Milorad Ćebić: Zavet stričeva i novreška tragedija

„Kroz mnogobrojne  intervjue koje sam vodio s Miloradom Ćebićem, hrabri svedok stradanja Srba u NDH preneo mi je neizbrisivo sećanje na svoju bolnu prošlost. U amanet mi je ostavio zavet da nastavim prenositi istinu o tragediji njegovih stričeva, stradalih u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata, kao i o sopstvenom preživljavanju strahota u NDH”, istakao je autor: Branko Dimović Dimeski

Bila su teška vremena za nas, i smrt nas je vrebala na svakom koraku, započinje svoje bolno svedočenje deka Milorad Ćebić, hrabri svedok stradanja Srba u NDH. Rođen sam 1933. godine u selu Brankovići (Rogatički srez), moj otac se zvao Ranislav, a majka Kosa.

Pre nego što je izbio rat, bili smo u školi 6. aprila i čuli smo pucnjavu. Učitelj je napustio razred, brzo se vratio i rekao: „Deco, to su dobre vesti, danas je krunisan kralj Petar II Karađorđević i ljudi oko crkve se raduju, lanci se kidaju! Idite kući, časovi su završeni!”. 

To je bio poslednji dan kada sam završio treći razred. Nedugo nakon toga, rat je počeo, Nemci su stigli. 

Čim su Nemci stigli, a naša vojska se povukla, odmah su došle ustaše i počeli da hapse naš narod i da se obračunavaju sa njim. 

Sećam se. 21. septembra ustaše su napale naše selo. Uglavnom su to bili ustaše, a među njima i muslimani iz našeg kraja – naši susedi.

Naš narod je već bio organizovan i čuvao je noću. Narednik Radomir Nešković bio je na srpskoj granici između Kraljevine Jugoslavije i Austrije i odveo sve svoje vojnike (on je bio komandant čete) rekavši: „Idite kući, zadržite svoje oružje!” Došao je u naše selo, jer je bio rođen tamo, i odmah organizovao lokalno stanovništvo, seljake, da prikupi oružje i da se odupre ustašama. 

U zoru 21. septembra počeli su sukobi… trajali su tri ili četiri sata, muslimani su se povukli sa ustašama  u opštinsku zgradu, a opština je pre rata bila trokatnica od kamena, tako da su ih naši očevi, stričevi i oni koji su došli s Radomirom Neškovićem jedva istisnuli odatle. Taj deo, naše selo i opština Boričak, većinom su bili oslobođeni od ustaša. Ustaše su bile prisutne u Sokolcu, Han Pijesku, Rogatici, Višegradu, ali nisu mogle da dođu do Borika. Dozvolu su dobili tek 1942. godine kada je počela velika ofanziva iz Sarajeva (Francetić je bio komandant ustaša), koja je prešla celu istočnu Bosnu i prešla granicu između Hrvatske i Srbije, granicu na Drini. Pavelić je naredio Francetiću da ubije trećinu Srba, jednu trećinu da prevede u katolicizam, a treću trećinu da izbaci u Srbiju. Tako su krenuli iz Sarajeva preko Han Pijeska, Sokolca, Vlasenice… Cela istočna Bosna i Hercegovina su morale da beže jer nije bilo kuće – nije bilo druge mogućnosti osim bežanja kroz Višegrad u Srbiju. Bilo je s nama nekoliko dana (pomerali smo se ka Višegradu), a izbeglice su prolazile pored naših kuća u kolima (kola, volovi) i dolazile da prenoće kod nas.

Mi smo napustili selo Branković poslednji, kada smo čuli da ustaše marširaju. Onaj ko je zatečen u kući bio je zaklan… 

Moj deda je bio jedan od boljih domaćina u selu. Imao je pet sinova, četvorica su bili odrasli, jedan je bio maloletan. Imali smo  volove, velike, snažne volove, imali su tri kola, sve su utovarili – žito, hranu, mast, mleko, sir – sve što je bilo pripremljeno za zimu i nije korišćeno, sve je bilo upakovano u tri kola i krenuli smo ka Višegradu. Stigli smo do Donje Lijeske, 2 km od Višegrada, i vidimo Višegrad pred nama. Italijanska straža je bila tu i zabranili su nam dalje. 

Samo kola i ljudi uz kola su mogli da prođu: deca, žene… Trebalo je čekati da svi prođu, sve kola (a bilo je kolona dugačkih deset km), i tek kada svi prođu, puštiće ljude s stokom preko mosta. Čekali smo tu… Čuli smo pucnjavu u brdima, jer su svi Srbi koji su imali oružje pružali otpor ustašama. Ali ustaše su bile mnogo brojnije od Srba, tako da su Srbi povukli malo, ali su ih držali na određenoj udaljenosti, sve dok nismo stigli do Stari Brod, koji je 13 km od Višegrada duž Drine. 

Stari Brod je bio bogat pre nego što je izgrađena hidrocentrala u Višegradu, pa je naš narod iz Borika koristio stazu preko stena da dođe do Stari Brod i pređe u Srbiju. Kada smo stigli u Stari Brod, ljudi su bili tu ,ali cela sela su boravila u malim šatorima, cela porodica je stajala ispod njih. Dve soje su bile savijene, a grana ili greda postavljena iznad, i oni koji su imali, prekrivali su je pokrivačem. Nije se moglo kretati! Sve je bilo jedno do drugog! A ljudi iz Stari Brod su imali velike čamce i koristili su ih za prevoz izbeglica s leve obale Drine na desnu obalu – ka Srbiji. Nemci su im takođe pomagali svojim čamcima, naravno, nisu imali motorne čamce, ali su imali čamce na vesla. Kada smo nekako prošli i probili se kroz mesto gde su čamci pristajali, jedan od naših prijatelja – prijatelj mog dede, imao je veliki čamac i upitao je zašto ne uzmemo ovcu, kravu, vola, kako bi nas odvezao tamo (pozvao je moju majku). „Kako ćete otići u Srbiju bez hleba, kako ćete živeti?” – rekao je, i mama je uzela mene i tetku da nađu nekoliko ovaca, jer smo sve ostavili tamo, pred Stari Brod. U međuvremenu je prenela trideset članova porodice (trideset dvoje nas je bilo u kući mog dede) na desnu obalu Drine i vratila se da nas pokupi. Ali u tom trenutku Nemci su zabranili transport, navodno su pronašli bombe i neko oružje kod nekih devojaka.

S druge strane Drine – na desnoj strani, jedan od mojih stričeva, Dragiša Ćebić, imao je dukate od svoje žene, pa je dao 12 dukata za nas dvanaest – za nas troje i devet drugih članova porodice koji su bili pored nas. Tako su Nemci (dva čamca) stigli i mi smo se ukrcali, narod se nagurao i više od 12 ljudi je ušlo u čamac, koji se skoro potopio. Ljudi su stajali u vodi do grla i držali se za uže, ali je čamac bio prepun vode. Nemci su udarili jednog čoveka po glavi veslom, izgubio je svest i otišao u Drinu… Tako su pustili čamac i mi smo prešli. Već s vrha su ustaše silazile s planine, pucajući i vičući, a narod je plakao i bežao, a nije bilo gde pobeci jer je teren bio takav – nemoguće je bilo pobeći, jedino je bilo moguće uz Drinu i Drina je išla od brda do brda, jer je u aprilu bilo veoma toplo, a zimi je bila teška sneg, posebno gore kod Hoče (na izvorima reka Tara i Piva), voda je iznad slivova došla i poplavila sve. Čamac je morao da pređe Drinu 400 m odavde da bi stigao na drugu stranu, a Drina je bila veoma brza u tom delu. S desne strane smo videli: krug devojaka koje su se držale za ruke, pevale pesmu i odlazile ka Drini, a ustaše su stigle i jednu po jednu klali i ubijali… Kada se setim toga negde oko 15:00 sati , kada su ustaše već stigle. Klali su do mraka! Onaj ko nije pobegao u Drinu, (a Drina je nosila one koji nisu znali kako da plivaju – nije bilo moguće plivati, tako su dolazili do Save, a od Save do Sajmišta i Dunava. Ustaše su klali žene, majke s decom… Moj kum, otac s četiri ćerke, otišao je u Drinu… Niko ih više nije video. U selu Miloševići blizu Višegrada, blizu Stari Brod duž Drine, ko nije mogao da dođe do Stari Brod, bio je u Miloševićima – svi osim jednog su zaklani! Moj školskih drug, njegova majka, sestra – najmlađa sestra, beba, koja nije imala ni godinu dana, ustaša je ubodao bajonetom i bacio je u Drinu. Cela njegova porodica je uništena… Nikada ga nisam ponovo video. Kao što sam rekao, masakr ustaša je počeo oko 15:00 i trajao je dok se nije smrklo, dok nije bilo vidljivo. Zapečatili smo se pored borova s desne strane, zapalili vatru sa ovim borovima i grejali se jer nismo znali gde dalje… Nemci i Nedićevi vojnici su bili s nama. Kada je sutra svanulo, ujutro su ponovo počeli da kolju, a narod je ponovo požurio ka Drini jer nisu imali gde da idu…

Viknuli su, majke su neprekidno plakale zbog svoje dece, deca su tražila svoje majke… Iz jednog kamena, piše u nemačkom dnevniku, skočilo je 326 devojaka u Drinu! 

Te devojke iz naše regije bile su obučene u narodne nošnje sa dugim suknjama do tla… Držale su se jedna za drugu, išle pravo ka Drini, suknje su se belele na vodi dok nisu potonule… Kada je zora svanula i ustaše počele da kluju, Jure Francetić, ustaški komadant za ovu ofanzivu, stigao je iz Višegrada i naredio im da nastave s klanjem. Ubrzo nakon toga, čim je sunce malo zasijalo, Nemci su stigli motornih čamcima iz Višegrada i pucali nad narodom, vičući trube: „Curik ustaša, curik ustaša!”, zabranili su im da kolju i naredili Francetiću da obustavi klanje.

Nedić je molio nemačku  komandu  da dođe i zabrani to, i oni su ispunili njegov zahtev, tako da je ono što je moglo da se spasi, spašeno. Ali Francetić je naredio narodu da se odmah vrati u svoja sela. 

Potvrdio je da niko ne sme da dotakne nikoga, i zaista – niko nije povređen na putu, dok se vraćao kući, ali kada se vratio – klali su sve redom, gde su god nekoga našli, čak i u kućama! Klali su sve!

Narod je otišao u svoja sela, u svoje kuće.

Moja porodica Ćebić, koja nije mogla da pređe na desnu stranu Drine, vratila se u selo, tj. u selo Milković. 

Ustaše su opkolile to selo (nije bilo veliko, samo Ćebići su imali šest kuća), dvadeset pet (25) ljudi je zatvoreno i zaklano u toj kući. 

Jedan od braće mog strica, koji je bio godinu dana stariji od mene, bio je umrljan krvlju i ostao je tih. Jedna tetka je imala malu bebu. Tamo su zaklali moju tetku i izrezali je nožem, ostavivši bebu na njenom grudima; zatvorili su vrata, zapalili bale sa senom  a ovaj brat, koji je bio umrljan krvlju, polako je uzeo bebu sa majčinog grudnog koša i izašao kroz druga vrata, odmah u šumu koja je bila tu. I beba i on su preživeli! Umro je u Beogradu – zvao se Todor, a beba – devojčica je odrasla, ne znam tačno ko je odgajao, ali je živa i još uvek živi u Višegradu.

Jedna druga porodica se takođe vratila u selo Jimrija na osnovu te potvrde, a ustaše su ih opkolile i zaklale sve: četrdeset i tri od njih! Veliki spomenik je podignut njima od strane sadašnje vlade, članovi porodice imaju prezime Pušonja. U selu Osovo, takođe susednom selu našem Brankoviću, devedeset tri ljudi su zaključani u jednom štaglju, štagalj je zapaljen, i samo jedna baka je uspela da izbaci devojčicu kroz malo prozorče za izbacivanje smeća iz štaglja. Devojčica je preživela. Ljudi iz tog sela imaju svoj spomenik. U selu Prebilovići u Hercegovini (malo dalje od nas) dogodila se najveća tuga:

Učiteljica je silovana od strane ustaša u školi, jedna po jedna, a potom zaklana. I klali su i parčali decu, vadili creva i ukrašavali školu sa tim crevima za Novu godinu! Ko želi, može da proveri da je jedan od najvećih ustaških zločina takav da jedan ljudski um ne može da razume da je bilo tako!

Moji stričevi, Dragomir, Mlađen, Vojin, Tadija i Arsen, deportovani su tokom Drugog svetskog rata u Norvešku.

Njihov krvavi put  bilo je užasan, vođeni kroz logore u Beogradu, Beč sve do daleke Norveške.

Tamo, u surovim logorima, suočili su se s neopisivom patnjom, prinudnim radom, glađu i brutalnostima koje su ih na kraju dovele do smrti. 

Naš komšija, Petko Forcan, koji je preživeo robovanje u Norveškoj, bio je svedok stravičnih događaja. Govorio je o tome kako su moji stričevi, zajedno s mnogim drugim  nesretnicima, bili primorani da nose teške kamene blokove, kopaju rovove i trpe svakodnevne batine. 

Snage su ih napuštale, a nada je iščezla u hladnim norveškim noćima. Umirali su jedan po jedan, iscrpljeni, beznadežni i daleko od domovine.

Forcan nam je nakon rata ispričao te mračne trenutke, pričajući o njihovoj hrabrosti i bolu koji su podneli. Svi moji stričevi stradali su u tim logorima, njihova tela ostala su sahranjena u dalekoj Norveškoj.

 Danas se sećamo njihove žrtve, zahvalni što su njihovi grobovi sačuvani kao nemi svedoci stradanja i patnji koje su pretrpeli. 

Neka njihova žrtva nikada ne bude zaboravljena.

Za portal Rasejanje.info Branko Dimović Dimeski