Posle 40 godina radničkog i boemskog života u Parizu, 69-godišnji Požarevljanin Mladen Stojaković, zvani Šarlo, za svoju konačnu adresu izabrao je odredište van svih civilizacijskih tokova i puteva – na „Konjskom groblju“, na obali Dunava u Ostrovu, nedaleko od Požarevca. Celog života vođen svojim nemirnim duhom, penzionerske dane rešio je da provede bez vreve, gužve i ljudi, skoro kao Robinzon Kruso na pustom ostrvu, ali u društvu supruge Mirjane.
– Posle 40 godina provedenih u Parizu, opredelio sam se za Srbiju i Dunav, jer sam vezan za svoju zemlju i željan sam mira. Pariz obiđem jednom godišnje, ali ne osećam nostalgiju niti žaljenje što više ne živim u njemu – priča Šarlo, kome su ovaj nadimak dali prijatelji u Francuskoj, u vreme popularnih filmova čarlija čaplina, ili Šarla, kako su ga Francuzi zvali.
Mladen je u Pariz krenuo davno, sa 26 godina, posle trogodišnje potrage za poslom i sklopljenog braka u Požarevcu. U Francuskoj je radio na raznim poslovima, a najpre kao bolničar u jednoj privatnoj bolnici za lečenje obolelih od raka.
– Pošto je umrla pacijentkinja, koja je imala samo 18 godina, u koju sam bio zaljubljen, bilo mi je mučno da i dalje ostanem na radnom mestu. Zaposlio sam se u fabrici kamiona „Unik“. Međutim, sputavao me je strog režim rada, jer se i početak i kraj posla oglašava sirenom, pa sam prešao u jednu hiruršku bolnicu, sa oko 50 operacionih sala. Tu sam, kao bolničar, na rukama nosio čuvenu glumicu Brižit Bardo, kada je stigla na operaciju slepog creva – seća se Šarlo, koji je potom tri naredne godine proveo u laboratoriji za razvijanje igranih filmova, gde je lično upoznao mnoge tada popularne glumce – Alena Delona, Žaka Tatija, Omara Šarifa, Morisa Ševalijea, najstarijeg čaplinovog sina Sidnija, Iva Montana i njegovu suprugu Simon Sinjore, sa kojima je bio na, kako veli, na istoj „talasnoj dužini“, jer su i njih dvoje, kao i on, bili „crveno obojeni“.
– Moja velika pasija bili su konji, pa sam u Parizu ovu strast iživeo kroz klađenje na trkama, na kojima sam 1967. godine dobio šest miliona franaka, kladeći se na jedno sasvim neugledno grlo. četiri godine kasnije, na istoj trci, istog datuma, na opkladi sam dobio basnoslovnih 11 miliona franaka. Pošto moja bivša supruga, koja je u Požarevcu živela sa naše dve kćeri, nije htela da dođe u Pariz, iz razočaranja sam potrošio sav novac, na izlaske, prijatelje, provod… I nikad nisam zažalio – kaže sagovornik „Vesti“.
Od para dobijenih na klađenju, Šarlo je kupio stan od 72 kvadrata u parku Beri, gde su bile napravljene predivne zgrade sa pogledom na Bulonjsku šumu i Senu. Ipak, stan je kasnije prodao, a po penzionisanju preselio se u Srbiju, na „Konjsko groblje“.
– Pošto sam celog života radio kao konj, onda hoću i da se sahranim tamo gde i oni, na „Konjskom groblju“ – šeretski završava naš zemljak svoju životnu priču.
