„Smatram ovaj sud lažnim sudom i smatram da su optužnice lažne. Radi se o nezakonitoj insitituciji koju nije izabrala Generalna skupština UN. Nemam nameru da izaberem zastupnika pred nezakonitim sudom“, rekao je Slobodan Miloševic, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije prilikom svog prvog pojavljivanja pred sudskim vecem Medunarodnog tribunala za ratne zlocine u Hagu. Upitan da se izjasni da li želi da cuje optužnicu, Miloševic je lakonski odgovorio: „To je vaš problem“.
Nastup bivšeg predsednika SRJ u tim trenucima je podsetio na onog nekadašnjeg svemocnog gospodara miliona ljudskih života i sudbina. Iz Miloševicevih reci pomaljali su se ostaci dobro poznate arogancije, toliko puta videne u dugom periodu njegove vladavine. Nakon takve „odlucnosti“ usledilo bi, naravno, umekšavanje stavova koje je obicno rezultiralo davanjem i onih ustupaka koje niko nije tražio.
Miloševicev istup pred Tribunalom imao je namenu da pre svega domacoj javnosti pokaže nesalomivost „heroja odbrane od NATO pakta“ i simbola nesalomive Srbije koja „se saginjati nece“. Ipak, maska „nesalomivog“ koju je bivši predsednik uz puno truda održavao tokom prvog pojavljivanja u sudnici, odavala je više otužan utisak coveka koji je nekada bio nezaobilazan faktor i kome jako teško pada prihvatanje cinjenice da su ti dani prošli.
Pitanje je, medutim, koliko je zaista domaca javnost spremna da ucini neki odlucan korak koji bi mogao dovesti do ozbiljne politicke destabilizacije na unutrašnjem planu. Ljiljana Bacevic iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje beogradskog Instituta društvenih nauka, ucestvujuci na press klubu Medija centra, ukazala je da se javno mnenje u Srbiji odnosi prilicno ravnodušno u odnosu na sudbinu svog bivšeg predsednika.
„Izrucenje Miloševica Hagu nije preterano uzdrmalo javnost u Srbiji. Tri cetvrtine gradana Srbije smatra da optuženima za ratne zlocine, ukljucujuci i g. Miloševica, treba suditi, a kada se kaže suditi to najcešce podrazumeva i osuditi, što znaci da ljudi veruju u tu krivicu. Rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazuju apsolutnu ravnodušnost ubedljive vecine gradana prema sudenju Miloševicu, i jedino što je za njih sporno jeste sudenje u Hagu, a ne u Srbiji. Ogromna vecina ljudi želela je da sudenje bude održano u Srbiji, ogromna vecina gradana veruje da je Miloševic, i pre nego što je sudenje pocelo, kriv za sve za šta ga optužuje Haški tribunal, a takode da je kriv za politicka ubistva i finansijske malverzacije. Ipak, pitanje gde suditi optuženima za ratne zlocine je drugorazredno sa stanovišta javnosti“, kaže Ljiljana Bacevic, dodajuci da je dominatno osecanje gradana Srbije da Slobodan Miloševic nije žrtva, vec da je narod žrtva Slobodana Miloševica.
Svetlu dužnost odbrane Slobodana Miloševica u Srbiji na sebe su preuzeli njegovi partijski drugovi iz SPS-a, potpomognuti svojim kolegama po „patriotskoj“ osnovi iz Srpske radikalne stranke. Protestni mitinzi koje organizuju ove dve partije daju pomalo nadrealnu sliku, gde jedna do druge stoje zastava SFRJ sa petokrakom i cetnicki steg sa mrtvackom glavom. Ovom svojevrsnom pomirenju partizana i cetnika uz prigodnu retoriku i ikonografiju, ipak, nedostaje suštinski smisao, i teško je oteti se utisku da protestna okupljanja pristalica bivšeg predsednika imaju za cilj iskljucivo pokušaj stvaranja politickog profita nakon Miloševicevog izrucenja i pokušaj dodatne destabilizacije vladajuceg DOS-a. Ujedinjeni socijalisti i radikali, ciji politicki rejting nikako ne pokazuje tendenciju povecanja, hvataju se za bivšeg predsednika kao za slamku spasa, igrajuci na patriotizam, jedinu kartu koja im je preostala, pokušavajuci da privuku nacionalno orijentisane birace.
Ipak, zaista se ne cini verovatnim da ce, s obzirom na raspoloženje javnog mnjenja, sudenje Miloševicu izazvati povecanje popularnosti ove dve partije. Prema mišljenju Ljiljane Bacevic, mesto sudenja Miloševicu ne predstavlja marker-varijablu koja opredeljuje politicko ponašanje i politicke preferencije i glasanje za neke stranke. „Iz toga kako je javnost rezonovala što se tice izrucenja ne bi trebalo izvlaciti dalekosežne posledice što se tice stranaka ukoliko bi se pojavile samostalno na sledecim izborima. Ljudi uzimaju jako mnogo cinjenica u obzir kada se opredeljuju za koju ce stranku glasati i da li ce glasati“, smatra Bacevic.
Ocigledno je da ce se mnogo ozbiljnija implikacija Miloševicevog izrucenja dogoditi unutar samog DOS-a. Reakcija Demokratske stranke Srbije i njenog predsednika Vojislava Koštunice neposredno nakon sprovodenja bivšeg predsednika u Hag govori da je ovaj dogadaj zapravo iskorišcen iskljucivo radi zauzimanja što bolje pozicije u sve izglednijoj prekompoziciji unutar vladajuce koalicije. Nepopularna odluka republicke vlade i premijera Zorana đindica docekana je u DSS kao idealna prilika za prikupljanje prilicno brojnog birackog tela koje nije preterano oduševljeno izrucivanjem jugoslovenskih državljana, uz ociglednu procenu da bi za ovu partiju izbori na jesen predstavljali pun pogodak.
„Kako sada stvari stoje, ali sa tom ogradom da se DOS još nije raspao, pojedinacno bi DSS imao toliko glasova, ili cak malo više, koliko sve stranke iz DOS-a ukupno. Tu sigurno postoji sadejstvo ogromne popularnosti gospodina Koštunice i on je lokomotiva i reprezent DSS-a, a popularnost i podrška koju uživa stranka je zapravo podrška koju on uživa kao pojedinac“, kaže Ljiljana Bacevic. Ipak, eventualni izbori su još uvek prilicno daleko, i politicki profit prikupljen u ovom trenutku ne mora biti presudan prilikom opredeljivanja birackog tela. Zapravo, mnogo je realnije ocekivati da ce tokom eventualne predizborne kampanje u igru kao veoma znacajan cinilac ulaziti ekonomski problemi, dok ce „patriotski“ diskurs polako cileti iz svesti prosecnog gradanina, opterecenog pre svega egzistencijalnim pitanjima.
Dogadaji oko izrucenja i pocetak sudenja Slobodanu Miloševicu pokazali su, zapravo, da njegov duh polako, ali sigurno napušta Srbiju. Protesti njegovih pristalica nemaju ni približno onoliko energije koliko je on ocekivao, a javnost je pokazala da je sudbina svog bivšeg predsednika u suštini ne interesuje. Tako je, paradoksalno, nekadašnji vožd poslužio kao „moneta za potkusurivanje“ u redovima vladajuce koalicije, dok su gradani Srbije pokazali da je sudenje bivšem jugoslovenskom predsedniku – njegov problem.
