Direktor Fonda za humanitarno pravo Bosne i Hercegovine Dževad Galijašević u razgovoru za Pečat optužuje predsednika Fonda za humanitarno pravo Srbije Natašu Kandić, pri tom tražeći da Božidar Vučurević bude pušten na slobodu, a da se procesuiraju odgovorni za zločine u slučajevima Dobrovoljačka, Tuzlanska kolona, Ozren, Hrvatska agresija na Trebinje…
Hapšenje nekadašnjeg gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića je neprimereno i loše. Isti slučaj je i sa sudskim procesom protiv njega i optužnicom koja je podignuta. To je udar na najniži nivo lokalne samouprave zasnovane na jednoj neodrživoj tezi, kaže za Pečat Dževad Galijašević, direktor Fonda za humanitarno pravo Bosne i Hercegovine.
Prema rečima Galijaševića čelnici lokalne samouprave za vreme rata u BiH nisu imali uticaj na bilo kakve bezbednosne procene, vojsku i policiju.
IGRA NATAŠE KANDIć
U pozadini svega što se dešava oko slučaja Vučurević je pokušaj Srbije da u regionu pokaže novo lice. Sa te strane se može razumeti aktivnost Vlade Srbije, ali se ne može razumeti da se procesuiraju nevine žrtve, kao što je slučaj sa Božidarom Vučurevićem. Opština Trebinje na čijem je čelu bio Vučurević je bila prepolovljena pod udarom vojske druge države – Hrvatske. Ne sme se amnestirati agresija hrvatske države na Opštinu Trebinje. Ako je Hrvatskoj razlog za optužbu da je Vučurević granatirao Dubrovnik, onda je to isto kao da su ga optužili da je granatirao Rijeku ili da je bacao bombe na Istru. Naravno da je sve ovo povezano za medijsko i svako drugo plasiranje lažnih informacija, koje Nataša Kandić, kao predsednik Fonda za humanitarno pravo Srbije, i krugovi oko nje plasiraju. Nataša Kandić sa svojim saradnicima i pojedinim medijima u Srbiji sve čini da se stvori slika priznavanja krivice tamo gde ona ne postoji i da se žrtvuje ono što ne treba. Na taj način oni žele da uspostave samo jednu istinu, a to je da su Srbija i Srbi krivi za sve, navodi za Pečat Galijašević.
UBIJANJE CIVILA I VOJNIKA
Naš sagovornik ističe da takav put Nataše Kandić i REKOM-a je u BiH bez podrške, jer je njihova uloga da dokažu srpsku krivicu u svemu, pa čak i kada su u pitanju srpske tragedije i žrtve.
Iz tog razloga je i u BiH formiran Fond za humanitarno pravo, koji ima kao prvi i osnovni cilj svoga delovanja pomirenje među narodima. Zar se mogu Srbi i Bošnjaci pomiriti, ako srpski narod prihvati svu krivicu, a bošnjački se ne suoči sa vlastitom krivicom. Setimo se samo događaja na Ozrenu u kojem su sveti islamski ratnici iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Alžira i Kuvajta ubijali domaće Srbe. Oni su napravili zločine za koje je Haški tribunal osudio komandanta Armije BiH generala Rasima Delića na tri godine zatvora. čak su ga i posthumno nagradili tom kaznom. Zar nikada Nataša Kandić i drugi da ne progovore o tom zločinu na Ozrenu, o ubijanju dece na ulicama Sarajeva u pravnom i političkom slučaju Dobrovoljačka? Zar nikada da ne progovori o preko 50 ubijenih regruta i građanskih lica u službi JNA u Sarajevu, kao i o zločinu u slučaju Tuzlanska kolona i Brčanski masakr? Kako onda da Srbi iz Zvornika, Sanskog mosta i Istočnog Sarajeva idu korak napred ako priznaju svu krivicu, pa i za 30.000 mrtvih Srba u ovom ratu u BiH devedesetih godina? Naravno da su potezi Nataše Kandić i slučaj Božidara Vučurevića i njegove porodice, kao i samog Trebinja, tragična pouka za Srbe i Srbiju. Ono što može biti način pomirenja jeste da se sva pitanja oko ratnih zločina presele u pravosudne institucije, kategoričan je Dževad Galijašević.
Prema njegovim rečima mediji treba da prestanu da huškački, sa puno mržnje i retorike, prate sve ove slučajeve i stalno o njima izveštavaju na nacionalno pristrasan način .
Nataša Kandić je plaćena da sve ovo radi. Njena akcija Milion potpisa za REKOM je u BiH nazvana Još milion evra za Natašu Kandić. Ona propagira projekt u kojem je stavila utvrđivanje krivica, a reč nije rekla o ubijanju Srba i prodaji njihovih organa na Kosovu i Metohiji, o čemu je govorio Švajcarac Dik Marti. Ona nikada nije govorila o ubijanju Srba na Ozrenu, gde je spaljeno 5.000 kuća i mnoge srpske crkve. Zar treba ja kao Bošnjak da govorim o svim ovim zločinima nad Srbima, koji sam na kraju krajeva i učesnik rata i oficir Armije BiH, da podučavam Natašu Kandić i druge da i Bošnjaci treba da se suoče sa svojim zločinima, greškama i političkim odlukama. Samo na tim osnovama možemo da izgradimo bolju državu BiH, ali ne na samo krivici srpskog naroda, na čijim osnovama bi se pravio tzv. jevrejski sindrom. Nataša Kandić je rušitelj pomirenja između Bošnjaka i Srba i rušitelj države BiH. Ona nije poželjna kod nas, a slučaj Božidara Vučurevića je deo te njene sramne politike u kojoj jednog predsednika opštine, koja je napadnuta od strane hrvatske vojske i bukvalno teritorijalno podeljena, optužujete za granatiranje. Bio sam načelnik Opštine Maglaj i znam da opštinski funkcioneri nemaju vlast nad policijom i vojskom, kao i nadležnost u ratu. Što pre Srbija shvati da je slučaj Vučurevića sramota na njenom obrazu, tim bolje. Trebinje je žrtva u ratu, zaključuje Dževad Galijašević.
