**
Stihovi Miloš Komadina
OBIČNO JUTRO
Kada ti dođe, slobodno nabrajaj sve sitnice
koje ti privlače pažnju, koje primećuješ…
Na putu od kuće do trafike, idem po cigarete,
žena u šalvarama, crvene čarape, barica vode,
ispred zgrade prodavačica pere izlog knjižare,
staniol, tramvaj prolazi, mesari istovaruju meso,
ljudi žure na posao, našminkane žene žure
i uz put jedu viršle, golubovi na trotoar
i po krovovima, lak vetar nečujno pomera lišće
kestenova, sve vidim, sve vidim,
brojim bele kamenčiće utisnute u asfalt…
Sa novinama pod miškom i cigaretama u šaci,
vraćam se i opet nove stvari, nov raspored,
sto puta istim putem prolazim, uvek nešto
novo privlači pažnju. Žena u šalvarama u redu
za viršle, u poprečnoj ulici prokop,
nove telefonske linije, radnici doručkuju,
iskopana glina, pogodna za pravljenje ćupova…
Grad je od jutros čist, zelenilo, žuto nebo,
golubovi još od jutra poobarani vrućinom,
pred zgradom žena prodaje kruške, u liftu
sijalica je pregorela, gore u stanu voda za kafu
sigurno već vri, lep dan, zagrizam meku krušku,
puna je vode i po košulji mi kaplje sok…
ISKOPINE
Močvara. Klobuci masne pene uz obalu.
Podvodni pejzaž: veliki gušter na dnu spi.
Treset. Ugljenisan prst sa prstenom i rubinom.
Potpuno očuvan ratnik.
Potpuno očuvane kolone ratnika na maršu.
Predmeti i instrumenti:
doboši bez kože, zarđale fanfare, noževi,
srpovi, minđuše, sajle, žice, čaklje.
Još dalje napred — Povorka:
tužni vojnici — dezerteri bez oružja,
sajdžije, zlatari, lovci,
bludnice, siročad, prosjaci.
Mistici, gluvonemi, zakukuljene babe.
Zagrljeni parovi — drže se pod ruku.
Gradovi: fabrike u sumrak (varnice, dim, tama).
Sanatorijumi, opservatorije, krematorijumi.
Istorija, farmacija, duševne bolnice, strah.
Tamnoljubičasto, prljavo-plavo-zeleno-crno nebo.
Žubor ledene vode, noću u planinama.
ŽUBOR LEDENE VODE,
NOĆU,
U PLANINAMA.
JESENJA OPASNOST
Sipljiva kiša je stala, i već je neko
šarene peškire izvešao po čitavoj terasi.
Dok mokri pucaju na vetru kao zastave,
po nebu i Gradu prosula se
jaka i ujednačena svetlost
koja nastaje samo iz velike zamućenosti.
Ova svežina, posle svih vrućina,
čini nam se od početka strana.
A onda iz sećanja naiđu bivše svežine
i već smo odomaćeni u novom vremenu.
Sada bismo da se nešto novo dešava,
postaje dosadno čim se osiguramo.
Najradije bih usred Grada čuo klepetušu.
(Bosonog dečak je išao kroz pokislu travu,
a daleko pred njim raštrkano stado.)
No, tramvaji i dalje prolaze cin-cin,
i svet se, čini se, vrti na jedino moguć način.
O kako su lepi peškiri kad vijore i pucaju na vetru,
kako su blještavo šareni od svetlosti
koja se jedino rađa iz zamućenosti,
koja sobom nosi svežinu kakvu
ni jutra na Itaki, ni zore Himalaja nemaju.
No, ta svežina nosi sobom jesenju opasnost,
opasnost da se predamo i poverujemo
kako se svet vrti na jedino moguć način.
ZIMA I SUNCE
Sad kad je usred zime sunce ogrejalo,
i stub se zlatne svetlosti
kroz prozor na plafonu sobe probio
i pao na tvoju sliku na zidu,
ja hoću draga
da se goli prošetamo gradom,
kao preko brda i bregova tamo u selu…
Za nama, u maršu, četrdeset tri gajdaša
neka sviraju šta im padne na pamet!
O OBAVEZNIM TAJNAMA
On je, dobro znamo, postigao sve što je hteo.
A hteo je mnogo!
Skloni zamračenjima, htedosmo i na njega
da bacimo senku, pa je procurilo u javnost
kako se u detinjstvu posvađao s bratom
zbog crva (bili su deca — na pecanju)…
Sad kad ga nema, pripisuju mu zaslugu
da je ljude približio ljudima;
no svetu još uvek izgovaraju onu rečenicu:
Seti se, kako je kad se posečeš…
A ona jasna tuga iza njegovih reči
nije bila ništa više do
podsećanje na život i obavezne tajne…
(Nekima đavo nije dao mira pa su
na svoj način tumačili)…
Čudno…
Pred smrt je, kažu,
dugo upirao kažiprstom desne ruke u plafon
i ponavljao zatvorenih očiju:
Vidiš li ona dva mala đavola
na zelenoj poljani…
To smo moj brat i ja
kad smo bili mali…
Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
