*
MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC
„ZDRAV SI, MILOŠE, VOJVODO POCERSKI…“
Ne čudi što Višnjić u nekoliko svojih pesama veliku pažnju posvećuje poznatom junaku Milošu Stojićeviću Pocercu. To je po mnogo čemu posebna ličnost.
U Višnjićevoj pesmi o početku bune, lik kneza Ilije Birčanina je saliven u jednom momentu pesnikovog oduševljenja. Kasnije, kad govori o seči, on je sveden na sasvim običnog, onakvog kakvog ga poznajemo i iz pričanja prote Matije Nenadovića. Izgleda da ni pesniku, a ni slušaocu (čitaocu), ne smeta ova „dvospratnost“. Ne pita se kako je moguće da osoba skoro natprirodnih darova olako upadne u tursku zamku, a bilo bi nezamislivo da moli za život uz bilo kakav otkup.
Takav junak u principu ne bi smeo da umre, ni neobičnom smrću, a još manje svezan kao rob. Setimo se da pevač nema snage da sahrani simvol junaka Kosovske bitke, Boška Jugovića. On ga prati do pred kraj života, pošto zna da bi slušaoca smrt takvog junaka teško pogodila. Pored toga, treba reći da nadahnuti opis Ilije u okviru dahijskog plana seče se nalazi u „sredini“ nabrajanja. Svečanim prilikama, kakva je pojava kneza, tu nije mesto. Njima pripada ili početak ili kraj izlaganja, zavisno od namere umetnika ili konteksta izlaganja.
Da je bilo uslova za postojanje neke osobe slične poetskom liku Ilije, tada dahijsko vreme ne bi bilo doživljavano kao period najvećeg i neizdrživog nasilja, koje je bilo na putu da preraste u genocid.
Umetnik urasta i uzrasta uz svoga junaka. Preko njega „rešava“ i svoje, pa i opšte tegobe. U slučaju ove pesme, kao da je postojala potreba za osobom takvih svojstava, a drugo je pitanje zašto je taj izbor pao baš na Iliju.
Utisak je da je pevač svojom pričom o Iliji postigao cilj. Sebi, a izgleda i svom slušaocu, dao je oduške. Kazivanje se prima bez otpora, a to znači uspeh. Slušalac se ponaša kao hipnotisan i ne smetaju mu kasniji kontrasti koje prima mirno.
Uspeh ove pesme sastoji se u tome što bi ona uspešno odmenila za nevolju sve ostale izvore. Snaga njene ubedljivosti je takva da skoro ne ostavlja trag sumnji ili nedostatku.
Ovako prikazan, Ilija Birčanin kod Filipa nije preuveličan, već je stvoren iz osnova. Kao da je Filip u stanju ekstaze (obuzetosti) likom junaka. U osnovi stoji vapaj, lični i opšti, za junakom takvih mogućnosti. Pošto je reč o ličnosti koju savremenici znaju, toliko više čudi da je pevač uspeo sa svojim opisom. Da li je postojala mogućnost da zaobiđe pomen smrti svoga junaka ili da priču o njemu završi opisom poteklim iz turskih usta? Tad bi Birčanin bio skoro besmrtan, ostao bi tajna za svagda. Tajna postoji i ovako, ona nije u Iliji, već u postupku pevača. Pošto nije uradio tako, na gubitku je i pevač i njegov junak.
Odnos prema Iliji je ključni problem celog Filipovog epa. Da li time potvrđuje ili potkopava njegov ugled. Kao da se svodi na njegove kasne priče o poseti Prilepu i Markovim Pojilima.
Povest o Iliji je kruna cele dahijske i Filipove priče. Javlja se pitanje šta je tu pretežnije — Filipova neobuzdana mašta ili fobija Turaka zlikovaca, koji sudeći po sebi u svemu vide pretnju? Pojava Ilije remeti ravnotežu pesme. Tu je skoro sve moguće. Toliko ličnosti, a niko mu nije ni približan.
Ne čudi što Višnjić u nekoliko svojih pesama veliku pažnju posvećuje poznatom junaku Milošu Stojićeviću Pocercu. I to je po mnogo čemu posebna ličnost. Za razliku od Ilije Birčanina, koga veliča samo on, kod Pocerca je sasvim drukčije. Poslovično nesložni Srbi ovde postupaju skoro potpuno isto, kao da se nadmeću, iako rade ne znajući jedan za drugog — kako bi što lepše govorili o Stojićeviću. U prvom redu, to se odnosi na topolskog kazivača Petra Jokića, a potom na protu Matiju Nenadovića. Njihove pohvale kao da potiču od iste osobe. Za njima ne zaostaje mnogo ni Vuk Karadžić. Poput biografije Hadži Ruvima, Hajduk Veljka Petrovića, i tu Vuk kao da je pesnik u prozi: „Ime je ovoga slavnoga junaka poznato iz narodnih pesama naših i izvan naroda srpskog. Ja ovde ne mislim njegovu slavu umnožiti, nego ću samo koliko znam da naznačim iz njegova žitija ono što svaki slušajući ime njegovo može zaželeti da zna.“
U Protinoj skali o smeni vodećih ljudi u oblasti Šapca našlo se mesta i za Pocerca — počev od skoro potpuno zaboravljenog Ostoje Spuža, pa do Miloša. „Kad smo mi s valjevskom vojskom marta 1804. na Šabac došli, i Šabac umuaserili (opkolili) i počeli tući, onda je bio Ostoja starešina i neki Andrija Vitomirović, a posle je nastao Luka Lazarević, a jošt posle Stojan Čupić, od Mišara i Miloš Pocerac… Tu nam u Beljin dođe Miloš Stojićević Pocerac (do to doba nije bio znatan), od svoji Poceraca pouteko… Ovo neka bude (rukom na Miloša) Vojvoda Miloš Pocerac, Milošu Obiliću na mesto!… Pokloni se Miloš i priđe mu ruci. On ne dade ruke, no se u obraz poljubiše. I reče Miloš: „Gospodaru, sto života da imam, svi ću sto izgubiti i tvoju volju i zapovest do smrti ispunjavati.“
Topolski kazivač P. Jokić daje sledeći opis, dosta sličan protinom: „Aleksa poče faliti Miloša, al’ opet kaže da on ne može njega toliko pohvaliti koliko Miloš zaslužuje. Ovo Gospodaru vrlo bi milo… Uveče se postavi večera. Sede on, pa i svi postarešstvu, gdi je kome mesto. Miloš služi pri sovri. Gospodar reče, te on sede. Kad se nasluži Gospodaru treća čaša, on je uze pa reče: „“ospodari i braćo! Ovu čašu vina da pijemo za zdravlje mladog našeg junaka Miloša, odsadašnjeg vojvode Pocerskog, koji zajedno sa imenom najsleđuje hrabrost i junaštvo svog imenjaka Obilića. Zdrav si, Miloše, vojvodo Pocerski!!!“ Miloš skoči da poljubi ruku, a on ga vrati da sedne na svoje mesto! Eto, tako je Pocerac vojvoda postao… Kažu da je njegovo junaštvo mnogo pomagalo i to što je sve pomišljao na kosovskog vojvodu Miloša, za kojeg se peva i priča da je bio iz Pocerja. A i Karađorđe ga je podsećao kad ga je zavojvodio. Kad je poginuo bilo mu je tek trideset pet godina.“
Zanimljivo je da Prota u svojim sećanjima stiže samo do pred Mišarsku bitku, te mu je moguće kao i Jokiću da govori samo o početku. Inače, kroz njegova pisma vezana za bojišta kuda se Pocerac kreće, Miloš se ne pominje.
Petar Jokić ratuje na svim bojištima gde se pokaže potreba, tako da je u prilici da govori samo o događajima oko Mišarske bitke, a to je tek prvi javni istup kad mu se dala prilika da se sretne sa Crnim Đorđem, o kome zna samo po čuvenju. Ali, pošto nije imao prilike da ga vidi, prepoznaje ga tek uz pomoć okoline. Nije poznato da je ikome na rečima izuzetno škrti Vožd uputio toliko reči hvale.
I Višnjić pojavu Pocerca vezuje za Mišar. Tu se on, za razliku od ostalih kazivača, gde je „početnik“, pominje kao već dovoljno poznat i svrstava u vodeće ličnosti koje nabraja Kulinova kada — Crni Đorđe, Jakov Nenadović, Luka Lazarević, Cincar Janko, Stojan Čupić — protiv kojih je otišao da ratuje njen muž Kulin kapetan, odnosno po njenom mišljenju, da ih „kazni“. Prema pesmi, je Pocercu namenjeno da bude konjima rastrgnut.
Inače, pesma traži „ravnotežu“. U njoj je Kulin kapetan prikazan kao predvodnik turske sile („koj’ je glava na sto hiljad vojske“), što ustvari nije bio i njega mora da pogubi lično srpski Vožd („pogubi ga Petroviću Đorđe“).
Kazivači Prota i Jokić govore o Pocercu pre boja, a potom ga Jokić sreće i posle boja. Pesma ga pominje tri puta, među onima koje treba kazniti, kao pogubitelja Zvorničkog kapetana, i u kadinoj kletvi.
Uz ostalo, Miloš Pocerac je samouk u sticanju pismenosti, što govori da je i intelektom znatno obdaren, a to obično ne ide sa vojničkom veštinom zajedno. Očit primer te pojave jeste Milošev komandant Anta Bogićević. I on je pismen, ali u ključnim momentima to je od male koristi. U uslovima opasnosti, obuzet strahom, Bogićević je neupotrebljiv. Prvo ga hvata panika, predaje se „sudbini“, a i kad se našlo neko rešenje, opet se od njega može malo očekivati.
Kad to čuo Bogićević Anto,
Ta onda se pera osetio,
Uze Anto pero i artiju,
Drhću ruke, pisati ne može.
Kod guslara pri izlaganju o Pocercu hronika prerasta u legendu — pripada mu čast „mejdan otvoriti“; u junaku se „živo srce smeje“. Imao je toliko uslova da od Pocerca stvori mit, sve mu je stajalo na raspolaganju — osobine i uspesi junaka se graniče sa neverovatnim — nedostaje samo jedan korak da izloženo preraste u legendu. Celo Filipovo pevanje, kao i veliki deo ustanka, bio bi u znaku ovog junaka.
Miloš Pocerac se i van pesme o Mišaru u realnosti sreće često u društvu sa Stojanom Čupićem, Lukom Lazarevićem, Jankom Cincarem, Lazarem Mutapom. Za razliku od njega, Crni Đorđe se kod Filipa sreće direktno samo u pesmi o početku bune. Ostali primeri se posredno odnose na njega.
Pevač se i drugim povodima vraća na ovog nesvakidašnjeg junaka. Njegovo javno delovanje je vrlo kratko, samo oko četiri godine, ali ostavlja velikog i dubokog traga u sećanju mnogih savremenika. Po tome kako je „naivno“ otišao u smrt, može se svrstati sa slavnim Jankom Katićem, koji pada pred Mišarsku bitku, upravo onda kad Pocerac nastupa.
Po pesmi, Turcima je najviše smetalo što Miloš nosi Kulinovo oružje. U smutnim vremenima, smrt je obična, svakodnevna pojava, i ljudi se sažive sa njom. Gledanje nečijeg oružja i konja u rukama protivnika je izazov koji se ne može zanemariti niti ignorisati. Pitanje života i smrti se svodi na odnos sreće ili nesreće prema pojedincu. Predmeti postaju važniji od živog bića:
Sablja mu se jeste oglasila
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turcima je paše na sramotu
Živorad Janković | Pravoslavlje
