Cikago, oktobra
Drumske krstarice razlicitih imena i zadivljujucih velicina pretecom brzinom i upozoravajucim brundanjem proždiru svakog dana hiljade milja po ovdašnjim putevima. To je slika koja Ameriku, sa više od 300 hiljada prodatih kamiona godišnje, izdvaja od ostalih. Ovde u Cikagu nezvanicno proglašenim za „grad kamiona“ taj utisak je još ubedljiviji.
Za naš svet „najveci srpski grad van otadžbine“ ostaje upamcen i po još jednom detalju koji je poznat samo posvecenima – Srbi su, pored Poljaka, „zakon“ u poslovima sa kamionima. Koncentrisani uglavnom u cikaškom predgradu Lajons, gde su od pet-šest hiljada naših ljudi skoro polovina kamiondžije, Srbi u ovom delu Amerike pokazuju da su prakticni, snalažljivi i vešti da procene koje im zanimanje donosi najviše dolara.
– Biti kamiondžija je vrlo unosan i isplativ posao – svedoci Velja Marenovic vlasnik dve americke univerzitetske diplome sa ekonomije i filozofije, koji je vec više od pet godina finocu i ugladenost konsultantskog biznisa u jednoj od poslovnih kula na Micigen aveniji zamenio kamionskim krstarenjem po Americi.
Cuva se kredita
Kada je shvatio da mu solidnu godišnju zaradu fakultetski obrazovanog strucnjaka pojedu troškovi za garderobu, parkiranje – 20 dolara na sat – i mnoge druge „sitnice“ pobunio se ekonomista u njemu i seo je za volan.
– Za pet godina prešao sam više od milion milja, od Aljaske do Floride, od Istocne do Zapadne obale. Mislim da nema grada iznad 50 hiljada stanovnika u kome nisam bar jednom boravio – govori dok se oci kao kamionski farovi sve više sijaju što ulazi u dublju pricu.
Neko je rekao da su kamioni strast, a u slucaju Marenovica to nije potrebno posebno ni dokazivati. Spreman je satima da vrlo sistematicno i statisticki dokumentovano govori o ovom biznisu. Procenjuje da nedeljni profit po jednom kamionu od dve hiljade dolara omogucava njihovim vlasnicima sasvim solidan život. Stoga je posle petogodišnjeg krstarenja po americkim drumovima rešio da se okuša i kao gazda – danas poseduje tri kamioncine, za koje istice da su kupljeni za „keš“, kao i sve drugo što ima („ne ulazim u kredit jer je to velika zamka“), golemo iskustvo i bezbroj zanimljivih prica o solidarnosti i moci surovog kamiondžijskog bratstva.
– Verovatno nikad niste culi da kamiondžije spavaju u pokretu. Voze napola sklopljenih ociju. to cine tako što formiraju konvoj u kome je samo prvi budan. Ostalima su orijentir poziciona svetla pethodnika. I covek se lepo odmori – govori vodic kroz kamiondžijski život, dodajuci da je ipak najbezbednije na autoputu što pre zaobici ove nocne konvoje, jer se nikad ne zna. Šta ako i prvi zaspi?
Opšte je poznato da je sindikat kamiondžija najmocniji sindikat u SAD. Srbi kamiondžije iz Lajonsa i drugih delova Cikaga nisu formalno okupljeni i organizovani, ali su svoju snagu pokazali u nekoliko navrata. Bilo ih je zadovoljstvo gledati kako odlaze na košarkaške utakmice „plavih“ u Indijanopolis. Šteta je, kažu, što su svoj omiljeni prevoz mogli da koriste samo do ulaska u grad. Šta bi bilo da su ih pustili unutra kad se igralo sa Amerima ili finale?
– Mnogi su vozili bukvalno desetak sati da bi videli umetnike pod obrucima i onda se isto toliko vremena vracali na posao – da sada voze za dolare. Ovu vožnju iz zadovoljstva nisu ni racunali – veli Marenovic.
Ostalo je upamceno da su cikaške kamiondžije srpskog porekla tokom bombardovanja zapretile blokadom grada. Kada se zna koja je saobracajna frekvencija u gradu – ilustrativan je podatak da se samo za putarinu na saobracajnicama koje vode u Cikago dnevno inkasira oko tri miliona dolara – onda se može pretpostaviti kako je medu vlastima shvacena najava o izlasku dve hiljade kamiona na ulice.
– Mnogima koji nemaju uredne papire i stalan boravak zapreceno je proterivanjem, pa se na kraju od svega odustalo – kaže naš sagovornik, dodajuci više za sebe da medu kamiondžijama po pravilu ima „tastera“ koji su instalirani da bi se uvek znalo šta ovo mocno bratstvo planira i kakvo im je raspoloženje.
Nostalgija gora od umora
Iako im prema razradenim americkim normativima pripada samo osam sati sna na 32 sata vožnje, u stanju su da vreme spavanja prepolove, a vreme vožnje udvostruce. Više od umora muci ih nostalgija. Kafana, prodavnica i pekara „Župa“ Duleta iz Aleksandrovca je servis za obnovu srpskih kamiondžijskih duša.
„Manastirka“, pljesak od deset ili burek sa sirom i jogurt imaju ogromnu snagu daleko od otadžbine. Toliku da je jedan kamiondžija našeg roda jednom nedeljno vozio 200 milja da bi se domogao pravog bureka i „okusio otadžbinu“.
Velja Marenovic nerado govori o tome. Pre desetak godina pristigao iz Podgorice nikad se tamo nije vracao. Stvorio je sebi prijatan i topao dom u tipicnom stilu za americka naselja kakav je i Lajons. Prizemna kuca okružena brižljivo održavanim travnjakom, sa garažom u dvorištu i dva parkirana automobila ispred nje, ujedno mu je i radno mesto odakle kao vlasnik firme „For si“ – ili u prevodu cetiri es — kompjuterski kontroliše pozicije, brzine i osnovne karakteristike rada svojih kamiona – kojom se brzinom krecu, koliko goriva i ulja troše…
Ipak, odaju ga kucni ljubimci. Usred Amerike i niza uredno poredanih porodicnih kuca, od kojih retko koja nema ispred kao ukras nacionalnu zastavu, naišli smo na dva – šarplaninca. Mrgud i Senka su zveri zbog cijeg laveža komšije cesto prizivaju lokalnu policiju u pomoc. Mrgud je stigao iz Jugoslavije, a Senka je druga generacija šarplaninske dijaspore. Pravi ljubimci za surovog kamiondžiju ili posledica potiskivane nostalgije, tek Marenovic planira da napravi biznis sa svojim psima na nekom rancu negde u Indijani.
Ne pominje povratak, ne govori o dolasku u otadžbinu. Ali jedan je od prvih koji je odmah po otvaranju jugoslovenskog konzulata ovde dobio otadžbinski pasoš. Onaj americki mogao je da dobije, veli, ali nije još otišao na zakletvu.
Srpske kamiondžije se teško i nerado zaklinju.
