Tabanovci, Terezina ćera. ćao mamo!!! A sad, lečke, će Trca da peva, a posle, ha, ha, ha, ha! “
“ Ijao, Anđo! Pa, to je moja Kata! Majkino srce i duša! Ona mi postala najpopularnija u celo selo! Ijao, al će momci da kidišu na nju! Ijao, što sam srećna! Ko ti je, Anđo kriv, kad sam piješ ta tvoj bućkuriš! Za drugu sreću, jadna, i ne znaš! A, ja?! Ja sam pobedila!!!Ja i moja ćera! Eve je, opet! ćuti, Anđo, da vidim šta će da rekne, pametno moje ! “, naredi svekrva snaji i pojača TV do samoga kraja, do daske. Odzvanja Katin hrapav glas:
“ Ode Trca sas strelu u srce. Pesma se Trcina zvala “ Imala sam strelu u srce, sad je više nemam “. Mi će da nastavimo dalje. Astronautska prognoza najavljuje jedan provaljen oblak iznad agencije “ Pepeljuga “. Tu će se, kažu, promeni vreme. U ostalim delovima Zelenog Luga i okoline vladaće Sunce i topla tenperatura, bez kišoviti dan i snežni prekrivači. Ju, hu! Stiglo je proleće. Sa televizorskih talasa javljam da prolećni život počinje, baš, sad! Mole se gledaoci da poskidaju jakne, čizme i džemperi, pa tako goli, bosi, a naročito gologlavi, bez maramčići, šalovi i razne kape, krenu za dan zaljubljeni, a to je 28.02.1997. godine. “ Tišina.
Kata najavljuje:
“ A, sad peva Sejka. Pesma se zove “ Dođi Mile da plevimo baštu, nek ti Bog da dobru maštu “ …
Tereza je posmatrala svoje čedo, prišla i poljubila Tv ekran, ispusti zvuk iz dupeta i reče:
“ Eeee, moja Katice! Moje škole! Eto, kažem ti ja, Anđo, pametnije dete nisam mogla da rodim, niti je moj Stojko mogo d izmisli bolji patent od ovake ćere, ki da je njegova, slatko moje čupavče! “ Smejurila se, pa podrignu, jedna joj papilotna ispade iz kose, a ona udari šakom TV i reče:
“ Srećo, mo lepa, tvoi su otac i mati, najsrećniji u svet i selo Donji Tabanovci ! “ U tom momentu začu se Katino urlanje: “ Dragi gledaoci! Slušajte mali oglasi!!! “ Glava joj se klatila levo, desno, neprestano, kao i osmeh na njenom licu, koji je postajao sve širi i veći.
“ Eto, je l čuješ?! Idu oglasi! Pojačaj, Anđo! “, uzviknu Tereza.
“ Prvo. Menjam program TV “ Tabanovci kraj Zeleni Lug “ za bilo koji drugi. Šifra – Zapaliću TV ekran, da me želja mine. Drugo. Tražim koku. Razvedenu i bez dece, da izvede na put moji devet pilenceta. Plaćam po učinku. Šifra – Ringe, ringe, Raja. Treće. Prodajem mačku stranog porekla. Redovno se maci i to mnogo češće od Balkanske mačke. Šifra – Uvećajte svoj kapital, sto puta za godinu dana. četvro. Izdajem instrumenti za klanje i štrojenje. Šifra. Zaklao sam ceo svet, sad mi došlo u pamet. Peto. Ako ne znate šta da radite sa svojim zavesama, donesite ih u agenciju “ Garnišla + Zavesa “, gde će na licu mesta zakačiti Vašu zavesu. Šifra. Zavese upola cene. Šesto. Besplatno prevozim Vaš otpad u moj magacin. Šifra. Prodajem svašta. Sedmo. Prodajem snajku Rajku za jednu hiljadarku. Šifra. Kupi, prodaćeš, ne kupujem više. Osmo. Kupujem njivu sa dva placa. Jedan levo, drugi desno. Šifra – Uzimam pola. Uf! Fala Bogu! Završili se oglasi! Sad mogu normalno da pričam! Dok se ja lečke ne odmorim, Vi slušajte muziku i gledajte pevači, pa koji Vi bidnu, to Vi je! “ Završila je Kata. Zadihana i mokra do gole kože od znoja, koji joj se slivao niz lice i mešao se sa drečećom šminkom, koja je tekla zajedno sa ovom smrdljivom tečnošću, što je izlazila iz njenog tela, preko kože, pa napolje, nizvodno, što dalje, to bolje.
“ Tako, sinko! Samo tako! Ah, kako samo pametno čita! A, tek akcenat što pogađa! Ki da je iz Australije došla! Što se men tiče, mogla je i po neku Australijansku reč d ubaci! Ne bi ništa falilo, a zvučalo bi belosvetski! A, šta kažeš, Anđo?! “, upita majka svoju snaju i počeša se po glavi.
“ Ma, da je živela u Beogradu, ne bi mogla ovako da priča. Pa, pravo da ti kažem, ja sam to od naše Kate i očekivala, a i narod je voli, vidi se “, rastumači Anđa ovu najveću dilemu u Terezinoj glavi i poče da sprema doručak. Pohovano belo meso. Dok je snaja radila, svekrva je sedela, ispravljala ceo svet i hvalila svoju decu, a posebno ćerku, koja je, eto, sada i javna ličnost. Mlađi ovde vekovima popuštaju starijima. Ako ih prime u kuću, trpe. Ako ih izbace na ulicu, opet trpe. Sve mora biti po volji starijih, domaćina i domaćica, koji ne dozvoljavaju nikakvu šansu, a kamo li priliku za opstanak. Takva je vlast. Starost – radost. Mladost – gadost.
“ Anđo! Je l gotov, već jednom, ta doručak?! Oću, bre, da lipčem gladna! “, upita Tereza i pogleda u televizijski ekran. “ ćutite sad! Eve je Kata! “, ciknu majka.
“ Poštovanje mojem gledaocima! Mojem obožavatelja i moje rođene mame! “, uzviknu Kata i po malo stidljivo, poče da plače. Zatim se pribra i skoro profesionalno nastavi da obavlja svoj posao:
“ Zaista mi je bila velika čast, da se družim sas Vas ovi sat vreme. Ja na ekran, a Vi svi ispred ekran. Vrsno sam radila svoj poso! Videli ste, valjda “, objašnjavala je Kata. Odjednom ciknu:
“ Mamo! Oće da me oteraju odavde! Kažu, nije Kata profesionalka! Kažu, lupetam svašta! A, ja i samo pitam, kuj Vi čitao oni zajebani oglasi, malo pre?!! A?! Kuj?! Kaži bre, da ti je…… “ Nestaje Kata i pojavljuje se Cveta sa pesmom “ Reko si mi ne, ja ti dado sve “.
Katina karijera voditelja je završena.
Mnoštvo televizijskih stanica čeka svoju belu zvezdu, Katu iz Donjih Tabanovaca, da pokaže svetu šta je to pravi profesionalizam. Imaće ona svoju karijeru, sa profesionalizmom ili bez njega.
