Formalno gledano, nije tacno da se Slobodan Miloševic pred Tribunalom u Hagu brani sam. On taj sud uopšte ne priznaje, pa se, prema tome, uopšte ne brani. Zato ne komunicira s tužilaštvom i odbija da primi ma kakve spise koje mu oni pošalju. Medu tim papirima su i imena svedoka koje tužilaštvo namerava da pozove. Buduci da nema branioca, niti zvanicne pravne savetnike, spise tužilaštva nema ko da cita, pa Miloševic ne bi trebalo da zna imena svedoka dok ih ne uvedu u sudnicu. Ipak, pri unakrsnom ispitivanju bivši jugoslovenski predsednik koristi ne samo precizne geografske i demografske podatke vec zna i koliko je koji objekat udaljen od kuce svedoka ili da li neciji brat ima kiosk. O tome ko se, gde i kad sastajao sa UCK – da i ne govorimo.
Zbog ovoga se u jugoslovenskim medijima razvila fama o tajnim informativnim centrima u Beogradu ili Holandiji, o tome kako podatke Miloševicu dostavlja KOS, o Radetu Markovicu koji je celokupnu arhivu DB prekopirao na CD pre nego što je smenjen. Policija je ovih dana pocela navodno da proverava ko to iz njihovih redova dostavlja poverljive informacije Miloševicu. Reagovali su funkcioneri SPS koji, naprotiv, tvrde da Miloševic ima samo telefonsku govornicu u hodniku zatvora i da mu ne pomaže niko, vec je kljuc misterije u tome što je on jedan jako inteligentan covek. Istina je, a kako drugacije, negde u sredini.
Vladimir Kršljanin, clan Glavnog odbora SPS, neka je vrsta koordinatora mreže medunarodne i domace podrške Slobodanu Miloševicu. On je jedini jugoslovenski clan Medunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševica (ICDSM) i istovremeno clan uprave udruženja „Sloboda“, koje je, kako kaže, zapravo jugoslovenski komitet s istim zadatkom. Kršljanin u razgovoru za „Blic News“ kaže da tu mrežu podrške nije baš lako opisati.
– Vrlo cesto se koordinacija i realizacija svega obavlja nekim neformalnim putevima, tako da cela stvar deluje malo misticno. U ICDSM postoji jezgro od oko sto posebno aktivnih ljudi. Oni javno istupaju i pišu o ovoj stvari, a obavljaju i odredene istraživacke poslove. Postoji i pravnicki deo, ali predsednik nema mogucnosti da razgovara bez nadzora s bilo kim od svojih pravnih savetnika. Tu neke velike pomoci nema. Oni mogu, kao i ostali prijatelji, s vremena na vreme da mu direktno ili indirektno prenesu nešto telefonom – kaže Kršljanin.
Ali, pravno gledano, situacija u Hagu i nije mnogo komplikovana, mnogo su znacajniji podaci o dogadajima na terenu, a to Miloševic može da dobije samo iz otadžbine.
– Udruženje „Sloboda“ koordinira rad na prikupljanju podataka koji bi mogli da budu od koristi. To isto radi se i u SPS, s tim što je partija velika, ima više struktura koje tome mogu da doprinesu, a malo koja se bavi iskljucivo odbranom Miloševica u Hagu. Partijski organi imaju i neke druge odgovornosti, a „Sloboda“ se bavi u prvom redu time – kaže Kršljanin.
Naš sagovornik tvrdi da ni SPS ni „Sloboda“ ne mogu da izadu na kraj sa mnogobrojnim ponudama gradana za pomoc bivšem jugoslovenskom predsedniku.
– Ljudi dodu na ulaz SPS ovde, donesu neku traku, neki dokument, potpuno nenajavljeni. Šalju e-mailove, javljaju se telefonima, javljaju se preko prijatelja… Vi cete uvek da nadete nekoliko komšija svakog Albanca koji se pojavi pred Tribunalom koji znaju sve o njemu bolje nego on sam. I neko od njih ce odluciti da nam to javi. Medu srpskim stanovništvom predsednik Miloševic je malo gde imao takvu podršku kao na Kosovu. Svi su ti ljudi proterani, mnogi od njih su u Beogradu. Nema institucije u kojoj ne postoji neki patriota koji hoce da pomogne – kaže Kršljanin.
Advokat Zdenko Tomanovic, jedan od Miloševicevih nezvanicnih pravnih savetnika, rekao je Rojtersu da u sedištu „Slobode“ u Beogradu nastaje haos kada svedok ude u sudnicu, jer tek od tog trenutka svi pojure u potragu za informacijama.
Branko Ružic, koji je kao predstavnik SPS proveo nekoliko dana u odeljku za publiku haške sudnice, kaže za „Blic News“ da se Miloševic služi svim metodama.
– Kada je Miloševic tacno naveo poziciju svedoka, albanskog seljaka u odnosu na njegovu kucu, ne bih ulazio da li je on znao da li se svedok nalazi na 150 metara ili ne. Ukoliko je on time potvrdio da je svedocenje lažno, taj nacin je uspešan. Radi se o onom makijavelistickom – cilj opravdava sredstvo, narocito kada ste u okviru politickog tribunala – kaže Ružic.
Kršljanin se žali na ogranicene mogucnosti komunikacije s Miloševicem. Miloševic sa pomagacima u domovini komunicira iz javne telefonske govornice koja se nalazi u hodniku zatvora u Sheveningenu. Pritvorenici po pravilima Tribunala imaju pravo da razgovaraju telefonom po sedam minuta dnevno, koristeci karticu vrednu 31 dolar kojom ih snabdeva Tribunal. Kršljanin kaže da je Miloševicu pre nedelju dana omoguceno da u pauzama sudenja koristi i telefon u samoj zgradi Tribunala. Svi razgovori se snimaju, a uz to Miloševic razgovore u pauzi sudenja može da obavi samo uz prisustvo nekoga od službenih lica Tribunala.
– Ako se javi telefonom, šta se njemu može saopštiti? Sve nešto ukratko, odgovori na neka njegova konkretna pitanja. Samo od par podataka koje cuje on uspeva da razbije svedoka u unakrsnom ispitivanju – kaže Kršljanin.
– Miloševic stoji u telefonskoj govornici suda, pritiskajuci slušalicu na rame, drži parce papira i zapisuje ono što mu diktiramo – opisao je Miloševiceve konsultacije sa udruženjem „Sloboda“ Zdenko Tomanovic.
Pored svega, ni telefoni ne rade uvek. Prvo 25. februara nije radila govornica u hodniku zatvora, a sledeceg prepodneva srpski „Telekom“ je iskljucio telefone koje koristi udruženje „Sloboda“.
– Posle našeg velikog protesta i galame, oni su ih sutradan ukljucili. Ostalo je potpuno nejasno zašto su ti telefoni bili iskljuceni. „Telekom“ je izdao saopštenje u kojem je pokušao da se pravda da su to telefoni koji pripadaju Gradskom odboru SPS, a GO duguje ne znam koliko para. To je u zgradi u Rajicevoj 16, u toj se zgradi zapravo nalazi „Sloboda“. Medutim, upravo ti telefoni, jer smo znali da su nam važni, bili su placeni – kaže Kršljanin.
Ipak, ne moraju se sve informacije, kao one o svedocima, sakupljati navrat-nanos. Miloševic može da prima knjige i dokumenta, mada sve mora da prode inspekciju zatvorskih vlasti.
– On ima pravo na publikacije, da li je to beletristika, ili „Bela knjiga“ o Nato bombardovanju ili „Dani terora“ koja tretira pitanja od dolaska Kfora na Kosovo i pitanja kidnapovanih i nestalih lica. U njima ima dosta detalja koje može da iskoristi – kaže Branko Ružic.
Miloševic u celiji ima i mali prenosivi kompjuter (bez veze s Internetom), tako da podatke dobija i na CD-ima, koji takode prolaze kontrolu cuvara.
Vladimir Kršljanin kaže da je neizvesno kada ce Miloševic dobiti knjigu ili CD.
– Date mu knjigu, na primer, i on može da je dobije sutradan, može za mesec dana, a može da je ne dobije nikad – objašnjava Kršljanin.
Ipak, možda najkorisniju publikaciju, dvotomni izveštaj OEBS o kršenju ljudskih prava na Kosovu, Miloševic ocigledno vec poseduje.
– Prva optužnica za Kosovo je podignuta usred bombardovanja. Kad je trebalo da to razrade, nadu svedoke, onda je njima dobro došla knjiga koju je napravila Vokerova misija, koja se povukla sa Kosova i još neko vreme operisala u Makedoniji. Oni su u Makedoniji intervjuisali razne Albance koji su kao tamo morali da pobegnu, i te njihove price objavili u dva toma. Sad kad gledate ove svedoke koji se pojavljuju, možete lepo da pratite po toj knjizi šta ce ko od njih da kaže. Po mestima gde su se neki navodni dogadaji desili. Kad predsednik krene da ih ispituje nešto izvan te price, oni se uplaše pa ne smeju da odgovaraju ili lažu – kaže Vladimir Kršljanin.
Ako Slobodan Miloševic i raspolaže nekim superpoverljivim podacima o kosovskim dogadajima, on ih do sada nije upotrebljavao. Za sada, on se i bez takvih podataka veoma dobro snalazi.
„Strategija sendvic“ za iznurivanje Miloševica
Vladimir Kršljanin tvrdi da Tribunal prema Miloševicu primenjuje strategiju iznurivanja i fizickog maltretiranja.
– Oni pokušavaju da ga slome. Sva druga sudenja u Tribunalu traju nekoliko dana, eventualno par nedelja. Njegovo sudenje su u prvi mah predvideli za dve godine, a onda su tužioci priznali da su tu procenu nacinili polazeci od pretpostavke da on nece uopšte aktivno ucestvovati u procesu, znaci to može da traje i tri godine. A onda pokušavaju da, izgovarajuci se time, još produže radno vreme. To znaci da je on po 12 sati dnevno
bez mogucnosti da izade na svež vazduh. Ustaje u sedam sati, a vrlo cesto, po završetku sudenja, po sat-dva ceka na prevoz do zatvora do kojeg je kolima deset minuta. On u pauzi za rucak može da pojede sendvic, jer nema restorana u sudu. Ovi drugi koji su zaposleni lepo svi izadu, odu negde da rucaju, a njemu donesu sendvic – žali se Kršljanin.
Branko Ružic kaže da sve to sa telefonima, nedostatkom svežeg vazduha i sendvicima nije u skladu s konvencijama o ljudskim pravima. Vladimir Kršljanin smatra da bi rešenje bilo da se udovolji Miloševicevom zahtevu da bude osloboden.
– Nek mi kaže neko jedan razlog da ga tamo drže. Šta, je l’ on opasan, hoce li da ubije nekoga? Morao bi da sedi u nekom hotelu, u nekoj vili u Hagu i da dolazi u sudnicu onda kad treba, ali bi mu to omogucilo relaksaciju, normalniji kontakt sa saradnicima i koliko-toliko bi ga ucinilo ravnopravnim – kaže Kršljanin.
Pantomime s predsednikom
Branko Ružic ima primedbe na tretman predstavnika SPS u zgradi Tribunala.
– Kada dodete kao novinar, imate akreditaciju, nema problema. Ako ste predstavnik SPS, onda morate svakoga dana da objašnjavate zašto ste tu, kako ste došli. Mere bezbednosti su takve da nemate mogucnosti da kažete nešto bilo Miloševicu ili nekome u sudnici. Cak je to cutanje preraslo u neku atrakciju. Dolaze i slikari sa štafelajem da slikaju sudenje.
Prvi dan kada me je video, pokazao mi je gestikulacijom da mu je drago da vidi nekog iz SPS. Ostalih dana ja sam mu gestikulacijom stavljao do znanja da je u necemu bio izuzetan, da je nekoga od svedoka savladao i on je to onako benigno i sa zadovoljstvom prihvatao. Po gestikulaciji se videlo da kaže bice njih još, nije to ništa, trajace ovo dugo – kaže Branko Ružic.
