Milosav Tešić (1947)

**
                                                                                                       UDC 821.163.41-14.09 Tešić
                                                                                                              821.163.41-95

JEZIČKA ALHEMIJA U SEDMICI MILOSAVA TEŠIĆA

Aleksandar Milanović

SAŽETAK: U radu se prate sličnosti i razlike između jezika u Sedmici i prethodnim zbirkama Milosava Tešića. Dok pojedini prepoznatljivi jezički postupci (npr. visoka frekvencija srpskih toponima, pasaži iz stranih jezika) više nisu prisutni, drugi se javljaju bilo sa istom motivacijom kao u ranijim zbirkama (etimološka figura), bilo drugačije motivisani (upotreba deminutiva i hiporistika, arhaizama, leksičkih negatora, okazionalnih polusloženica).

KLJUČNE REČI: etimološka figura, deminutiv, hipokoristik, arhaizam, neologizam, leksička negacija, okazionalizam.

Čini se da se svaki čitalac Tešićeve poezije mora složiti sa sudom Mihaila Pantića: „Povodom poezije Milosava Tešića možemo govoriti o bezbroj različitih pitanja, ali kada govorimo o toj poeziji, mi, zapravo, sve i da nećemo, moramo govoriti o jeziku, o njegovoj melodiji, o svim onim leksičkim slojevima i leksemskim raritetima, o prelivima i nijansama značenja koje je svakodnevni govor, moronski redukovan, plitak i plošan odavno zaboravio.“¹ I zaista, većina književnih kritičara, tumačeći Tešićevu poeziju, isticala je i mnogobrojne njene jezičke specifičnosti: uticaj jezika malih folklornih formi, nizove srpskih toponima, datih, uz jasnu simboliku, najčešće kao podsticaj za etimološku igru ili ostvarivanje fonetskog simbolizma, heterogen jezik u kome se ukrštaju arhaične i dijalekatske crte sa novim i okazionalnim, preplet ekavice i ijekavice, simbolički upliv mađarskog i latinskog jezika u srpski itd.

Svi pomenuti i mnogi drugi postupci odslikavaju se uglavnom u heterogenoj leksici Tešićevih pesama, dok su elementi folklornog i arhaičnog utkani, pored leksičke, i u gramatičku strukturu pesnikovog jezika. Tako u zbirci Blago božije nalazimo obilje folklornih, najčešće bajaličkih formula, ali u novim, originalnim tekstovima, čime su aktuelizovani i osavremenjeni drevni modeli pesničkog govora. „Folklorni ton“, kako ga kritičari često nazivaju, postignut je čestom deminucijom, karakterističnom za dečji folklor, navođenjem tvorbenih mocijskih parova i parnih rimovanih konstrukcija, koji su tipični za zagonetke. U pesnikovom jeziku odzvanjaju etimološke figure, obeležje zagonetki i razbrajalica, te leksički negatori, čime se stvara ton sličan tonu zagonetki. Česte su i onomatopeje i elementi dečjih brojanica, razbrajalica, brzalica ili etimološpke magije.

Folklorni ton nalazimo i u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom, ali je dominantan jezički postupak u njoj arhaizacija na svim nivoima jezika. Jezička patina ogleda se već u naslovu, u kome se javlja jedan leksički (reč prelest) i jedan sintaksički arhaizam (postpozicija atributa u sintagmi krug račanski).² I sam pesnik obrazložio je u inetrvjuu datom dnevnim novinama neke od motiva za arhaizaciju svog pesničkog jezika: „Ne kažem da je moja poezija laka za čitanje. To uostalom nije ničija poezija, pa čak ni ona koja je ispevana na oko jednostavnim stihovima sa najrazumljivijom standardnom leksikom. Međutim, većina moje ‘nerazumljive’ leksike smeštena je u takav stihovni kontekst koji joj, uz pažljivo čitanje, uz duboku čitalačku koncentraciju, obezbeđuje neophodnu razumljivost, makar i toliko da se odškrinu njena značenjska vrata. Možda to i nije tako, ali je istina da sam se trudio da to tako bude. O estetskoj funkcionalnosti arhaične leksike moglo bi se naširoko pričati. Ukazujem tek na to da efektno upotrebljen neki arhaizam u poeziji savremenog pesnika prestaje da bude arhaizam i postaje moderna reč, da ne kažem i reč spasena od zaborava, reč koja nosi modernu osećajnost, te se otud, da zaoštrimo to pitanje do kraja, uz rizik preterivanja, ona može, u sferi pesničkog jezika, doživeti i kao neologizam.“³

Izneti stav najbolje se može ilustrovati primerom arhaične lekseme prelest, koja je u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika⁴ definisana samo kao ‘čar, draž izazvana nečim ugodnim, primenljivim; slast, naročito ljubavna’, što potvrđuju i oba primera iz književnih dela nastalih u Zagrebu u drugoj deceniji XX veka. Međutim, Tešić, leksikograf i sjajan znalac istorije srpskog jezika, u naslovnoj sintagmi vaskrsao je i drugo, u Rečniku ispušteno ili, možda, u savremenom srpskom jeziku nepotvrđeno značenje reči prelest ‘prevara, obmana, lukavstvo’, koje beleži Sava Petković u crkvenoslovenskom jeziku.⁵ Pesnik je time na izuzetan način iskoristio zanimljivu polisemičnost arhaizma, istovremeno oživljujući jedno u tolikoj meri zaboravljeno značenje — da je promaklo i pojedinim književnim kritičarima.

Da je potisnuta reč tako zaista postala moderna, potvrđuje i roman Opsada crkve sv. Spasa Gorana Petrovića, takođe izuzetno upućenog u srpsku jezičku starinu, koji je, svejedno da li pod neposrednim Tešićevim uticajem ili ne, istu reč upotrebio u svome proznom delu, objavljenom dve godine nakon Tešićeve zbirke.⁶

Osim leksike, međutim, Tešić je u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom arhaizovao i fonetiku, morfologiju, pa i sintaksu svoje poezije, koristeći se, s jedne strane, zastarelim oblicima srpskog narodnog jezika, sa druge — srpskih književnih: srpskoslovenskog, koji je bio u upotrebi do tridesetih godina XVIII veka i čiji su poslednji predstavnici bili upravo monasi manastira Rača, i ruskoslovenskog, koji je sa svojim prirodnim nastavljačem slavenosrpskim bio u upotrebi od treće decenije XVIII pa do sredine XIX veka, dakle upravo u vreme koje pesnik opeva. Tako se kao sintaksostileme javljaju postpozitivni atributi, položaji enklitika neobični za današnje jezičko osećanje, predikati pomereni na sami kraj klauza, što je sve dovelo do barokizacije Tešićeve rečenice. Uz baroknu leksiku, jezik je time u potpunosti aktuelizovan, davno vreme oživljeno. Kroz registrovanje arhaičnih crta i narodnog i književnog jezika simbolično se svedoči i o podvojenosti tadašnje srpske kulture, izraženoj u diglosiji.

Mnogi pobrojani jezički postupci, karakteristični za prethodne Tešićeve zbirke, prepoznaju se i u Sedmici. Drugi pak, izgubivši u novom kontekstu (novom sadržaju i novoj pesničkoj formi) funkcionalnost, u njoj se više ne mogu naći, što pažljivi čitalac pre svega zapaža pri potrazi za prepoznatljivom toponimskom brojanicom, ali i u drugim crtama — na primer izbegavanju upliva stranih jezika u maternji. Najčešće pesnik ipak zadržava jezički repertoar iz prethodnih zbirki, menjajući mu frekvenciju i motivaciju.

Iako obnavlja strogu formu srpsko-vizantijske crkvene poezije, Tešić je jezički, sadržinski, formalno i metrički inovira. O tome pesnik, upravo povodom Sedmice, kaže: „Obnavljanje nekog starog pesničkog oblika jedino je smisleno ako se u njega ugradi novi pesnički sadržaj, koji, s druge strane, gotovo redovno primorava pesnika da makar donekle i formalno preinači neku davnašnju pesničku vrstu.“⁷ Ugradnja novog sadržaja, naravno, najčešće podrazumeva i primenu drugačijeg jezika.

Zato su i sada neki folklorni jezički elementi, tako karakteristični za ranije Tešićevo pesništvo, i dalje prisutni, doduše redukovani na manji broj sredstava i pojedinačno prigušeni u frekvenciji. Pronalazimo, tako, u formi crkvene poezije i etimološke figure naročito efektne uz glagole u imperativu (Modruj, veče modro 26, Pojačaj škripu, škripnice iz čvora 28, umnoži, svete, množenja bogatstvo 39, O Tkaljo lepa s razbojem u stasu, / u šumno tkanje sva vremena stkaj mi 49, Skinijo, svadbuj svadbeno bela 69) ali i uz druge glagolske oblike predikata (šire se širom Božija vrata 55, Zev bi da zevne 62, ne kući kuću jezički zbrka 63).

Takođe, deminutivi i hipokoristici prisutni su kao stileme i u ovoj zbirci, ali, čini nam se, sada ne više oslonjeni na dečji folklor, što bi u Sedmici bilo sasvim nemotivisano, već na srpsku klasicističku poeziju u kojoj je bila izražena sklonost ka deminutivima i hipokoristicima (i kojoj ćemo se još jednom vratiti u tekstu): ostrvce 17, drvce 23, pomenak 23, plamičak 23, brežuljak 28, cvetak 41, redak 41, rečca 41, zemljica 55, grančica 55, plamak 58, 78, danak 61, lozica 67, lađica 69, kišica sitna 69, praška 78, mehurak 96, dečica 96, 98, crkvica 99 itd. Tešić tepa čak i danima u nedelji: Subotice, listaj / u savršenstvu 47, Sredica tek će 62.

Arhaizmi u Sedmici niti su frekventni kao u prethodnim zbirkama, niti im je motivacija za takvo oneobičavanje jezika identična. Arhaizovana je i Tešićeva rečenica i njegova leksika.

Na sintaksičkom planu srećemo danas neobičan položaj padežnog (nekongruentnog) atributa u genitivu bezobličja carstvo 11, raskola jedinstvo 17, Višeg uma graške 26, hitre smrti presa 34, Gluvog doba svila 40, istih žudnji kuća 50, katastrofe žurba 52, jagoda ljupkih čudno saznanje 59, kružnice smutne odredba bitna 59, radosti refren 66, nade promil 68, smislenih kapi besmisla ures 69, ljubavi glagol 88, krsta začetak 99.

Manje neobična, ali takođe danas arhaična jeste i postpozicija padežnog (kongruentnog) atributa: nagon bogotvorni 12, prašnik zemni 56, Grdina rodna 57, postelja šumna 57, jabuka rodna 59, orkestar žurni 60, poredak njen 61, raskršće svako 61, prilika trpna 61, pupoljak žurni 66, pahulja šumna 66, vijuga zlatna 67, greh težak 67, tablica modra 67, potreba prava 68, mahuna mračna 69, svetraj kružni 69, oči ženske 82, košuta svoja 83, obličje vidno 87, kupina večna 90, koštica lažna 91, žitnica čelna 92, koliba gorska 93, pupoljak breskvin 99.

I postponirane i anteponirane atribute Tešić enklitikama ponekad odvaja od imenice — upravne reči sintagme (o vrat mi grčen 40, bašta je tvoja 56, o dojke mi vrhu 79, rečnik mi srca 88, kockast je stolnjak 91), čime dodatno arhaizira i oneobičava rečenični sklop.

U arhaične crte, bliske biblijskom stilu, može se uvrstiti i savremenom razgovornom jeziku neobičan položaj enklitika: gomila mrak se 11, orosi trag mi 18, odnesi bol mi 19, plamičak smisla da ne zagubi se 24, Kad skoli srh me 24, šareni žar se 34, podgaji čin mi 47, Ne trezni krik mi 48, Miluje mesec čelo mi 55, Pazuha tvoja otave dve su 57, raskoli Zlo se 59, otkrili stid je — uzdigla most je 60, Vaskrslih duša začuje hor se 68, Sljuštio kreč se 90, Ne može poj se začeti lako 94, taloži greh se 98.

Uz približavanje biblijskom stilu, dodatna funkcija arhaizama sada nije, međutim, da aktuelizuju konkretno prošlo vreme, već da sugerišu da su biblijske poruke svevremene, važeće u prošlosti kao i danas. Zato su u zbirci prisutna i nekadašnja, zaboravljena imena slova, koja su se javljala i u prethodnim zbirkama (Kad jedra prezre guduru Četvrtka i slovnu težest, zelen-dojki čaške / o rci tarne stamena a krhka; / iz kavez-slova, s imenom i dobro, / zavapi vlažna: Modruj veče modro 26), kao i lekseme štedar 23, težest 26, nadežda 64, dažd 64, topa 67, tušta 67, rašta 80, suštastvo 91, itd.).

Kao kontrast arhaizmima, na suprotnom polu vremena, a takođe sa zadatkom ilustrovanja univerzalnosti, svevremenosti poruka, u Tešićevom poetskom vokabularu nalaze se i lekseme iz savremenog života, koje kao da su preuzete iz dnevnih novina i magazina: hlorofil 24, krvna zrnca 27, registar 28, diktatura 40, integral 60, fotosinteza 68, ekran 68, grafikon 79, kamuflaža 80, taster 81, kriminal 91, difuzan 91, ekstrakt 97, eliksir 97… Najbolju ilustraciju ovovremene leksike u kontekstu crkvene pesme svakako nalazimo u pesmi Psalam sedmog dana: Ne umukni, Bože: u dizajnu zlo je / napupilo ljupko, u finom dezenu, / šarenicom vida, reklame se roje i satiru sluh mi u grabež-refrenu. / Ne umukni. Bože: u dizajnu zlo je!

U identičnom tonu pesma se i završava: Ne počivaj, viči, Savaote, Silo: / antene uključi, o krovove čuka / membrane razapni, jer grči se bilo /u amfibrah-metru, u kovnici zvuka. / Ne počivaj, viči, Savaote, Silo!

Podsetimo se, sa istom funkcijom i Ivan V. Lalić u Četiri kanona mesto pronalazi i leksemama i sintagmama — kolokacijama: globalno selo, opšta komunikacija, sponzor, mašina za mlevenje, megainflacija, semafor na raskrsnici, mali ekran itd.

Kod Tešića se u naizgled savremenim rečima nalaze i skriveni dijalozi sa pesničkim precima, kao u slučaju reči embrion, koju upotrebljava na dva mesta u zbirci (O žiško lipe s jasenovog hrasta, embrion ti si utrojenih sila 27, ali mi čuvaj pokoji odsev / s tamnog ekrana, makar to bio / prevarin somot, krađin kaloper, / ali i nade promil, embrion — / zametak nečeg čemu se ne zna / potreba prava, razlog ni veza, 68), a koju je tako senzacionalno u XIX veku u srpsku poeziju uveo, preuzevši je iz jezika nauke, pesnik Jovan Subotić, pesnik koga Tešić neobično ceni.⁸ Dalji pesnički trag, večan za pojam embriona, vodi preko Subotića — do Račanina Venclovića, čime se krug zatvara.⁹ Pišući o Venclovićevoj pesmi sa nesvakidašnjom temom — smrti pre rođenja — Milorad Pavić zaključuje: „Pesma Embrionu Jovana Subotića (…) tako je neočekivano dobila jednu minijaturnu paralelu u poetskom svetu naše i Subotićeve prošlosti.“¹⁰ Naš pesnik, sasvim sigurno ne slučajno, tu paralelu povlači i u suprotnu stranu, ka vremenu naše sadašnjosti i poezije Milosava Tešića.       

Između arhaizama s jedne i uslovno rečeno neologizama, tj. reči novih i neuobičajenih u pesničkom jeziku s druge strane, na leksičkom planu u Sedmici susrećemo niz jedinica kojima bi prosečan savremeni čitalac najlakše pridodao odrednicu „neobično“: šapor 24, zgrobiti 25, zgrašiti 25, gavez 25, srč 25, vatralj 28, koleso 34, tmur 34, pavit 35, pažit 35 itd. I po treći put čitamo pesnikove reči: „Ne znam u kojoj se meri koka-kola generacija zanima za poeziju, ali ako takvog interesovanja u toj populaciji ima, onda to znači da taj svet ima zadovoljavajuće jasnu predstavu o svojoj nacionalnoj pripadnosti, istoriji, jeziku i kulturi. Ubrzo bismo ostali bez ikakvog identiteta ako tako ne bi bilo. Uostalom, zašto ne bi neki kokakoličar ili kokakoličarka, ako već čitaju poeziju, posegnuli za odgovarajućim rečnikom da bi videli šta znači reč koja im je nepoznata, a opet što bi se morali i truditi da im bude sve jasno: poezija se više oseća nego što se razume.““

Niti u jednom postojećem rečniku čitalac, ipak, neće naći produkte isključivo pesnikove jezičke kreativnosti, Tešićeve okazionalizme. Semantička prozirnost njihova, međutim, potrebu za traženjem rečnika ništi. Prvi tip okazionalizama, prisutan i u ranijem Tešićevom pevanju, jesu leksički negatori. Ljubomir Simović je u njima, u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom, video „leksički sloj do koga je Tešić mogao doći sledeći putokaz reči koji je našao u Popinoj pesmi“, uz komentar da „Tešić na ovaj način slika razgradnju jednog svega, razgradnju smisla, razgradnju u samim osnovnim pojmovima, razgradnju neumoljivu, temeljnu i definitivnu“.¹² Autor ovoga rada u njima je pre video uticaj folklora (izvršen i kod Pope) i konstatovao da se njima ilustruje kultura koja se u svesti javlja i kao postojeća i kao prividna.¹³

U Sedmici isto jezičko sredstvo upotrebljava se sa novom funkcijom, ovoga puta da oslika sukob namera koje je Bog imao u sedam dana stvaranja i ostvarenja čoveka u osmom, tj. pometnju koja je nastala. Pometnja, metež, nastali su van jezika ali i u njemu, o čemu se u zbirci na više mesta (u pesmama Psalam četvrtog dana i Pesma prva: nužan je, ipak, molitven zapis) peva, a najkonkretnije u pesmi Peto pevanje:

Pogubnoj Gradnji nebo je svrha: / ne steže smola gordi Vavilon — / ne kući kuću jezička zbrka. / rečnik pometnji, dvojstva nebinom. / Veznik o pridev brojkama tuče — glagoli trajni svršeno zvuče. / Senarska zemljo, tržištem zlosti / imenskih reči valja se reka, uzvikom boga prilog se gosti, / luduju rečce mutnog porekla. / Mute se boje bistrih vokala. / Jezik je mućak — bleskanje kala.

Iz jezičkog meteža nastaju i stihovi u kome su prisutne negacije pojava karakterističnih za svet (i jezik) u harmoniji: U slepoj šumi jalovoga voća ne buja trbuh nego netrudnoća 29, u muk mi leden, koji bi da smelje / kamenjar greha, da ga smrvi, svali / u netraj trajni 42, Zemlja je miris bratoubistva, / pletivo jeze koje se para. / Poredak njen je pismo nepisma 61.

Iz iste jezičke zbrke koju opeva niču kod Tešića i okazionalne polusloženice, tako karakteristične i za prethodne zbirke, kojima se, kako je već u kritici konstatovano, jezik oneobičava tako što Tešić „dosledno izbegava istrošene kvalifikativne sintagme — pridev + imenica,¹⁴ ali ne samo taj tip sintagmi, o čemu svedoče primeri iz Sedmice: haos-polje 11, zumbul-ruda 13, razboj-boja 19, jesen-sena 19, zelen-dojka 26, kavez-slovo 26, četvrt-tren 33, gvozden-ljuska 35, pelen-zvezda 42, kutljag-telo 43, osvit-sjaj 47, kaloper-duša 50, istok-čaša 50, grabež-rulja 51, napast-narkoza 61, bodež-kadifa 64, ipsilon-iks 68, grabež-refren 83, orah-nebesa 87, kvarež-ostatak 87, raspamet-sveza 87, zamor-pejzaž 87, ponor-tamnina 87, kalem-vreteno 88, nerazum-reka 91, ures-nitna 95, stožer-soha 95, vazduh-zraka 95, pamtivek-zova 99.

Pometnju, kao i neprekidno sukobljavanje svetlosti i mraka, najbolje odslikavaju oksimoronske polusloženice ponoć-jutro (13) i rastroj-stroj 19, kao i oksimoroni (vedrinin tmurak 19, mesečina sunca 29, kockasta lopta 55, kružeći stoje 65, kocka od kruga 67), te antiteze (Trenuci to su neslovnn i slovni 12, obeju boja on je zatvorenik, / i čuvar njihov 13, Stojim a letim 58, zapad je istok 59, izvorci njini njina su ušća 67).

Opevajući jezičku i vanjezičku pometnju sveta od pamtiveka do danas, kroz upotrebu različitih i pažljivo motivisanih jezičkih postupaka i sredstava Tešić je ponovo potvrdio glas neponovljivog jezičkog alhemičara među savremenim srpskim pesnicima.

______________________

⁰¹ Mihailo Pantić, Sinteza pesničkih tradicija u poeziji Milosava Tešića, Milosav Tešić, pesnik, Narodna bibliotska Kraljevo, 1998, 146.
⁰² Za detaljniji uvid u jezičke karakteristike pomenutih zbirki v. Aleksandar Milanović, Folkorno i arhaično u jezičkoj strukturi pesama Milosava Tešića, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo, 1998, 59—76.
⁰³ Intervju dat Draganu Mojoviću za dnevne novine Blic od 21. jula 1999.
⁰⁴ U izdanju Matice srpske, Novi Sad 1967—1976.
⁰⁵ Sava Petković, Rečnik crkvenoslovenskoga jezika, Srpska manastirska štamparija u Sremskim Karlovcima, 1935; fototipski — Srpska patrijaršija, Beograd 1971.
⁰⁶ V. Aleksandar Milanović, Stilematičnost arhaizama u romanu Opsada crkve sv. Spasa Gorana Petrovića, Povelja, 1, 2000, 120—130.
⁰⁷ Intervju dat Zoranu Radosavljeviću za dnevne novine Politika od 7. 1. 2000.
⁰⁸ Usmeno Tešićevo svedočanstvo u razgovoru s autorom ovog priloga.
⁰⁹ O Subotićevoj pesmi Embrionu v. rad Miodraga Pavlovića O jednoj pesmi Jovana Subotića, Epoha romantizma, prirelio Zoran Gluščević Nolit, Begrad 1966, 165—172.
¹⁰ Miodrag Pavić, Gavril Stefanović Venclović, SKZ, Beograd 1972, 233.
¹¹ V. fusnotu 3.
¹² Ljubomir Simović, Tragom račanskih kaluđera, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo 1998, 27—28.
¹³ V. fusnotu 2.
¹⁴ Nikša Stipčević, Pesma ukrššenih puteva, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo 1998, 13—23.

Aleksandar Milanović
scindeks.nb.rs

[postavljeno 16.05.2010]