U slepim dolinama takođe žive ljudi, ali slepi.
Po broju slepih po slepom, svakako vodi Slepa dolina u selu Donjim Tabanovcima, gde se svaki put, napred ili nazad, završava zidom, koji Vas vraća na prethodno i tu ostajete do kraja, do jednakosti između umiranja i rađanja. Uvek na istom, u granici ili ispred nje.
Dugotrajni hod po Slepoj dolini, nalik je šetnji po pustinji, koju vekovima obrađuje ( pokušava to da uradi ) krdo doseljenika, uvereni da imaju pravo na uspeh, samo zato što su je preživeli. Nazvali su je svojom pustinjom. Ponosni na svoju obdarenost, učinilu su je još većom divljinom, zavejanu peskom. Svaku lutalicu, izgubljenu pridošlicu, iznenadiće prizor. Stanovnici divljine neprestano preživljavaju iznenadne izmene lančanih i unakrsnih sudara. Trpe ekspresnu lomljavinu svojih kostiju. Ustaju. Živi i celi. Reinkarnirane gazi ih nekoliko desetina traktora. Sliku pokriva jato kokošaka, koje je privremeno sletelo, valjda zbog dramatičnosti događaja.
Drumski saobraćaj je intenzivan i nepredvidiv. Ne zahteva vozačku dozvolu i širom otvorene oči. Dovoljno je biti slepac, pa hodati po ćoravim ulicama Slepe doline.
Između miliona sokaka, u nerešivom lavirintu putne arhitekture ovog dela sveta, stoje pečati ljudskog kretenizma, na slovo, na slovo K.
To su kuće. Skupoceni, slepački krojeni, a majstorski izrađeni objekti, opkoljeni terasama i raznim skulpturama. Nojevima. Žirafama. Pećinskim ljudima. Majmunima.
Skulptura čovekolikog majmuna , ispred kuće porodice Mrkvić predstavlja kulminaciju arhitekture planete Zemlje i pozamašnu investiciju njenih posednika. Pored nje sazidan je poljski klozet, iza koga je stajala garaža za auto, traktor, vršalicu itd. Pored garaže nalazi se kokošinjac, a ispred njega kuća za psa.
Najveću građevinu predstavlja kuća, za ljude. Prekriva je reljefna fasada, drečavo žute boje, prekinuta malim prozorima. Ispred ulaznih vrata – mala terasa. Umesto kontejnera primala je sav otpad, koji je Tereza bez ikakve selekcije izbacivala iz kuće. Nikada nije razmišljala o terasi, kao ukrasu kuće i o otpadu, kao šljamu iz nje.
Tereza je domaćica, ali pre svega gazdarica. Domaćinstvo je vodila potpuno sama, na sebi svojstven način. Lenja iz otmenosti. Dominator kuće. Ženka mravojeda, koja se hrani sitnim pakostima. U borbi za sebe, znala je da ujede, da pojede stvar, da proguta život.
To je bila žena masivne konstitucije, kao pojava i kao osoba, od koje se mnogo očekivalo. Iako je već težila četrdeset i osmoj godini života, insistirala je na izgledu žene zavodnice, dvadeset i prvog veka. Ofarbana spolja i iznutra, uvučena u tesno i na izgled besno, bila je svakoga trenutka spremna da krene na maskembal, u bilo kom delu sveta. Negovana na svoj način do savršenstva, izgledalo je kao da se ipak trudi, da prikrije buljavost plavih očiju, šiljak debelog nosa i crnilo, ispod moleraja na noktima. Odbrana sopstvenog lica i naličja, za nju je bila igra, bez milosti, u kojoj su sva zla, iz njene suštine izbijale na površinu čitavog sveta.
Uvredljiv način izražavanja, zbog pakosne misli, činio je njen nivo svesti nepobeđenom linijom, nepromenljive punoće i iskrivljenosti.
Razmetljivi rob svoje nesavesnosti. Tereza je majka dvoje dece, ženskog – Kate i muškog – Mirka. Bivša supruga Stojka Mrkvića. Nepoželjna, kao nepozvani duh, koji se oglašava uglavnom urlanjem, a pojavljuje umesto senke, svog sopstvenog zla. “ Stajka, dolaz ovam, da poslužiš Maru! “, povika Tereza zapovednički. Posle pet sekundi pojavi se limena kutija kupastog oblika i plave boje, sa drškama, koje se na vrhovima račvaju, kao prsti na ruci i sa točkićima, umesto nogu. Ličila je na čist promašaj i nečije izgubljeno vreme. Međutim, ta kanta šrafova, u Stojkovoj izradi, obavljala je sve poslove po kući, veštije od svake žene. Na mestu služavke, kuvarice, spremačice, pralje, čistačice i finansijskog savetnika, bila je Super Stajka Star 001. Vlasništvo gospođe Tereze Mrkvić iz Donjih Tabanovaca. Dobila ju je pravosnažno, u barakorazvodnom sporu, kao nadoknadu za izgubljene godine života sa Stokjom Mrkvićem, bivšim suprugom i velikim naučnikom. Njegovo stvaralaštvo svet nije razumeo, niti priznavao.
Zarastao u kosu, bradu i brkove, Stojko je javnosti pokazivao sitne, kestenjaste oči, širok, prćasti nos i pozamašan stomak, na kome su mu zavideli svi popovi. Nizak rastom, ali bogat inteligencijom, dane je provodio u dvorištu, šetajući tromo oko kuće. Njegova pamet je nevina, kao u deteta. Neoskrnavljena svakodnevnim tričarijama života, o kojima je Tereza neumorno razglabala sa koleginicama iz komšiluka. Pedesetosmogodišnji čudak je vlasnik najoriginalnijih i najgenijalnijih naprava. Tvorac savremene tehnologije, za dvadeset i prvi vek. Za Terezu to je bio skup bezvrednih lomova i obična starudija.
Iz carstva Stojkovih izuma i kako on kaže naučnih bumova, izdvajala se Stajka, kao nagoveštaj savremenog robota, sa funkcijom kućne pomoćnice. Istina, gospođi Terezi je bila od velike pomoći, iako to nikada nije želela da prizna. Da nije bilo Super Stajke Star 001, svo to odvratno, prljavo tapkanje po kući, morala bi sama da radi. Kao i ostale pripadnece ženskog pola na Balkanu. Tereza je bila prva gospođa u selu i široj okolini. Zavidela joj je čitava vojska žena. Komšinice, rođake, poznanice i one, koje su za nju čule putem medija, u novinama ili na TV ekranu, ljubomorno i sa mržnjom, prekorevale su je kako ništa ne radi, ne znavši za sramotu i ulogu žene u svakoj kući. Dotične dame i gospođe trudile su se da prikriju zavist i zlobu. Bile su navodno ravnodušne na Super Stajku Star 001, ubojito oruđe gospođe Tereze. Osim Mare Skakavac iz Zelenog Luga. Mara je volela Terezu. Davala joj savete, pridike i komentare. Slobodno. Bez oklevanja, a bile su dve najbolje drugarice. Odsutan osećaj za meru, remetio je već poremećeno. Svaki susret imao je svoj žig i vreme. Sve ostalo bilo je slično i svodilo se uvek na isto.
Femkanje. Prenemaganje. Pojava Stajke, a zatim….
“ Eeee, moja Terezo! Moja drugarice. Dokle ćeš više da me ponizuješ u tvoju kuću? Nisam, bre, ja konzerva, da me konzerva poslužuje! Ete, po tebe, ni sardina mi nije ravna! Ja sam samo došla do tebenak, da se lečke progovorimo, a ne da me tako smatraš! “, reče Mara Skakavac svojoj prijateljici .
“ Ma, stan, bre, Maro! Ona je naša. U nju mož d imaš poverenje, ki u mene. To je moja snaja, sam dok ne stigne ona prava. Posle će se zamene. Pa i Stajka ima dušu, mal da se odmori! “, objašnjavala je Tereza.
“ Kakva snaja? Šta pričaš? Pa, nije valjda dotle došlo?! “
“ Ma, nije još, al će dođe i to. Znam ja. Ne mož men ta sreća da obiđe, tek tako! Pravo da ti kažem, daleko bilo u moju kuću! Meni i ovako lepo. Ja sam i s ovu zadovoljna. Al ako tebe to toliko smeta, će se ugodi nekako?! “ “ Fala Bogu! Sam ovu konzerviranu da ne gledam ovde, po tvoje kuće! Ki da si ti, daleko bilo, ćopava, el bolesna! A nisi. Da jesi, pa i nekako. Ja ti kažem, bez originala nema ništa. Ha! Falsifikovana snaja! To, bre, ženo nije za ovu kuću. Bogata si, pa, ti bar mož da kupiš sta oćeš! Tako je vreme sad, znaš i sama. “
“ Ma, za koga da dajem pare?! Za snaju?! Ha, ha, ha!! Nisam luda da bacam pare na takve budalaštine! Mene i ova falsifikat originala, baš odgovara! Ete, vidi je samo. Radi sve moguće i nemoguće. Najbolje u celo selo. Što je najvažnije, ne je moji pilići iz zamrzivači, što sam i turila za mene i moju decu! Lisnato, sleđeno testo ne okuša!!! Da je to ona prava, pojela bi ta sve, pa, eto mene šipak!!! Šta ja, pitam te, onda da izem? Drugo, sluša me sve što ju podviknem, a ja se uvek derem. Taka sam! Ti me znaš. Ne volim lepo da razgovaram s potčinjenu klasu!! Ona se za deranje ne ljuti. Nikad nije rekla, da će pre u grob, neg da bidne moj rob! Voli me ovaku, kaka sam. Eee, ono najvažnije, ne švaleriše se sas mog sina Miroslava, koga sam ja rodila i kuj sam mene ima da sluša! Za njegovu ženu ima da se nađe prenoćište u onu staru šupu. Ima da se oboje drže pod ključ! Da ne bidne posle, op, cvrc, pa, eto ga unuče! Šta ću ja ondak?! Ako se odlučim da i razvodim, ja oću da separišem sina od snaje, a onda unuče počne da plače…. Šta da radim u taj slučaj? Ljubi čas mamu, ljubi čas tatu! E, zbog toga mora da se zna neki red, da se ne bi našli u neobrano grožđe? Ne mogu ja to dozvolim u ovu kuću! Ne mož to tako i tačka!!! Eto, vidiš! Moja Staja, najbolja na svetu!! Nemam zašta da je menjam i neću. Nikad!! Ne zvala se ja Tereza Mrvić! “
“ U pravu si. Svako bi poželeo takvu snaju. Ha, ha, ha! Kaži Stojku, da i mene napravi jednu ovakvu! Sam nemo plavu! Ja bi više, da bidne zelena. Slaže mi se sa enterijer i lozice, što sam i uzgojila u sobe. Nek bidne zelena, ki Tošina nova frizura. Hi, hi, hi!!! “
“ Ko?! Njemu da reknem?! Stojku?! Pa, mi se ne razgovaramo, još od kad smo se razvenčali! Samo, da znaš, čula sam nešto. Postao, kažu, veliki naučnik. Priča se napravio neku Stajku 001! Ne znam, ne bi rekla da je to ova moja. Mora da je neka druga, još bolja. Još plus, napravio kravu muzaru, radi na struju! Kućni aparati specijalni, ne kao ovi obični, mikseri razni, pegle, testere, kažu, lepota jedna, da sečeš, da se iskidaš, bušilice, neke nove vrste, dizalice muške i prostirače vešaonice na motorni pogon! Sve to kod njega radi na daljinu! Na primer, ti dođeš kod mene na kafu. Pritisneš, ajd, nek ti bude, zeleno dugme, a tamo kod tebe upali se motorče od prostirače. Du, du, du, du! Drma, drma, drma, drma! Vešerajka završi poso. Ti odeš kući, kad ona ti poređala tvoje zelene dreje, gaće, peškiri, maramčići, i drugi delovi iz tvoje garderobe, sve ti to lepo, mašinče obesilo na žicu! Još samo, kad dobiješ vreme, štipaljke da naturaš! Eto ti, sam da pritiskaš zeleni dugmići i da uživaš! “
“ Kako d uživam, bre, kad sve sama, samcita, radim?! Bez Stojka i njegovi alati! “
“ Eee, pa, ne mog ti pomognem, još za neko vreme! Prvo, dok se ja ne onezbedim. Posle ću sve to tebe da nabavim, preko veze i u pola cene. “
“ Kako ćeš, kad se sas njega slažeš, ki žirafa i slon u bračni krevet?! Žirafa dugačka, slon debeo! Nikad da se dogovore, kuj će u krevet, a kuj pod krevet! Prosto, Rezo, nije ti pasent. “
“ Jes?! Pa, će se ispasira on! Taman, kolko treba. Pa, kad se prešaltuje na dobrovoljno davanje, ete ga na moja vrata! Da ti kažem, mene ta ljutina prošla. čim sam čula da postao slavan i bogataš! Ko velim, neka je on mene i takav! Sam da ga vrnem kod kuće! Godine su to. Za bolje i nisam. Valjda i Bog tako reko. Ja ću da otpočnem popuštanje, da ne bude prepušten gorke sudbine u život. Pa, eto i žensko sam, a ti valjda znaš kaki su muški! “
“ Znam ja, ništa ti ne brini. Njega pogotovo poznajem. Prvi je muškarac u selo. Pretvorio se u čudovište iz oni kuror filmovi. Da se precvikaš, kad ga ne daj Bože sretneš u sokak! Prepravlja krivine, ki na onu poznatu reku! Jes, krivu Drinu. Zove se Ajštajnino živinče iz četvrtog braka. Eeej, bre! Ki da smo svi mi ludi i da ne znamo, da Anštejn više uopšte nije živ živcit, Bog da mu dušu prosti, što ga sad uzimljem u usta, al morala sam da ga potegnem u ovaj slučaj. Slušaj, ženo, ni za Stojka nije dobro, da se tako pretpostavlja. Nije to dobar znak. Ne sluti mi na dobro. “
“ Hm, hm, hm! Dobro, sad dosta više! Ajd, Maro, posluži se. Stajka donela kafu! Pocrnela ju duša do sad. će se jadna oladi, ki onaj mrtvac! Ki Anštej! Posle mora posluga drugu da ti kuva! A, ne ide to tako. Pusti poso ima kamara! Ne znam, jadna, šta ću pre! “
“ Kad reče Stajka, kakvo se to urlanje čuje odozgore? Ki da se neki muž i žena popeli na tvoj krov, pa ga žena grdi, što se nije na vreme vrnuo iz njivu. “
“ Stajka! Idi čas gor i pogledni, kuj se sve to svađa, pa dođi da nam kažeš! “, povika Tereza svom kućnom robotu. Vreme je sporo odmicalo. Ništa se vidno nije dešavalo. Maru uhvati panika i nemir. Ciči: “ More, Rezo! Je l čuješ ti ovu dernjavinu, a Stajke nema?! Šta radi pola sata tamo? Sad se izgleda i ona prepire ses nji. Bože pomozi! “
“ Idem ja da vidim. Kakva je to zajebancija?!“
“ Praviću ti društvo, da te ne bude stra “, reče Mara.
Tako se dve drugarice, ruku pod ruku, pešice uputiše ka vrhu kuće, zamišljajući strašne i najstrašnije prizore. čitavu mafiju. Kidnapovanu Stajku. Ko zna, šta još?
Na pola puta, to jest na prvom spratu, Mara stade. Prestrašena viknu:
“ Moriiiiiii!!!!!! Oni su u Katinu sobu. Kuku mene i tebe! Kad li su sam sišli, a ja to nisam čula, pocrkali da Bog da! “ “ Tiše, bre. Što se tolko dereš, kad nas vreba velika opasnost. Ovo mene, moja Maro, ne izgleda nimalo dobro. Mož lako da bude, da imamo biznis sas banditi i njihove ženske. Oni crna ti, provaljuju u tuđe kuće. Uznu ti pare i svi umetnički stvari, koji vrede puno. To im sve malo, pa ti pokupe i pilići iz zamzivač, a unutra ture prvog kog zateknu, nekog čoveka il na primer tebe, pošto ovde nema neki čovek. Zato ti kažem, ćuti, da te ne uvate. Kuku, lele, mamo. Joj, teško mene, kad ne smem, ni da viknem, ni da ciknem. Ej, mamo, ej, kako ću sad? “
“ Rezo, stani. Nemo se praviš luda, kad jesi, ovaj, nisi. Je l pantiš oni lepi filmovi, gde se ljudi sa šeširi biju sas ljudi sa strele? Jedni jašu konji, oni drugi viču slično ki Tarzan, al nije isto, deru se stalno i biju sas ove šeširdžije. E, pa, sad sam se setila. I mi ćemo tako. Ajd da probamo, nas dve smo mlade, mladunice, još mož da se bijemo, je l tako? Nismo ni mi za bacanje. “
“ Aha. Znači tako? “, upita Tereza.
“ Tako “, potvrdi Mara.
“ Dobro. Eve, ovako ćemo “, reče Reza i snažnim udarcem noge šutnu najskuplja vrata u kraju, od čistog drveta. “ Iju! Iju! Iju! Dimovi, zadimljeni! Od nji ne vidim, ni moju Katu! Što si, Kato, upalila vatru, na sred sobe! Da l si pametna, dete? Je l znaš, da tako neki čovek izgoreo kuću ?! “
“ Terezo, crna ženo! Kakva te Kata spopala, kad ti lopovi uvišli u kuću ?! , uzviknu Mara.
“ Ljudi! Maro! Banditi mi upalili kuću! Jaoj, šta ću sad? Jaoj, kuj će mene da vidi, staru i onemoćalu?! Kuj će me prevati, da živim kod njega, kad niko neće?! Da zaradim, ne mogu! Ijoj, Stajka! Stajka! Stajka! Moja Stajka!!! Ja ću Stajku da ponesem, nek ona radi, nek zaradi! Za mene će da bidne! Oće Stajka, sam ako je nisu upalili! Kuku, lele! Stajka! Je l si živa, kukavice sinja?! Javi se od nekud, u ta dim! Ijao!! Pustinje mi pregorele Stajku! Eeee, mo lepi Stojko?! Gde si prokletinjo sad? Da vidiš samo, šta gangster uradio sas tvoj izum, sas tvoju muku iz mali mozak! Ijoj, Stajka!! Snaja si mi bila! Volela sam te, ki da si moje rođeno, ki da sam te ja rodila! U dušu sam te zakopala, čuvala! Radila si, kolko si mogla! Ijoj, zamenjivala te nisam, ej, kuku mene jadne! “ “ Ućuti, ćorava! Vidiš da gledam film! “, naredio je kućni robot.
“ Stajka, ružo moja! Pa, to si ti! Uh, hvala Bogu, kad si samo živa i zdrava! “
“ Lepo primećuješ, za te tvoje tolke godine i ajd, pusti me na miru! “
“ Aa! A? Dobro, dobro. Nego, ček lečke, da te bolje proučim! Ahaaaa. Sad mi je sve jasno. Ki ova dan, što prolazi. Pa, dobro, bre, devojko, majku mu! Šta ti je?! A?! Jesi poludela?! Što sediš tu, na ovoliki poso?! Pa, gle, pušiš!!! Sram da te bidne! Ki iz harem da si stigla! Tolki žarevi može sam vatrogasac Trajko da ugasi! Ma, sad ću ga pozovem! Ne mog da trpim dim! Zagušuje me, ki da ću se, ne daj Bože, ugušim! Eeee, ne mož to, baš, to tako, kako ti oćeš! Zaljubila si se u ta Katin televizor, šta si zinula u njega? Ako će da gledaš, prvo kupi!!! I šta gledaš to, kad si sve prekrila sas oblak dim, pa se ne vide, baš najbolje, glumci i sve ono što rade, pred ovoliki svet! Sram i bilo! I tebe sram da bidne! Gora si od nji!!! Eee, usranice jedna, teško tebe za tvoji momci i tu tvoju pamet, što tvojem ocu i majke nije izgleda pretekla, ni lečke! Tebe siromasi nisu imali šta da daju! Šta ćeš, kad si obeštećena, za ceo život! Uf! Smrduljo, jedna, ko nijedna!! More, marš dole, da poslužiš Maru i skuvaš ona pekmez, od marmeladu! Odlazi, kad kažem! Sram da te bidne! O, Bože slatki! Kanta, a puši! Pa, to bre nigde u svetu nema!!! “ “ Ne čujem te i ne vidim te. Samo da znaš “, odgovori Stajka.
“ Ma, šta trabunjaš?! Nesrecna bila! U pekmez se skuvala, da Bog da! “, vikala je Tereza.
“ Oćeš da se vređaš, a?! E, pa, evo ti! Terezo, kravo! Nemo da režiš i sikćeš, ki iz obora da si izišla! Gledaj me pravo u oči i slušaj, šta ti pričam! Neću da prepuštam ovaki filmovi više zbog tebe, a ti crkni! Još nešto! Kad već kuvaš kafu, donesi jednu gorču za mene! Za pekmez se ništa ne brini. Sam da ga mešaš pet sati, da paziš da ti ne izgori, ima da ispadne, ki iz prodavnicu “ Bus Procvat “ da je izišo. Uf! Koja scena! “, uzdahnu Stajka i povuče dim cigarete, kao da je to bila njena životna priča. “ Kuku, sveta Bogorodice i svi sveci! Pomagajte! Izbavite moju Stajku od zle sile. Ne mogu da gledam, kako propada više! “, prošaputa Tereza i polako pođe ka vratima, a za njom Mara. Udružene izađoše iz sobe. Zatvoriše vrata i tiho krenuše ka trpezariji, gde se po tradiciji spremala kafa i druga posluženja. Kretale su se oprezno. Na prstima. Da ne remete tišinu i nepostojeći mir.
Spori pokreti tela, još više su usporavali nervne nadražaje i odgovore moždanog tkiva na njih. činilo se, kao da su dve drugarice zapale u teško stanje kome, bez nade, da će im se povratiti zdrav razum i čista svestt. “ Odoh ja, Maro, da skuvam kaficu. Jednu tebe, a drugu, bez ijedno zrnce šećer, moje Stajke. Nek se dete zanima “, reče gazdarica i požuri, da što pre ugosti svoje najmilije.
Kao dobra domaćica, Tereza je umela da ugotvi svako jelo, a tek kafu! Nije štedela materijal. Svakoj šoljici provrele vode, dodavala je, za svaki slučaj, malo više i crnog i belog. Dve supene kašike kafe i pet kocki belog šećera. Izričito je kupovala u obližnjoj prodavnici “ Bus Procvat “ i govorila je glavnoj gazdarici, ove najbolje prodavnice, na celom svetu: “ Alal ti procvat, Seko! Samo se ti drži za promet, biće para! “
Pošto je sve uredila kako je trebalo, najpre je poslužila gosta kuće, Maru Skakvac, a zatim krenula ka sobi, na prvom spratu. Iz te odaje dopirala je pesma naše novokomponovane pevačice Krejzi Caki.
Za sedam sekundi stigla je do vrata Katine sobe, gde je na opšte zadovoljstvo, boravila Stajka. Nekoliko trenutaka, Tereza je stajala u stavu mirno. Kao vojnik, koji verno služi domovini. Zatim je učtivo zakucala malim prstom, na velika siva vrata. čuo se glas iz sobe:
“ Kuj to, kreten, kuca?! Kuj moj ne ulaziš, kad već oćeš?! “
“ Pardon. Ja sam tvoja Reza! Reska! Nosim ti gorču kaficu, da osvežiš dušu i srce! Kafetin, kažu naučnici, razmrdava sve ćelije u organizam! Preporučuje se svakem, kuj voli da pije kafu i ne mož, bez njoje! “ “ Daj ovamo, ta čorbuljak, pa, idi! “, naredi Stajka.
čarobne reči uleteše u Terezin mozak. Ozarena i blažena, otvara vrata. Gleda svoju ljubimicu Stajku. Ukoči se. Izbaci jezik. Oči zakolutaše, nekontinuirano. Svako oko za sebe. Tereza izgubi boju života. Naglo poče da se trese, kao da neko uteruje zlog duha u njeno nakostrešeno i razbacano telo.
To je bio taj sudbonosni trenutak vraćanja u prošlost. Faza prizivanja svesti. Obračun sa nepotrebnim dobrom, koje nije bilo lako proterati iz bića, što ga je Bog stvorio da bude čovek, a ne on sam.
Mladost se ponovo preobrazi u starost. Sa sunčevim zracima polomiše se reči i prošaraše sobu, bojama iz prošlih dana. To se Tereza upravo oglasila starim jezikom:
“ Iju! Glupačo! Stupido od Stajke! Ti tako, a ?! Pa, ko ti je naredio da se unakazuješ i koga ti slušaš ovde, pitam te ja?! “
“ To je moja stvar! Farbam se u zeleno! Pa, šta?! Ta boja je sad, baš, moderna! “
“ Dobro. Zbog mode će te otimlju od mene! Pa, kad te izkidnapuju, ne mo mi se žališ ovdenak, kako te nisam uputila! Sam da znaš! “
“ Mene otimači da vezuju u maramčići i ucenjuju za tvoje pare?! Ma, ko će to, bre, da uradI?! “ “ Prvo, Mara! Kad te vidi taku zelenu, ima odma da te ponese kući! Slažeš joj se uz interni nameštaj i entrovascajg! A, Boga mi i Toša pozeleneo, da joj ne ukvari kuću! “
“ E, ajd i to da vidim ! “, uzviknu Stajka.
“ Je l o mene to pričate?! Šujkate?! Ako! Ako! “, oglasi se Mara.
“ Maro?! Pa, ti brž potčala za mene?! Ni kafu nisi tela, da popiješ! “, vikala je Tereza, ljuta jer je uhvaćena na delu. “ Jesam, jesam! Srkala sam. Da Ve ne lažem, jedno pola sata. Onda reko, da obiđem Stajku! Da vidim kako je i da je pozovem, sutra u goste! Malo pažljivosti uvek, dobro dođe. Pa, čak i tvoja snaja ima dušu! Zar ne, mala moja ?! “, reče i pogleda u Terezu. “ Aha“, nevoljno je potvrdila gazdarica.
“ E! Pa, eve ti ruka Stajka! Srce! Dobro je što si rešila, da se središ i udariš, tu lepu farbu “, čestitala je Mara. Rukovala se sa pipcima svoje ljubimice, čiji je stisak i te kako pobeđivao originalnu verziju.
“ Dobro, Skakavice, ću vidim. Ako ne bidne ni jedan američki film, na TV “ Tabanovci kraj Zelenog Luga “, ću svrnem na jednu, s nogu! “
Bliskost prekidaju Terezine reči:
“ Dobro, Maro. Drugo moja! Zbogom! Pozdravi Tošu i kaži mu, da je sad u Ameriku i gornju Australiju najmodernija frizura, sas boju pomorandže i glazuru od ušpinovan šećer! A, ti Maro, uz put, prešpinuj ona tvo nameštaj po kuće i lozicu, tek da ne uvene! Za Stajku se ne brini! Ja ću je lično uredim! Za sutrašnji obračun! U podne kod Oke Korenče! “ “ ćao svima“, reče Mara i ode svojoj kući.
Ovaj trenutak Tereza je čekala satima. Pokazala se tačnom, stara narodna izreka “ Ko čeka, taj dočeka ! “. Kada? To je već, pitanje stila!
Trebalo je još, samo urazumiti Stajku da se vrati starim dužnostima. Napraviti promaju i pomoliti se Bogu, da se ovakav dan više, nikad ne dogodi .
“ Moja lepa. Kaži mi, kad te lepo molim! Šta te to muči, te si od sebe napravila barabu, najveću u celo selo? Propila si se. Propušila. Modiraš se. Gledaš u televiziju i ne slušaš moje molitve. Skuvaj Stajka pekmez! Isturaj ga u staklene tegle! Uvij ga u foliju! Zapakuj u zamrzivač! Obriši prašinu! Opajaj kuću! Operi, Stajka, prljavi sudovi! Plakni donji i gornji veš! Ispeglaj krpe! Operi prozori! Eve ti! Kupila sam i crevo, sam za to! Poskidaj zavese, pa ih lečke properi u vodu! Osuši i ! Na kraj, zakači i na štipljke, da vise ko pre! Kad to završiš, odma spremi večeru! Skuvaj kafu! Operi sudovi! Oribaj kupatilo! E, onda lepo, ki čovek, idi u garažu! Parkiraj se pored traktor i moju prikolicu! Odspavaj dobro, pa, sutra porani da umesiš leba i projicu, na orasi, baš mi se je! “
“ Ma, sve ću ja to da postignem! Sam, znaš kad?! Kad ostanem trudna, sas tvoju prikolicu! E, tad! “, rezonovala je Stajka. “ Kuku, bezobraznice! Šta pričaš?! Da l se nisi ukvarila?! Grom te spalio! Dabome! Šljokala si, sve što si dovatila! Zarđali ti džipovi! Ubuđale šipke! Pa, sad lupetaš, ki lud kad se pogledne u ogledalo! “ “ Pa, što se ti ne pogledneš, Rezo?! Da napraviš lečke promaju! “
“ More, lupiću ja tebe jedanput! Da ti poispadaju ti tvoji veštački zubi! Možda ti tako, izbacim budalu iz glave! “, reče Tereza i udari Stajku, pa zasvetle, kao sijalica noću. Jedino joj kostur nije provodio struju. Taman, u jakoj svetlosti, upotpunio je, ionako zastrašujuću, sliku strujnog udara, gospođe Tereze Mrkvić, iz Donjih Tabanovaca. Posle par sekundi napajanja električnom energijom, Tereza se, narodski rečeno, ugasi i pri tom, vrati u prethodni oblik ugledne žene i domaćice, prve vrste. Zakoluta očima i uzviknu:
“ Joj! Pomagaj! Joj, Maro, gde si?! Ubi me đavolica! Ubi me kuja, sas rođenu struju, koju sam ja lično platila! Uvek sam plaćala, samo ja, iz svog džepa! Ako, tako mi i treba! Nek me ubiju, s moje pare, ako kad sam luda! “ “ Nisam te ja ubila, nego tvoj Stojko! Napravio me i puštio u pogon, sas rznorazni programi! Glavan program je bio ubistvo supruge, zbog imanje, kuću i sve tvoje pare! Ha, ha, ha!!! “
“ Stojko?! Znači, tako?! “, povika Tereza i dohvati slušalicu telefona. Okreće. Zavrće brojčanik i vadi mu dušu. Prvo, od nule do devet. Zatim, unazad. Bez preskakanja. Ništa. Telefon stenje. Vrtilica se nervira! Haotično zabacuje, najpre devet, pa, sedam, osam, pet… Opet, ćorak. Šest, osam, sedam, četiri… Izbacuje, beskonačno. Kao u lutriji, bubanj loptice. Igra gluvih telefona. Na sreću. Igračica izvlači dobitnu kombinaciju – devet, šest, osam, šetiri, tri! Dobitnica je i dobija nagradu! čuje se zvono telefona i Stojkov glas, iz dalekog sela Zobića. Nekih, deset kolimetara od Donjih Tabanovaca.
“ Alo! Ovdenak Stojko Mrkvić! Visok 168 sentimetra i 7 milimetra! Težak 95 kila! Smeđ i očešljan, sa sitni, kestenjasti oči. Po zanimanju, pronalazač! Naučnik! Visoka stručna sprema – poljoprivrednik! Prirodno nadaren, za sklapanje i rasklapanje. Bračno stanje – trenutno noženjen! Bredbračno – momak! U braku – budala! Naposletku – razveden! Aktuelna prilika, za svaku ženu mladalačkog izgleda! Sas problem, isti ki moj! Vama na usluzi, 24 sata na dan! Alo, alo, javi se! Kuj to tamo ćuti?! Alo! “
“ Stojko! Crni, Stojko! Ti se ženiš, na ovoliku moju muku?! Smesta, dolazi ovamo, da se dogovorimo, oko one njive! Ako te za pet minuta ne vidim na zvonce, ispred kuću, nema ništa od imanje! Slikaj se ondak, za novine! Ima da objave, kako te žena silovala i obesila, za kuku u špajz! “, demonstrativno reče Tereza i baci slušalicu telefona.
“ Rezo! Dođi, srce, da te zagrlim! Dolazi mi tata! Ju-hu! Ju-hu! “, radovalo se dete, Stajka. “ More, beži od mene! “, branila se Tereza.
“ Dobro, de, samo se radujem. Neću te pojem, valjda! “
“ Neće ni on tebe. Sam će te rasklopi i ponovo sklopi! Talenat je on, za to. Nemo se sikiraš! Ponovo će ti mene, ovde da čistiš! Ima sam da pada! “
Odjekuje zvono na ulaznim vratima. Tereza trči. Otvara vrata i sad ona nastavlja da zvoni:
“ Hvala, Bogu! Nema te pola sata! Ništa od njive! Kom je sad, u ovu budućnost, važna njiva, kad su roboti izišli u modu?! Eto, kad smo kod mode, moja se ukvarila! Umalo me nije ubila! Na mesto! Sas struju! “
“ Stajka te nije ubila?! Kako to?! Mora da je popravim! Gde je ?! “ Stojko je bio zapanjen. Gledao je u čudo, živu Terezu! “ Tamo. Eto je gore! Stajka, siđi! Došo ti tajko i doneo čokoladu! “ Terezina lukavost, graničila se i ograđivala od bilo kakve genijalnosti. Dosetljiva ludača. Zlokobna. Dozivalica.
“ Evo, odmah! “, povika Stajka i potrča niz stepenice. Poskoči za milimetar. Spotače se. Pade i razbi se u hiljadu komadića. Šrafova. Cevčica. Žičica. Skalamerija, koja je nekada, zajedno, činila prototip savremenog robota. Ženu. “ H, h, h, h, h! Teško mene! Ko će sad ovo, da počisti?! Nema moje Stajke, da pokupi ovi dronjci i dočeka gosti! Kuku mene, jadne mladunice! “. Kukavica kad kuka, peva, a Tereza plače.
Mokra od suza zbog uzbudljivog života, grli Stojka. Jedinu nadu i diku, muškog roda. Zagrljeni, kao u Stajkinom filmu, drami koja se obistinjuje.
Ostaće zajedno, do kraja života. Da sklapaju i rasklapaju Stajku i priču o njenom večnom miru.
