Milorad Jandrić rođen je u selu Čitluk u Bosni i Hercegovini. U ustaškom pokolju izgubio je 12 članova svoje porodice, a preživelo je petero dece koja u tom kobnom trenutku nisu bila kod kuće, te otac, stric i tetke. Nakon nemačko-ustaške ofanzive na Kozaru 1942. godine Milorad je kao desetogodišnje dete zajedno sa braćom i sestrom uhvaćen i odveden u logor. Najpre je zatočen u Staroj Gradišci, a kasnije je u akciji Diane Budisavljević udomljen u selo Hlebine kod porodice Sabolić.
Nakon nekoliko meseci provedenih u Hlebinama odatle ga odvodi njegova sumeštanka Pava Grbić, koja je tu došla da traži svoja četiri sina. Sa svoje četvoro dece Pava je povela njega i njegovog brata i sestru te još nekoliko dece čije roditelje je poznavala. Sa dvanaest godina Milorad odlazi u partizane u kojima je dočekao i kraj rata.
Nakon rata i oslobođenja završio je srednju mašinsku školu i kao mašinski tehničar zaposlio se u Kombinatu Borovo. Bio je aktivan u Udruženju antifašista i antifašističkih boraca sve do smrti. Učestvovao je u organizaciji svih važnih dešavanja i proslavi svih važnih jubileja i godišnjica vezanih za antifašističku borbu naroda Jugoslavije.
Tragediju koja je tokom Drugog svetskog rata zadesila njega i njegovu porodicu dugo je nosio zakopanu duboko u svojoj duši. O tome nikada nije pričao ni svom sinu ni svojim unucima, sve to znala je jedino njegova supruga Sofija. Pre jedanaest godina, upravo na nagovor svoje supruge, priču je konačno ispričao novinarima TV produkcije Zajedničkog veća opština iz Vukovara. Sam je tada rekao da se oslobodio jednog velikog tereta, koji je dugo nosio na duši. Koliko je ta njegova odluka bila važna pokazuje sve što se kasnije dešavalo kada je na političku scenu u Hrvatskoj izbio snažan revizionistički pokret koji pokušava da prekroji istoriju i prikrije stradanja srpske dece u ustaškim logorima.
Vukovarski novinari su kasnije sa njegovom pričom upoznali i zagrebačku rediteljku Danu Budisavljević koja se spremala da o tome snimi film u čemu je prošle godine konačno i uspela. Njen film „Dnevnik Diane Budisavljević“ u kom se pojavio i čika Milorad doživeo je ogroman uspeh na pulskom filmskom festivalu gde je osvojio sve glavne nagrade.
Milorad Jandrić ostaće upamćen kao čovek vedrog i otvorenog duha, koga je krasila nežnost, dobrota i osmeh koga nikada nije skidao sa lica. Imao je istančan sluh za kulturu i pratio je sva važnija kulturna zbivanja u gradu Vukovaru i njegovoj okolini. Voleo je mlade jer je i pored poznih godina u sebi zadržao mlad duh.
Pre izvesnog vremena teško se razboleo i dugo je proveo u bolnici gde se lečio od upale pluća. Tu je, nažalost, saznao i to da ima onu najtežu i neizlečivu bolest koja ga je ubrzo potpuno savladala i kojoj je na kraju juče i podlegao.
Svima koji su ga poznavali čika Milorad će ostati u najlepšem sećanju, svi će pamtiti njegov nežan pogled i očinski stisak ruke, a njegova životna priča i borba ostaće kao svetao primer kako preživeti i izboriti se i u najtežim vremenima i kako i nakon najvećih nepravdi koje neko može da vam učini ne podleći mržnji nego sačuvati ljudskost i ljubav za sve ljude.
Iza sebe je ostavio sina Miodraga, snaju Vesnu i unuke Sonju i Milana. Milorad Jandrić biće sahranjen u porodičnoj grobnici na novom vukovarskom groblju, a vreme sahrane biće naknadno saopšteno
Neka mu je večna slava i hvala!
The post Milorad Jandrić (1932-2020) appeared first on srbi hr.
