*
MILO LOMPAR: SPORAZUM IZMEĐU SRBA I HRVATA NIJE MOGUĆ POSLE JASENOVCA [1]
Iskustvo genocida je neuporedivo sa bilo kojim iskustvom teških srpsko-hrvatskih razmirica pre njega
Profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar interesantan je ali i zahtjevan sugovornik u prvom redu zato jer su njegovi stavovi o kulturi, historiji i politici, uglavnom oštro i dijametralno suprotni od uobičajene srednje struje pogleda na društvo i odnose među južnoslavenskim nacijama nekad i sad, kakvo u dominantnoj mjeri postoji još od jugoslavenskog iskustva sve do danas. Ako su urbani kozmopolitizam i lijevo liberalna orijentacija drugo ime za taj srednji put koji je široko rasprostranjen u ex-Yu zemljama danas, onda se najveća većina zastupnika takvih liberalnih shvaćanja neće složiti sa stavovima ovog profesora. Njegove knjige Duh samoporicanja, koja je bila tematska podloga ovom razgovoru, kao i Pohvala nesavremenosti i Polihistorska istraživanja, primjeri su jednog mišljenja, uz puno citata, bibliografskih referenci i historiografskih argumenata, koje je na koncu na javnoj sceni u Srbiji i regiji svakako manjinsko, u kulturnom smislu tradicionalno i u političkom smislu nacionalno orijentirano. Vjerojatno je da se ovim stavovima neće složiti zagovornici nekih drugih nacionalnih orijentacija, ali generalno svi oni koji imaju značajan odmak od takve vrste stavova naći će puno razloga za neslaganja s tvrdnjama profesora Lompara u ovom razgovoru. S druge strane, te tvrdnje će mnoge oponente ― nadamo se ― potaknuti da razmisle o drugačijim argumentima i suprotnim historijskim dokazima. Za raščišćavanje bolnih mjesta novije historije, što još uvijek predstavlja našu sadašnjost, kao i vremena i kulture u kojoj danas živimo, takva moguća polemika krajnje suprotstavljenih stavova bila bi, rekli bismo, više nego korisna.
Profesore Lompar, kao dugogodišnji promatrač i proučavalac kulturnih, historijskih i duhovnih kretanja, što mislite kakvo je stanje današnje kulture?
■ Duhovna situacija vremena je ispunjena snažnim sadržajima amerikanizacije. To se nekad imenuje kao globalizam. Na delu je odlučujući uticaj američkog životnog stila kao dominante kulturnog toka. Otud je valjano razlikovati ― kako predlaže Ridiger Šafranski ― globalizaciju, koja je nezaustavljiva po prirodi tehničkog kretanja, od ideologije globalizma koja podrazumeva visok stepen unifikacije javne svesti. Tu unifikaciju vidimo svud.
Kada sam u Berlinu, u danima gruzijskog napada na južnu Osetiju i potonjih akcija ruske vojske u godini 2008. uporedio pisanja nemačke štampe od levice preko centra do desnice o tom spletu događaja, video sam samo jedan sadržaj i jedan ton. Jedino su se razlikovali krajnji levičari, „Junge velt“, i naglašeni desničari, „Junge frajhajt“. Tako je i u sadašnim reakcijama na britanski referendum. Imamo dominaciju psovačkog rečnika u evropskoj štampi. Ples javnih psovki upućen je onima koji su glasali za izlazak iz Evropske unije.
Niko ne želi da osvesti činjenicu da se radi o 17 miliona ljudi, što je brojnije od mnogih evropskih država, nego svi govore o nekim socijalno degradiranim belcima srednje životne dobi koji su vođeni svojim uskim pogledima glasali za izlazak iz EU. Da li naredni referendum treba da isključi građane ovih osobina? Najvažnija karakteristika ove totalne medijske unifikacije jeste okolnost da prolazi neprimećena i otud ostaje neosvešćena.
Zašto se ne može kritički odnositi prema onima koji su glasali za izlazak iz EU?
■ Svoditi ljude — zbog njihovog političkog stava — na socijalno degradirana bića nije kritički nego diskriminatorski odnos. Ako sebi dajete za pravo da obezvredite 17 miliona ljudi zato što se oni ne slažu sa onim kako mislite da je trebalo da glasaju, onda je to nedostatak osnovnog demokratskog registra. I to je osnovno obeležje života danas. Jer to je život u simulakrumu: pozovete ljude da glasaju, oni glasaju drukčije nego što ste očekivali, pa ih proglasite socijalno degradiranim bićima. Šta da je bilo obrnuto? Tada bi 17 miliona bilo proglašeno vesnicima novog vremena, dok bi onih šesnaest miliona koji bi — u tom slučaju — glasali protiv — bili degradirani. Živimo, dakle, u jednom instrumentalizovanom prostoru u kojem su suženi prostori demokratije.
Posledica u kulturi je što se pojačavaju unificirajuće tendencije političke korektnosti. Politička korektnost objektivno omogućava instrumentalizaciju kulture, jer dovodi u pitanje bitni postulat modernističkog duha ― subverzivnost. U današnjem svetu ne možete biti subverzivni u umetnosti ukoliko želite da budete prisutni. A prisutni možete biti preko tržišnog mehanizma, u kojem je novac modus operandi. Njime se ― nota bene ―oblikuje dominantan ideološki spektar.
Taj spektar, za razliku od komunističke dominacije, nema težnju da pokrije celinu nego samo glavni tok. Unutar glavnog toka jasno je naznačeno da rubove ne smete dodirivati, dok u dozvoljenom prostoru možete pričati šta god hoćete. Tako je obilje šansi u umetnosti prisutno tamo gde je ta umetnost bezopasna, a apsolutna restriktivnost stupa na pozornicu koja prikazuje opasne teme.
Šta je danas opasna tema?
■ Jedna od opasnih tema je nacionalna kultura. Ona je opasna zato što dovodi u pitanje proces globalizacijskog ideološkog ujednačavanje svesti. Ta tema odjekuje na svim tačkama evropskog prostora, ali ne na svima jednako. Tako se Francuska ili Nemačka nalaze u izvesnom stepenu erozije svojih kulturnih sadržaja, ali one imaju i vrlo stare kulturne institucije: otud njihova kulturna erozija može trajati stotinama godina. Ljudi koji vole da stvari gledaju u ekonomskim parametrima to „unificirajuće jedno“ obično povezuju sa neoliberalnim konceptom društva. Meni se čini da se radi o rezultatu hegemonijalnog položaja SAD nakon pada Berlinskog zida, kada se pojavio jedan svet koji liči na Pax Americana, u kojem SAD diktiraju način života na svih pet kontinenata.
Na koji način funkcionira ono što zovete Pax Americana?
■ Moje reči su nužno uprošćene, pa ih treba razumeti cum grano salis, jer unutar Amerike postoje različita mišljenja o ovim problemima. No nedavno je potpredsednik SAD kazao da njega ne interesuju nacionalne kulture kada je reč o pravima LGBT zajednica. Ta je izjava dobar primer. SAD procenjuju, dakle, neku stvar kao univerzalnu ako im tako odgovara, da bi ultimativno tražili od onih koji gledaju drugačije da se potčine njihovom viđenju stvari. Njihovo viđenje je naravno nedosledno, jer ono što SAD traže od Evrope u ovom slučaju ne mogu da traže od Saudijske Arabije. Tamo imaju druge interese. Otud su licemerje i laž neophodni.
Poenta je precizna: treba održati poziciju američke moći tako što će se ona univerzalizovati i tako što će se interesi zapadnog (američkog) sveta učiniti globalno obavezujućim. To je represivno kretanje koje ne vodi računa o raznolikosti ljudskog života i ljudskog izbora. Ono je svakako represivno i za građane zapadnih (američkih) država. U Izvorima totalitarizma Hana Arent tvrdi da je Hitler i Nemce smatrao malim šrafićima velikog sistema.
Kako totalitarizam po vašem mišljenju funkcionira danas, nakon nacizma i komunizma?
■ Onako kako ga je davno opisao Jaspers: „Totalitarizam mora biti prepoznat u svojoj suštini kao jedna maksimalna pretnja, koja bi izbrisala naš duhovni život i našu moralnu supstancu zajedno sa našom političkom egzistencijom“. Taj totalitarni impuls najbolje se pokazuje u području kulture i nacionalnih tradicija. Jer ono je naizgled neutralno. No svud deluje ― u medijima, u stipendijama, u sistemima odlučivanja ― multikulturni projekat koji je postavljen pred narode istočne Evrope, koji je u osnovi visoko ideologizovan i koji te narode obavezuje kako da se ponašaju i kako da naprave raspored figura kulturnog značaja u odnosu na zadato očekivanje. U tom procesu se srpska kultura nalazi pred velikim izazovom zato što je neophodno uskladiti njen sadržaj sa nametnutim političkim rešenjima posle pada Berlinskog zida.
Što je danas sa idejom neslaganja, polemike i otpora, kao vitalnim središtem svakog autentičnog intelektualnog angažmana?
■ To su bivše teme. One su od značaja za svet moderne. Postmoderna ih je sklonila sa horizonta mladog čoveka. Osnovni impuls mladog čoveka danas nije pobuna, kakva je bila aktuelna pre 50 godina. Poslednja takva pobuna, artikulisana ili ne, bila je pobuna 1968. Možda ju je zbog toga Žil Lipovecki nazvao elegičnom pobunom. Njen prirodni momenat bio je bunt. Osnovni impuls današnjeg mladog čoveka je kako se uklopiti u sistem, a ne pitati kakav je poredak. Današnji mladi ljudi su vezani za kulturu medija. To paradoksalno olakšava proces ideologizacije. Kada dođu do problema na individualnom nivou, mladi ljudi ga ne dižu na nivo opštosti, nego ga rešavaju na pragmatičan način.
Sistem danas ima mehanizme da pobunu neutrališe: ona se vezuje za ekscentrike, ludake, za radikalne političke orijentacije. Ona se delegitimizuje tamo gde postavlja bitna pitanja smisla života. Interesantno je da se pobuna pospešuje tamo gde ona razgrađuje tradicionalna shvatanja i oblike života. Tako i oslobađanje postaje oblik ideologizacije. Ovakav sistem ima vrlo moćan instrument restrikcija preko sistema stimulacija, stipendija i kontrolisanih stavova. U takvoj situaciji mladi ljudi nemaju obavezujući poriv prema istini i prema moralu, jer je to prevaziđeno. Više nije u pitanju istina, nego je pitanje šta oni imaju od te istine.
Srpska kultura, kojom se vi kao profesor bavite dugi niz godina, prošla je historijski žrvanj trauma i iskušenja?
■ Srpska kultura, onda kada je formirana, bila je kultura kontakta. Država Nemanjića imala je svoju pravoslavnu i katoličku oblast. To se vidi u celokupnom političkom i kulturnom životu: imate jako puno arhitekture i plastike u Dečanima ili Studenici koja potiče iz majstorskih škola iz Kotora ili Italije. To vijugavo vodi i do tradicije latiniteta. Freske su uvek bile, kao simbol pravoslavnosti celokupne poruke, vizantijskih svojstava.
Potom je došlo do toga da je islamska kultura ostavila dubok trag i postala deo srpske tradicije. Dvadeset posto prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika predstavljaju turcizmi. Ideja srpske nacionalne države, kao i u drugim evropskim državama, povezana je u 18. i 19. veku sa usponom sekularizma. To obesnažuje instrumentalizovano mišljenje po kojem je nacionalna država vezana za versku komponentu. I svetosavska i kosovska tradicija stalno su bile u kontaktu sa drugim tradicijama. Jer srpski narod se ― u tzv. metanastazičkim kretanjima na Balkanu ― pomerao sa juga na sever i sa istoka na zapad. Tako je došao u dubok doticaj i sa srednjoevropskom tradicijom. Sreten Marić je tačno rekao: „Crnjanskove Seobe nose ime naše sudbine“.
Kako u tom smislu promatrate 1918. godinu i kraj Velikog rata?
■ U tom trenutku Srbija je imala svoju državu i jedina je ― od južnoslovenskih zemalja ― bila na strani sila pobednica. Imala je očvrslu nacionalnu ideju (nacionalno ujedinjenje), državnu ideju (jedna država) i vojnu ideju (potvrđena vojska). Trebalo je stvoriti jedinstven kulturni obrazac koji bi premostio različite kulturne modele: pravoslavno-vizantijski model, srednjoevropski kulturni model, sve do snažnog uticaja protestantskog modela, vezanog za Dositeja Obradovića, snažne ličnosti srpskog i južnoslovenskog sekularizma. To je podrazumevalo sto godina izgradnje jednog kulturnog obrasca koji će biti dovoljno fleksibilan da uvaži različite tradicije, da spoji socijalno različite ljude, dinarsku i ravničarsku strukturu, svet gradova i ruralna područja.
Smatrate li da je stvaranje zajedničke države 1918. bila pogrešna ideja?
■ Stvaranje jugoslavenske zajednice nije moralo biti samo po sebi pogrešno. To je bila vrlo složena zajednica različitih tradicija i krupnih antagonizama. Ona je, međutim, značila prestanak rada na srpskom kulturnom integralizmu. Kako je mnogo kasnije pisao Slobodan Jovanović: „U Jugoslaviji su Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju“. Započet je rad na konceptu jugoslovenskog integralizma. To nije moglo da uspe: zbog istorijskog nasleđe mu nije bilo dato da uspe. Sam jugoslovenski integralizam imao je velike unutrašnje protivnike. Reč je o katoličkoj akciji vezanoj za katoličko stanovništvo istočne obale Jadrana, koje je bilo predmet stalne brige Vatikana. Jugoslovenska ideja je bila sumnjiva, ali ne zato što je bila srpska, nego zato što je bila nadnacionalna, možda masonska: nije bilo verovatno da bi katolički Hrvati mogli postati pravoslavni Srbi, ali je bilo moguće da ― u sekularnom konceptu ― postanu Jugosloveni. Tada u njihovom identitetu katolički činilac ne bi imao odlučujući doseg.
No, tek je komunistički koncept zadao smrtni udarac ukupnoj egzistenciji srpske kulturne ideje, zato što je taj koncept ― nasilnim društvenim inžinjeringom ― stvarao nove nacije. Ljudi to ne razumeju, jer polaze od zdravorazumske ideje da je kultura neko prirodno stanje. Ne, kao što samo ime kaže, kultura je nešto što se obrađuje, to je jedan konstrukt. Otuda i borba kultura: nameće li nama neko svoj koncept ili mi njemu ili se odvija neutralizacija dva kretanja. Komunistička ideologija u Jugoslaviji nametala se tako što je između ostalog negirala i srpsku građansku tradiciju. Ona je to činila na nasilan, besprizivan i totalitaran način. Da bi je mogli sprovoditi, srpski komunisti su ― programski ― pristali na samoporicanje.
Ali Srbi su sami prigrlili, prvo jugoslavenstvo a onda i komunizam?
■ To „prigrlili“ je pod znakom pitanja. Tu ne treba biti jednoznačan. Sa jedne strane, Srbija nije imala snage da nametne silama Antante, Francuskoj i Engleskoj, rešenje južnoslovenskog pitanja, naročito zato što je Rusija 1917. pobedom boljševika ispala iz igre. Unutar srpske tradicije došlo je do identifikacije sa jugoslovenskom idejom, a unutar hrvatske, odnosno slovenačke tradicije nije do toga došlo. Hrvatska i slovenačka tradicija imale su ― u svom dominantnom toku ― neku vrstu ugovornog odnosa sa Jugoslavijom, dok je srpska tradicija obrazovala identifikacioni odnos. Prenela je sva obeležja identifikacije srpstva na jugoslovenstvo i otuda je unutar hrvatskog i slovenačkog doživljaja stvari to bilo shvaćeno kao nacionalno nametanje, a sa srpske strane je njihovo ponašanje doživljeno kao odricanje.
Možete li definirati to srpsko jugoslavenstvo?
■ Srbi su se identifikovali sa nečim što je bila budućnost, za koju nisu znali kakva će biti. Umesto toga je trebalo je da imaju ugovorni odnos sa jugoslovenskom zajednicom, kao što su to imale hrvatska i slovenačka zajednica. Imate polemiku srpskih intelektualaca Ljubomira Stojanovića, Milana Ćurčina i Laze Popovića 1923. godine u časopisu „Nova Evropa“, koji je izlazio u Zagrebu, u kojoj se kaže kako je „srpska ideja umrla“. U trenutku dok se tvrdi kako jasno postoje i slovenačko i hrvatsko stanovište naglašava se kako je najopasnije ako bi se pojavilo i posebno ― srpsko stanovište. Kakav je to način mišljenja? To se govori u vreme kada Stjepan Radić još nije priznao Vidovdanski ustav.
Ugovorni odnos sa distancom i refleksijom, kada znate šta dobijate, šta gubite, mogao je biti puno zdraviji i povoljniji za Srbe. Oni tada nisu mogli uticati na spoljašnje odnose u Evropi, ali su mogli uticati na unutrašnje odnose u Jugoslaviji. Između dva svetska rata najveća briga je bilo ponašanje Italije. To je mnogo manje pogađalo srpske od hrvatskih i slovenačkih interesa. Taj identifikacioni sindrom Srba prema Jugoslaviji polazi od nedovoljno promišljenog kritičkog odnosa prema tradiciji Zapada. Ti projugoslovenski srpski intelektualci ― još pre Prvog svetskog rata ― „bili su jače osetljivi za lepe, nego za ružne strane zapadne kulture“. To kaže Slobodan Jovanović u emigraciji: kada je sve već bilo iza njega. Toliko vremena mu je bilo potrebno da se pomiri sa turobnom istinom i onda je saopšti.
Spominjete kulturne modele u stvaranju južnoslavenske države. Koji kulturni model je toj državi ponudila Srbija?
■ Ona je imala obrazovan francuski kulturni model, dok je u bivšim habzburškim zemljama dominirao srednjoevropski. U nekim oblastima je prednjačio — imate to kod Matoša — a negde je zaostajao. Trebalo je da dođe do postepenog neutralisanja suprotnosti. To je proces do kog se dolazi vremenom. Srbija je postajala spremna da se odrekne mnogih svojih tradicija, postepeno je pristajala i na federalizam (Banovina Hrvatska), kao što ih se — posle Drugog svetskog rata — i odrekla.
Srbi nisu bili spremni da se odreknu državne ideje, čak više nego — nacionalne. To je bilo katastrofalno. Hrvati su imali iskustvo pasivnog otpora i opstrukcionog delovanja prema ugarskom saboru, kao i Česi prema bečkom dvoru u mirnim vremenima, dok su Srbi imali iskustvo buna i ustanaka u ratnim vremenima ili u vremenima okupacije. Procena engleskog istoričara Siton-Votsona 1911. godine bila je da su Srbi „hrabri i vojno spretni“, ali da će Hrvati i Slovenci u novoj državi preuzeti vodstvo kao kulturno zreliji.
Da je to značilo da će ih zapadne države u tome zdušno pomagati, pokazuje njegovo mišljenje da bi „pobeda srpske ideje u novoj državi značila pobedu istočne nad zapadnom kulturom“, čemu bi se on „kao neko ko pripada zapadnoj kulturi“, kako kaže, „jako protivio“. To je neka vrsta orijentalizma o kojem je govorio Edvard Said u svojoj čuvenoj knjizi. Jer, Siton-Votson istočnu tradiciju posmatra kao manje vrednu, kao nešto što mora potčiniti i čime treba da upravlja.
Za koncept južnoslavenske zajednice su se zalagale mnoge historijske ličnosti, od J. J. Štrosmajera, preko kralja Aleksandra do Josipa Broza Tita. Da li je taj spoj istoka i zapada na ovim prostorima ikada bio moguć?
■ Taj spoj je u osnovi nemoguć. Učinjen je očigledno nemogućim nakon Jasenovca. Od tada sporazum između Srba i Hrvata više nije moguć. Jasenovac predstavlja granicu koja je neprelazna. To je nešto što nije moguće neutralisati i nešto što obelažava trajno iskustvo srpskog nacionalnog postojanja. Iskustvo genocida je neuporedivo sa bilo kojim iskustvom teških srpsko-hrvatskih razmirica pre njega. Otud više nije moguć neki politički hrvatsko-srpski spoj. To ne znači da nisu mogući individualni odnosi Hrvata i Srba. Kako će se urediti pojedinačni životi i međusobni odnosi, svako može da odluči kako god želi, jer je to stvar individualnih izbora. No u kolektivnim formacijama ti spojevi više nisu mogući.
Uostalom, taj spoj više nije moguć ni između Jermena i Turaka, a između Jevreja i Nemaca je moguć na jedan veštački način ― tako što Jevreja u Nemačkoj praktično više nema. Taj odnos sa Jevrejima više nije stvar nemačkog aktualiteta već nemačkog sećanja. Na tome sećanju se u Nemačkoj jako puno radilo od 1945. do danas na način da se nemačko sećanje naveže na to iskustvo pogroma Jevreja. U Titovoj Jugoslaviji se nikad tako nije ponašalo zbog dominantne ideološke matrice o velikosrpskoj hegemoniji. Kao da bilo kakva hegemonija može biti razlog za ― genocid. Ili možda može: ako je reč o narodu „istočne kulture“?
Ipak, vezano za pitanje kako je srpsko hrvatski odnos postao nemoguć, u knjizi beogradskog novinara Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda ― šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe ubistvo hrvatskih predstavnika na čelu sa Stjepanom Radićem u beogradskoj skupštini 1928. objašnjeno je na način da je tim ubistvom „u nekoliko sekundi uništena ideja Jugoslavije“…
■ To je prost način razmišljanja, netačan i ideološki instrumentalizovan. Ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine, koji je sproveo bugarski VMRO u saradnji sa hrvatskim ustaškim pokretom, bilo je takođe individualni politički atentat. Ako je jednim političkim atentatom bila nemoguća Jugoslavija, onda je ona sigurno bila nemoguća i drugim političkim atentatom. Jasenovac je kolektivno, dugotrajno i sistematsko ubijanje čitavog jednog naroda; između ostalih i staraca, žena i dece koji nisu imali nikakve odgovornosti ni krivice. To nisu uporedive stvari.
Ubistvo Stjepana Radića je atentat velike političke težine koji je izazvao prirodnu reakciju širokih masa u Hrvatskoj. Ali podsećam da je Vlatko Maček, u godinama posle ubistva Radića i posle ubistva kralja Aleksandra, vodio udruženu hrvatsko-srpsku koaliciju i u Kragujevcu imao predizborne skupove pred nekoliko desetina hiljada ljudi. Pokazalo se da nije problem da jedan Hrvat bude na čelu hrvatsko-srpske liste. Kao što je jedan Hrvat 35 godina ― duže od svih Karađorđevića ― vladao Jugoslavijom. Ono što se dogodilo 1941. moglo je ostati takvim samo pod komunističkom vladavinom.
Jedan od značajnih srpskih intelektualaca Borislav Mihajlović Mihiz govorio je da i nakon svega „u svakom Srbinu čuči jedan Jugoslaven…“ Kako danas objašnjavate jugoslavenstvo značajnog broja Srba?
■ To je Mihiz rekao 1990. Poenta je u tome što je taj osećaj decenijama podstican i nagrađivan: od strane svih naših vlasti. Razgovaramo u Beogradu, u kojem možete videti kako je kreirano pisanje štampe i kako je strukturisan TV program. U javnom prostoru taj Beograd, osim nešto srpskih folklornih elemenata, deluje kao potpuno jugoslovenski grad. U njemu je moguće raditi najneobičnije stvari. U svojoj knjizi Duh samoporicanja navodim da je direktor Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ Vlaho Bogišić odabran da oblikuje srpsko leksikografsko odeljenje u Službenom glasniku u Beogradu. Ako je moguće da jedan državni službenik iz Hrvatske kreira jedno državno preduzeće u Srbiji, onda pitam: je li moguće i obratno? Nije moguće.
Kada je 4. jula 2016. godine isti taj vremešni čovek doktorirao na Novosadskom univerzitetu, sa slabom tezom o Krleži, već 7. jula 2016. godine (uzgred: na dan rođendana Miroslava Krleže), na RTS, u centralnom terminu političke emisije OKO-magazin imate izveštaj o tom događaju. U istom julu 2016. godine, jedna znatno mlađa i nesravnjivo superiornija kandidatkinja odbranila je ― pod mojim mentorstvom i mentorstvom koleginice Rihter iz Halea ― prvi dvojni (srpsko-nemački) doktorat na Filološkom fakultetu u Beogradu. To znači da je istovremeno postala doktor književnih nauka i u Srbiji i u Nemačkoj: dve diplome, nikakva nostrifikacija. Rad o uticaju Hale-Lajpcig kruga na prosvećenost Dositeja Obradovića napisan je i na nemačkom i na srpskom jeziku, tako je i branjen, komisija je imala tri srpska i dva nemačka člana. O tome nije bilo ni reči u javnosti: ni na RTS. Kakva je to onda javna i medijska okrenutost Evropi? Nije, dakle, reč o Evropi, nego o podsticanom i nagrađivanom zanemarivanju evropskih u korist jugoslovenskih zasada.
Zašto vas ta otvorenost grada smeta? Oni ljudi kojima je Beograd simpatičan, naglašavaju njegov šarm i kozmopolitski duh, šarenilo latinice i ćirilice…
■ Na javnim mestima dominira latinica, ćirilice je u iščezavanju. Njen dozvoljen prostor su natpisi na pekarama, ponekoj zanatskoj radnji i na grobljima. Ako bismo se sada prošetali po Knez Mihajlovoj i po Terazijama, lako biste se u to uverili. Tako je bilo decenijama u Hrvatskoj. Zar je to normalno? Beograd ― za one koji ne neguju nežan odnos prema titoističkom jugoslovenstvu ― nije otvoren nego zatvoren grad. Stepen njegovog kosmopolitizma i elitizma utvrđuje se prema javno i prikriveno neprijateljskom odnosu prema srpskoj tradiciji. To nije kosmopolitizam nego raspršena i programirana nehajnost. Njegov šarm je oblik njegove neuređenosti, nesolidnosti i odsustva norme. Tako je moguće ― u srcu ovog navodnog kosmopolitizma, u „Politici“ ― na osnovu čovekovog imena i prezimena, određivati čoveka kao „jednog Crnogorca“. Kada je to moguće? Kada on zastupa političko mišljenje sa srpskog stanovišta. Ko ga tako diskriminiše? Najvatreniji zastupnici navodnog kosmopolitizma. Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije. Otkad su mrtvaci postali tako simpatični?
Razgovarao Bojan Munjin | 28.12.2016 | Standard
