*
MILOŠ CRNJANSKI
IZMEĐU EMIGRACIJE I OTADŽBINE
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo
Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongrada, kako navode Ž. P. Jovanović i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosio je u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se, pod Arsenijem Čarnojevićem, u te krajeve doselili. Kad je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu, proširujući je istočnom Posavinom, i Crnjanskovi preci postali su graničari. Zanimali su se, kao svi Ilančani ili Čongrađani, zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski. Kao svaki zemljoradnik bio je konservativac, kao svaki stočar voleo je životinje a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti.
Koliko mi je poznato, ostao je rano bez oca Tome, seoskog javnog beležnika u Šurjanu, a majka Marina rođena Vujić nije bila u mogućnosti da ga školuje. Školovao ga je bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu školu i gimnaziju kod fratara pijarista u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju na Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao dečko od petnaestak godina, pišući za dečji list Golub. Prešao je u Beč kod ujaka 1913. i tamo nastavio studije, opet u Eksportnoj akademiji.
Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim, po položenom ispitu za oficira, na italijanskom frontu, u Udinama. Ove ratne godine koje je, po rečima Marka Ristića, proveo ‘u pozadini izvlačeći se’, ostavile su na njemu dubok trag. Kao dobar podoficir u potporučnik smatrao je da mu je dužnost da uvek bude u stavu mirno pred svakim starijim ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mlađeg od sebe.
Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vojnović čamio u šibeničkoj tamnici a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miličić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je ‘frajviligovao’ i, kad se Carevina raspala, nastanio se u Beogradu. Upisao se na filosofski fakultet Beogradskog universiteta, gde se upoznao sa svojom ženom, kćerkom uglednog i uticajnog profesora, književnika, ministra i državnog savetnika Dobrosava Ružića, velikog karađorđevićevca i prijatelja Dvora.
Mlad, pust, duboko obrazovan, društven čovek, lepo oženjen, povrh svega već poznat i, što je mnogo važnije, priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, a i ponekog zavidljivog neprijatelja, kao Velibora Gligorića ili Milana Bogdanovića, uticajnih književnih kritičara. Oči su mu bile neprijatno zelene, s godinama su postale strašnima. Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski i engleski, ali, čak i svoj maternji srpski, sa nekim tvrdim, neprijatnim i svađalačkim mađarskim naglaskom. Bio je izvanredan govornik i retko zanimljiv u svojim izlaganjima. Sećam se kako je, na jednom Crkvenom saboru u Londonu, oduševio oko dve hiljade Srba opisujući kako je Karađorđe oslobodio Beograd 12. decembra 1806. Pljeskanju nije bilo kraja.
Pošto je 1920. diplomirao iz Istorije, odlazi sa ženom u Pariz i objavljuje 1921. lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću. Mnogi su poverovali da je to njegova ‘labudova pesma’, jer je u njega nastupio neki zastoj, izazvan, kako se govorilo, duhovnim umorom, jer je, sve do 1927. zanemeo. Postavljen je za profesora Četvrte muške gimnazije u Beogradu i objavljuje 1929. svoje Seobe i njima je, u svojoj trideset petoj godini, dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je, od zaista velikog pesnika, postao novinarom. Pretvorio se u ‘glas svog gospodara’. Imao je, rekli bismo, samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce, prvo u Politici, docnije u Vremenu, najzad kao dopisnik Centralnog presbiroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao londonski dopisnik časopisa El ekonomista, koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Ajresu. Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jevtiću, ni Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću. U tome se sastojala i njegova ‘diplomatska’ karijera, koja mu je, pomalo, zavrtela glavu i navela da napiše svoje Ambahade, kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu.
Tako je proveo četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona u nastavcima. Ni traga nije više bilo od pesnika Stražilova, putopisca Finistera, ni od divnog pera koje je dalo Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe.
Drugi svetski rat doveo ga je do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero bilo već jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više umeo da piše. Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama i izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se ‘upućuje na rad u Britanski muzej’. A taj se rad sastojao u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana u društvu, kako je govorio, ‘vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje ‘mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri’.
I kraj rata zatekao ga je u Londonu. Da u Beogradu nije bilo njegovog davnašnjeg neprijatelja Milana Bogdanovića i da mu njegova kuma Krista Đorđević, na njegovo pitanje: ‘Šta će mi se, Kristo, dogoditi ako se vratim?’, nije odgovorila: ‘Ništa, Crnjanski. Provešćete nekoliko dana ili nedelja u zatvoru, pa ćete, posle toga, biti slobodni da činite šta vam je volja’, najverovatnije je da bi se bio vratio u Beograd još 1945. Ali je bila potrebna izvesna hrabrost da se, 1945, ode mečki na rupu, a Crnjanski je bio veći junak na rečima no na delu.
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila ledi Lejla Pedžet, a drugi, mislim, spisateljka dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba i svih britanskih universiteta. Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanskim državljaninom, ali da nikad ne može postati Englezom. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa svojom zemljom, već opet iz računa. Ona je, sve dok je i bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša, mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su teško vezivali kraj s krajem.
Kako je, tokom rata, primao prvo 105 a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Blagodareći, ne svojoj diplomi iz istorije, ne svome pesništvu, već svom pokojnom ujaku, koji ga je naterao da svrši bečku Eksportnu akademiju, odmah se snašao i dobio dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu (mislim da se zvala Paul Lahure Son). Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadležna vlast povela je istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju (zvala se Natcharde Ltd.). Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine.
Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste ledi Pedžet. Stavila mu je na raspoloženje ‘kotedž’ na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je i hranu i svako popodne njega i njegovu ženu zvala na čaj. Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi Trois Fontaines, njemu školarinu za Londonski universitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz Međunarodnih nauka. I dobio ju je. O njenom trošku i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića, otišao je 1952. u Nicu, na Međunarodni kongres Pen-klubova i, zatim, u Rim da pokupi svoje stvari, koje je tamo bio ostavio kad je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice, bez ikakvog povoda: ‘Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre no što sam prihvatio vaš poziv!’ Zgranuta ovakvim rečima, stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: ‘Da sam baba, to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.’ Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. Odmah je pozvala njegovu ženu, ispričala šta se dogodilo i rekla joj: ‘Vi ćete, kao i dosad, uvek biti dobrodošla na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.’ Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali. Ledi Pedžet, koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide, uzela im je stan u Londonu i, popola sa Vanom Ivanovićem, platila unapred šestomesečnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se ‘odužio’ opisujući je u svom Romanu o Londonu sledećim ‘laskavim’ rečima: ‘Oči su joj kao u ribe. Na sebi je imala bledoplavi dijadem, u kosi, koji je treperio, napudrovana, razgolićenih vratnih žila, bila je posuta puderom, kao posuta brašnom, bledoplave ofarbane kose (…). Iz očiju sjaj ženske požude, požude žene koja želi muškarca, odvratna, stara dama, kao neka veštica (…). Stara veštica.’
Vidi se da je Milošu Crnjanskom bila dobro poznata Turgenjevljeva ‘Pesma u prozi’ o vrlinama koje su se sastale u raju. Sve su se poznavale među sobom, sve su bile kao rod jedna drugoj, osim dveju, koje nisu bile nikad zajedno. Bogu je to bilo palo u oči, i on ih pozove i upita: ‘Zar se vi ne poznajete?’ One mu odgovoriše da se nikad nisu srele. Bog ih upita ko su? Prva mu je odgovorila: ‘Ja sam Dobročinstvo’. Druga: ‘Ja sam Zahvalnost’. Očigledno da se u Crnjanskog dobročinstvo i zahvalnost nisu nikad sreli. Na inicijativu Slobodana Jovanovića, osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora, Crnjanski je izabran za predsednika. Predsedavao je dve godine i onda je, 1953. opet bez ikakvog povoda, podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju, izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svima članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima. Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju.
Posle ovoga, prestao je da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika međ izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokuša da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je trovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega o pod, a oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali da mirno spava. Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali, iz pakosti, da to osujete. Naročito se žalio na Spasoja Sterdževića, nekad pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti.
… Jedino je još održavao telefonsku vezu sa protom Nikolićem od koga je tražio da mu pomogne da dobije mesto nastavnika u nekoj školi, ali da to bude u ženskoj školi. Od vremena do vremena odlazio je Radoju Kneževiću. Vremenom, kad se bio rešio da ide natrag u Jugoslaviju, prestao je i da se javlja proti Nikoliću i da obilazi Kneževića.
Iz te potpune usamljenosti, počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije. Dopisnik jednog beogradskog lista došao je da ga intervjuiše (S. Đ. Petrović, „Intervju sa Milošem Crnjanskim“, ‘Književne novine’, 23. avgusta 1957; „Razgovor sa Crnjanskim“, ‘Duga’, 8. septembra 1957.) Objavio je 1958. Konak, kako ga je sam nazvao, ‘dramu i komediju o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage’, i godinu dana docnije, 1959. Itaku i komentare. Itakom nas je sve podsetio na svoju sjajnu mladost, a komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad, u Temišvaru, družio s ‘metalcima’. I to su bila dva poslednja izdisaja u Londonu nekog koji je nekad bio obdaren pesnik. Ti su izdisaji podsećali — neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima Bogdanoviću — na ‘podrigivanje posle dobrog ručka’ i imali su isti neprijatan, gorkokiseo i otužan ukus.
Najzad se 1965. sa britanskim pasošem, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Povratak ‘zabludelog sina’ pozdravljen je nekolikim laskavim člancima. Objavio je te iste godine po drugi put Lament nad Beogradom. Pred njega je položen i venac u obliku Sabranih dela u deset knjiga. Najzad je 1971. objavio Roman o Londonu, koji mnogi i van zemlje smatraju uspelim književnim delom. Izdahnuo je 30. novembra 1977.
Za nas, koji smo ga voleli i cenili, njega više nema, ali zato ipak ostaju Stražilovo, Finister, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i Lament nad Beogradom, kojima je obogaćena srpska književnost. Niko mu nije zamerio što se vratio u zemlju. Ali mu se zamera što je taj povratak godinama pripremao sredstvima kojima može da se služi feljtonist i režimski novinar, ali ne i pesnik, koji je po rečima Jovana Dučića ‘najizrazitija gruda svoje zemlje(…), najizrazitiji i najpuniji tip jedne rase (…), merilo rasnog genija, sensibiliteta, ideologije’.
Svemu je tome možda kriva njegova teška narav, što je kao mlad počeo da oseća. U Andrićevoj prepisci, kako piše R. Đurić u Politici od 10. avgusta 1978, nađeno je i jedno Crnjanskovo pismo od 12. januara 1919. u kome se žali da ‘nema mnogo prijatelja’. I kako bi ih imao? „Crnjanskog, pasioniranog za duele, kavgadžiju, zaslepila je mržnja“, napisao je Velibor Gligorić u Politici od 19. avgusta 1978.
‘Čovek od pera mora da živi u slobodnoj zemlji ili da se odluči da vodi život plašljivog roba koga drugi ljubomorni robovi neprestano optužuju gospodaru.’ Crnjanski je prenebregnuo ovaj Volterov savet.
Kosta St. Pavlović
Tekst Koste St. Pavlovića objavljen je posle smrti Miloša Crnjanskog („Poezija i proza“, br. 69/70, Ženeva 1979). Ovde je preuzet iz rukopisa knjige „Onakvi kakve sam ih znao“ i ovo je prvo njegovo preštampavanje u Jugoslaviji. Donosimo ga povodom obeležavanja dvadesetpetogodišnjice smrti pisca „Seoba“ i „Romana o Londonu“. Oprema teksta je redakcijska
NIN | 26.12.2002.
