Milovan Danojlić — Naivna pesma [ogledi i zapisi o dečjoj književnosti]

**
Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA
ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti

JEDAN VEK DEČJE KNJIŽEVNOSTI

UVODNO PITANJE

Kada je, kako, pod kojim okolnostima nastala tzv. dečja književnost, i šta tačno pod tim pojmom razumevamo? Odgovor na ovo pitanje zahteva svakojaka uprošćavanja, ograničavanja, razdvajanja planova. Dečja književnost nije istovetna sa književnom umetnošću u običnom smislu reči, iako u nju spada; u nju ne idu svi valjani književni tekstovi dostupni ili preporučljivi deci, o lošim da i ne govorimo; nije dovoljno da su tvorevine dečje književnosti pisane sa ciljem da budu pristupačne detetu-čitaocu, nego se traži da poseduju samostalnu estetsku vrednost, koja je nesvodiva na uobičajene postupke i propise; bavljenje tematikom detinjstva nije preduslov nastajanja ovakvih dela; najzad, u dečju književnost sigurno ne spadaju stvari koje pišu sama deca. (O književnoj vrednosti dečjeg pisanja ne može se ozbiljno govoriti; od svih vunderkinda nije ostala ni stranica koja bi se mogla meriti sa jednom jedinom Floberovom, a Rembo, ipak, nije bio dete.)

Dečju književnost, dakle, valja odeliti od pobrojanih graničnih mogućnosti i područja; ona nije ovo, ne sme biti ono: otrgnuta, na kraju, od svega što je zasenjuje i ugrožava, postaje skoro neuhvatljiva: teško je reći šta zapravo jeste. Po čemu se dobra dečja pesma, valjan dečji roman ili uspela priča, kao najčistiji oblici dečje književnosti, razlikuju od odgovarajućih rodova ozbiljne, opšte književnosti? Pokušaću da izložim neka zapažanja koja nas mogu približiti odgovoru na ovo pitanje.

U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu, najčešće se prikazuju vidovi upotrebe ove vrste književnih dela. O samoj pojavi, o njenim unutrašnjim zakonitostima i uslovnostima, malo se i nerado govori. Književna umetnost kao takva vaspitače, izgleda, previše ne zanima. Kad otvorenije, kad manje jasno i otvoreno, oni sva književna dela, a ova iz dečje književnosti pogotovo, razmatraju po merilima korisnosti: koliko se, njihovim posredstvom, mogu postići određeni vaspitni ciljevi. I pored načelnog ograđivanja od pedagoške zloupotrebe umetničkih dela, književna umetnost se, ipak, svodi na njenu vaspitnu upotrebljivost. Dva su objašnjenja takvog odnosa: odveć smo obuzeti onim što je nesumnjivo i opipljivo, s jedne strane, a, s druge, uvek je bilo lakše govoriti o prividnom sadržaju književnog dela no o tajnim izvorištima lepote. Ne smeju se, doduše, potcenjivati neki radovi Grafenauera, Tahmiščića, Pražića, Milarića, Crnkovića, Čalenića, Bore Ćosića, Cvitana; međutim, glavnu reč u tumačenju ovog književnog roda vode vaspitači; na ovom području oni su se od početka osećali najslobodnije, polažući na dečju književnost neku vrstu naslednog prava. Njena kratkoveka povest, kod nas i u svetu, sva je u robovanju pedagogiji; na njenom početku stoji težnja ka poučavanju; pa i danas, i stvaraoci i tumači, najradije je tako shvataju. Kako su njihova shvatanja i merila o lepom, skoro po pravilu, neizgrađena, to u ovom području caruju umetnička nemoć i osrednjost, gola izričnost i praznina. Pretežan deo književnih dela „namenjenih deci“ umetnički je savršeno bezvredan, i spada u primenjenu književnost najgore vrste, ili u nezanimljivo prilagođavanje određenom dobu i ukusu. Postoje, ipak, pojedina dela koja su podsticaj za svoj pojednostavljen sastav našla u sebi, koja su takva kakva su po izvesnoj dubljoj, unutrašnjoj nužnosti. Zbog njih, i samo zbog njih, razgovor o tzv. dečjoj književnosti dobija jedan mogući smisao. Takva dela nas navode na pomisao da je dečja književnost jedna mogućnost književnog izraza, jedna duhovna pustolovina koja se nije slučaj no dogodila u našem, modernom vremenu. No kakav god joj značaj pridavali, čini mi se da nije dobro pripisivati joj važnost posebnog žanra. Ono malo dobrih dečjih pesama moglo bi se, za nevolju a i bez nevolje, svrstati u poglavlje humorističke poezije, kao što bi se mnogi valjani dečji romani dali podvesti pod pustolovne, a dečje priče se lako mogu uključiti u bajke, ili i u fantastične priče: tako bi se sačuvala sveta celovitost Književnosti, koja je, znamo, jedna i nedeljiva… Ali i u tom okviru dečja pesma, dečji roman i dečja priča privlačili bi naročitu pažnju, izdvajali bi se izvesnom lakoćom gradnje i naivnošću što se, toliko i tako otvoreno, u drugim književnim tvorevinama ne pojavljuju. Čini se da su ta lakoća i ta naivnost bile potrebne samom poetskom, odnosno pripovedačkom postupku koji je, u okviru jednog duhovnog usmerenja, težio posebnoj boji i ozvučenju izraza. Treba, dakle, opisati to usmerenje.

MODERNI FENOMEN

Pojavi i osamostaljenju dečje književnosti doprinele su nekolike okolnosti. Tragajući za njenim počecima i odlikama, moramo se, bar za časak, pomiriti s tim da sâm naziv pokriva čitav niz dela nejednake vrednosti, i nespojivih težnji. Tu ulaze i dosadne poučne knjige i proizvodi najčistije pesničke mašte, neuki i nedaroviti zapisi i visoki dometi igre duha, trgovački izdavački poduhvati i znalačka prilagođavanja, dela koja su pisana za odrasle, ali su s vremenom postala dečja, školska lektira, itd. Sva ta dela se pozivaju na dečju čitalačku publiku, ali s različitim motivima, i s različitim stepenima iskrenosti u tom pozivanju. Sastavljač čitanke i pesnik koji se igra rečima, autor slikovnice i prosvetni radnik, priređivač Ilijade i nedarovit pisac koji je „spao“ na decu, stihoklepac i pustolov, svi su oni u dečjoj književnosti našli utočište i zaklon. Neki od njih su primenili zanimljive postupke i došli do neobičnih i svežih rezultata. Potom su ta ostvarenja prenesena deci, opet posredstvom i zaslugom starijih. Ovo treba naročito istaći, jer se tu najčešće zamenjuju uzroci i posledice, otvorena obrazloženja i skriveni podsticaji. Treba razlučiti estetsku i društvenu dimenziju pojave, ne dopustiti da nas ova druga odveć zaseni. Dečja književnost pribegava nekim postupcima i navikama koji otvaraju prostor i daju maha detinjastom duhu: važno je utvrditi pravi smisao tih navika, ne svoditi ih, dakle, na puku tehniku. To znači da se pri procenjivanju dečje književnosti valja uvek držati visokih i najviših estetskih merila. Kad se ona zapostave, dolazi do nesporazuma i do teške zbrke.

U svakom slučaju, pojava je moderna: dečje književnosti, u današnjem smislu reči, u prošlosti nije bilo. Pa i kad se posmatra u širem okviru, kao dečja lektira, koreni joj ne sežu duboko. Tek pre dva veka prvi put je u istoriji obraćena ozbiljnija pažnja na decu kao čitalačku publiku, tek tada je započet razgovor o deci i detinjstvu uopšte. Razvoj školstva je u tome odigrao odlučujuću ulogu. Sa širenjem obrazovanja čitavo jedno malo čovečanstvo stupilo je na pozornicu društvenog života, i prinudilo odrasle da porazmisle o njegovim pravima i potrebama. Dete u odraslima prepoznalo je decu oko sebe; i jedna i druga odveć dugo su bila zapostavljena. Istorija čovečanstva je istorija ratova što ih vode odrasli. U Ilijadi se dete pojavljuje da bi kriknulo pred strašnim izgledom svoga oca, ratnika Hektora.

Tzv. dečja književnost nastala je u osvitu moderne ere: jednom je izlazila u susret detetu kao čitaocu, drugi put oponašala dobru volju i predusretljivost, a najčešće je išla za sobom i sa sobom.

Nedoumice o poreklu i značaju dečje književnosti javljaju se zbog preplitanja njenih funkcija, pobuda i težnji. Našao se, ipak, veći broj pronicljivih ispitivača koji su bez predrasuda prišli ovoj pojavi, koji su umeli da osete i opišu njenu suštinu. Neke od njihovih zaključaka možemo usvojiti, druge odbaciti. Najvažnije je osloboditi se tupoumne primenljivosti koja unizuje sve čega se dotakne.

POČECI

Neki autori su skloni da u delu Pančatantra, napisanom u VI veku pre Hrista, vide prvu dečju knjigu. Uputnije će, ipak, biti da njene prve tragove potražimo u knjizi orbis pictus humaniste Komenskog (1592—1670), koji je delovao kao vaspitač na teritoriji Češke u XVII veku: od tog dela, pa do današnjih dana, moguće je pratiti neprekidnost jednog razvoja. orbis pictus je školska knjiga, udžbenik, koji se zbog živosti obrade približava valjanom pripovedanju. Komenski je mislio da sve što se deci predaje valja i da se pokaže: njegovo je delo bogato ukrašeno gravurama. Tako se, na samom početku, ukrštaju vaspitna namera i ilustracija, dve neizbežne spoljne odlike ove vrste knjiga. Ilustratori će dečju knjigu obogatiti, i, nadahnuti njome, otkriti nove mogućnosti likovnog izraza; zamisli vaspitača, pak, tokom dva i po stoleća neće se bitnije izmeniti.

Od Veka Prosvećenosti interesovanje za decu neprestano se pojačava, pa se, u vezi s tim, i dečja književnost sve bujnije razvijala. U Engleskoj se izdanja za decu javljaju godine 1745; izvesni Džon Njuberi otvorio je prvu izdavačku knjižarnicu namenjenu isključivo najmlađima, pokrenuvši biblioteku Little Rretty Rocket Books. Knjige su bile jevtine, i odlično su se prodavale.

U anglosaksonskim zemljama dečja književnost se, jednim delom, od početka zapućuje ka osamostaljivanju: njena veza sa detetom postaje sve dvosmislenija; u zemljama latinskog kruga to osamostaljivanje ide sporije. Francuzi nemaju istaknutijih stvaralaca u ovoj oblasti: Peroove (Sharles Rerrault, 1628—1703) bajke, kao i dela Žila Verna (Jules Verne, 1828-1905), nemaju prevashodne odlike dečje literature.

Značajna je pojava Rusoovog (J.—J. Rousseau, 1712—1778) traktata o vaspitanju. Njegov uzvik na početku Emila: „Ne poznajemo detinjstvo!“ odjeknuo je daleko i silno. Ljudi su, u najboljem slučaju, uvek tražili čoveka u detetu, ne hajući za ono što je u detetu samo dečje. Snažan pokret ka oslobađanju čovekove ličnosti, koji se razbuktao u XVIII veku, nije mogao zaobići dečje pitanje. Dete se, po Rusou, rađa čisto, bez rđavih nagona. Uloga vaspitača je u tome da ga podstakne na razmišljanje i samostalno zaključivanje. Iz Emilovog vaspitanja isključene su knjige; jedini učitelj je Priroda. Prva veština je zemljoradnja, zatim dolaze zanati. Sloboda duha, nesputano mišljenje i učenje na primerima najviši su ideali kojima se teži. — Danas, kao i pre dva veka, poreci sile i vlasti odbacuju Rusoove stavove, i u praksi idu suprotnim putem. Ne treba se čuditi što je delo, u onom trenutku, izazvalo buru negodovanja: cilj svake službene pedagogije, i danas, jeste podučavanje redu i poslušnosti, a ne slobodi.

Ruso je iz vaspitavanja dece izostavio knjige kao oruđa nametanja stavova; autoritarni poreci za tu funkciju knjiga jedino i znaju, ili najviše do nje drže.

U Rusiji, kao i u mnogim drugim zemljama, izdavačka delatnost za decu prethodi uvođenju dečje književnosti, tj. pospešuje je. U svojoj knjizi zapisa i podsećanja o dečjoj književnosti Šklovski (1893—l984) ističe: „U vreme kad sam ja bio dete, dečjom se knjigom trgovalo, ali dečje književnosti nije bilo.“¹ Dakle, i pre nego što su pojedini pisci osetili izrazitu sklonost prema ovom nivou književnog izražavanja, bilo je dela koja su se mogla preporučiti deci. Fenelonov (Fénelon, 1651—1715) Telemah u Francuza, Dositejeve (Dositej Obradović, 1742—1811) adaptacije Ezopovih bajki kod nas, Puškinove (A. S. Puškin, 1799— 1837) verzije ruskih bajki kod Rusa, već su, manje ili više otvoreno, bile okrenute deci. U svim narodima i literaturama folklor se, po svojoj prirodi, najpre obraća najmlađima. Narodne umotvorine bliske su deci možda i zbog toga što su ona podmladak plemena, posebno prijemčiv za njegova najranija i najdublja duhovna iskustva: bez predavanja mlađima te bi umotvorine izgubile nešto od smisla svog postojanja. Duh plemena upravo se u detinjstvu zaveštava budućnosti. Narodne uspavanke odzvanjaju nam u uhu još od kolevke; priče i pesme usađuju nam se u dušu kao znamenja narodne duševnosti. „Više no ijedna druga forma izražavanja, dečja literatura ima svoj koren u folkloru“, ističe Izabel Jan u svojoj zanimljivoj studiji o dečjoj književnosti². Samouk, nepismen do svoje petnaeste godine, i Andersen (H. K. Andersen , 1805—1875) se nadovezao na narodnu priču.

Kod nas se za rodonačelnika dečje književnosti uzima Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), veoma plodan pesnik i urednik dečjih listova, koji se, moćnije no iko posle njega, obratio detinjstvu svoga naroda. Zmaj je kao dečji pesnik bio najplodniji na prelazu iz XIX u XX vek; nešto pre njega, u Engleskoj su delovali sjajni pripovedači i pesnici Edvard Lir (Edward Lear, 1812—1888) i Luis Kerol (Lewis Sarroll 1832—1898). I Kerol i Lir, Lir naročito, oslanjali su se na folklorno nasleđe, na omiljeni limerik, na nursery rhymes.

Tako se, oko deteta i u vezi s detetom, počela razvijati jedna književna tehnika, koja je, krajem XIX veka, doživela razmah i izvesno potvrđivanje. U pregledu 20th Century Children’s Books³ navedeno je da u to vreme „pada razdoblje širenja, u toku koga su velike ‘dečje kuće’ utvrdile svoj ugled, i mnoga velika preduzeća, prvi put, pokrenula dečja odeljenja“. Nadahnuta plemenitim i manje plemenitim pobudama, zamisao je — prirodno — potekla od odraslih.

DETE I DEČJA KNJIŽEVNOST

Valja, dakle, poći od činjenice da dečja književnost postoji, i da obuhvata veoma raznolika dela, vaspitno usmerena u grubom ili tananijem smislu, okrenuta deci čas po sili neke svoje unutrašnje nužnosti, čas u smislu spoljašnjeg, površnog opredeljenja; na jednoj strani pronalazaštvo, mašta i čudesnosti, na drugoj — primenjena delatnost koja s književnom umetnošću nema nikakve veze; sve to pomešano, ne samo u okviru jednog vremena, već, kadikad, i u opusima pojedinih stvaralaca. Merila za procenjivanje tu su veoma labava i nepouzdana, pomućena i spuštena. O samoj književnoj veštini nerado se i površno raspravlja; umesto toga, govori se o specifičnim potrebama dečje čitalačke publike, o dečjem svetu, o visokim moralnim vrednostima kojima dete valja zadojiti, pa se čini da dečja književnost jedino zato i postoji. U nju se ubrajaju i slikovnice i stripovi, prepričavanje i prilagođavanje dela narodne književnosti, rutinski pisani romančići i loše pesme, i, na kraju, vredne knjige koje je „pisac, jednoga dana, slučajno, iz hira, napisao, namenivši ih deci“⁴. Iako nas zanima jedino ovo poslednje, prinuđeni smo da se bavimo i ostalim, pratećim pojavama, jer one sačinjavaju glavninu koja se ne može zaobići. Ono što je u dečjoj književnosti značajno pojavilo se naknadno, slučajno, nezavisno od ciljeva vaspitača i planova izdavača: izvesni individuini talenti našli su u njoj mogućnost adekvatnog ostvarivanja; to je ono što Izabel Jan naziva slučajnošću, odnosno hirom. O prirodi tih slučajeva i kaprica pokušao sam da kažem nešto više u Raspravi o naivnoj pesmi.

Očigledno je posredi splet različitih potreba i izazova, od onih vezanih za psihologiju stvaranja, do zahteva školske nastave i razvijene izdavačke proizvodnje. Razlike između pojedinih knjiga namenjenih deci odveć su velike da bi se o jedinstvu moglo govoriti. Slikovnice za predškolski uzrast, i kad su duhovito i smišljeno ostvarene, ne mogu zadovoljiti ozbiljnija merila književne umetnosti: one su, prosto, neka vrsta potrošnih dobara, elementarnih učila, predmeta za zabavu… A i inače, tekstovi namenjeni predškolskoj i prvoškolskoj deci nužno su vaspitno usmereni; oni donose osnovna obaveštenja o svetu. Ta se obaveštenja mogu davati sa određenom kulturom i ukusom, uz vođenje računa o stilu i jeziku, ali se to ne može izjednačavati sa stvaralaštvom. Dečja knjiga, zatim, može biti izvor lake zabave, ili, prosto, prijatno štivo kojim se dete navikava na čitanje. Sve to spada u predvidljive poslove. Jedino značajna, a nepredviđena i nepredvidljiva dela dozvoljavaju mogućnost zasnivanja teoretskih pretpostavki jednog stila, jedne izražajne osobenosti — reč žanr čini mi se prejaka i neodgovarajuća. Ta dela sama povlače granicu kako prema ozbiljnoj književnosti, tako i prema površnim, pedagoški ili zabavljački usmerenim dečjim knjigama. Neki kritičari i teoretičari odbijaju i samu mogućnost postojanja dečje književnosti. To odbijanje se temelji na polazištu da „nešto jeste Literatura, ili nije“. Po tom shvatanju Literatura ne podnosi sporedne, manje važne i manje samosvesne oblike; ona uvek mora poštovati najviše ideale, ukoliko hoće da je uzimamo ozbiljno. Ispada, dakle, da nešto može biti zanimljivo, lepo, otkrivalačko, sveže, a da u Literaturu ipak ne spada: duh kojim je prožeto ne cilja visoko. Čini se da je isključeno da pisac kriminalnih romana napiše umetnički značajno delo.
 
On se, pri prvom koraku, zaputio ka bližim i nižim ciljevima, i sebe isključio iz prave igre. To izgleda uverljivo; ako, pak, argument obrnemo, zaključivanje će pokazati jednu slabu tačku: izlazi da tanka, dosadna, nezanimljiva dela, samo zato što su slavoljubiva i umišljena, spadaju u „pravu“ književnost.

Dečja knjiga, i kad je dobra — što se događa retko, ali se događa — ispada iz okvira, narušava red, sama sebe dovodi u pitanje. Onim pridevom „dečja“ počinjeno je svetogrđe prema uzvišenoj samosvesti Literature. Tim ograničenjem ona kao da je priznala da ne drži mnogo do sebe, i da dragovoljno pristaje na niže mesto u redosledu duhovnih aktivnosti. Možemo prema njoj biti blagonakloni, a da, pritom, mislimo kako prava književnost počinje kasnije, drukčije, na višem nivou, otprilike onako kao što i istinski život počinje tek kad detinjstvo prođe. U ovoj argumentaciji glavno i sporedno, ozbiljno i neozbiljno, više i niže javljaju se kao odjeci društvenog vrednovanja ljudskog stvaralaštva.

Primenjenost, to jest primenljivost, najjači je dokaz protiv same mogućnosti estetski ubedljivog postojanja dečje književnosti. Prilagođavanje dečjoj publici uzima se kao neoprostiv greh. Kroče (V. Sroce, 1866—1952)je to ovako obrazložio: Umetnost za decu nikada neće biti istinska umetnost (jer je) dovoljno i samo pozivanje na dečju publiku, kao utvrđeni razlog koji stalno valja imati na umu, pa da se naruši umetnikov posao i da se u nj unese nešto suvišno i nesavršeno, što već ne odgovara slobodi i unutrašnjoj nužnosti vizije.“⁵

Presuda se čini dobro zasnovana. Ona odbacuje mogućnost postojanja jedne umetnosti koja se na silu, iz sebi tuđih razloga, ograničava i pojednostavljuje, u želji da se približi određenom čitalačkom sloju. Toj presudi, međutim, izmiču retki stvaraoci, kod kojih je to ograničavanje uslovljeno nekim drugim nužnostima. U tom slučaju dečja publika nije grubi spoljašnji činilac, čije potrebe valja ropski zadovoljavati, nego tek jedan od mogućih pravaca širenja i odjekivanja. I doista, čisto dečja književnost nevažan je, niži, primenjeni književni posao. Što se tiče onih vrednijih ostvarenja, njih rado čitaju i odrasli: ona se, dakle, ponovo uključuju u Književnost, iz čije su glavne matice za časak bila skrenula.

U svemu tome postoje, čini mi se, neke zabune i obmane: u primedbi o prilagođavanju dečjoj čitalačkoj publici, deci se pripisuje uloga koju ona nemaju niti je mogu imati.

Strogo govoreći, književni ukus dečje publike jedva da i postoji; taj ukus je nerazvijen i kod najvećeg broja odraslih osoba, pa bi bilo čudnovato da je kod dece drukčije! Poput odraslih, i deca uživaju u lošim pesmama i bezvrednim romanima; razlika je jedino u tome što se ona mogu navesti i na čitanje vrednijih tekstova, i što pritom ne daju onaj skoro načelni otpor koji mnogi odrasli pokazuju pri svakom slučajnom susretu sa ozbiljnom umetnošću. Deca su, i inače, vođena i usmeravana pri svakom koraku u životu, ona sama ni o čemu ne odlučuju, pa je i razgovor o njihovim željama i potrebama, mogućnostima i težnjama, uvek usmeravan od odraslih; u njemu, razume se, ima dobrih namera, moralne odgovornosti i plemenitog nadahnuća, ali, isto toliko, licemerja, proizvoljnosti, nametanja odozgo i samozavaravanja.
 
O dečjoj moći primanja, o njihovim interesovanjima u umetnosti, moglo bi se govoriti u slučaju kad bi ona imala slobodu izbora i kad bi znala da svoje sklonosti obrazlažu i brane. Odrasli su, dakle, oni koji te sklonosti utvrđuju i propisuju, koji sude i misle o dečjim mogućnostima primanja; odrasli pišu dečje knjige, štampaju ih, uvršćuju u obavezna školska tkiva, tumače ih shodno svojim opredeljenjima, znanju i usmerenju; svi sporovi koji se ovde javljaju jesu sporovi između odraslih.

Ozbiljan i izvoran dečji pisac, budući da istinski poštuje dete i njegovu slobodu, a ne gaji iluzije o njegovoj anđeoskoj čistoti i samoupućenosti na Lepo, odbiće da se prilagođava njegovim mogućnostima poimanja, o kojima, uostalom, ima tek izvesnu mutnu predstavu. Dečju psihu i dečju duševnost on neće uzimati kao spoljašnje kontrolne mere svog stvaralaštva, već kao prirodnu susednu sredinu u kojoj bi njegova reč mogla povoljno, to jest tačno da odjekne. Odnos je, očito, složeniji no što se Kročeu, koji se tim pitanjem pozabavio usput, učinilo. Dečja publika nije jedini, ni tako jasno utvrđeni razlog postojanja onoga što je u dečjoj književnosti najvrednije. Ono, pak, što je pisano samo za decu, zbog dece i u „dečjem duhu“, doista je književno bezvredno i beznačajno. Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili da s dečjom književnošću što je pišu nedaroviti pisci, pedagozi i činovnici, nešto nije u redu.

Pokušaj potpunog odbacivanja dečje publike kao relevantnog činioca dečje literature ja sam izveo u Raspravi o naivnoj pesmi. To sam učinio uz mnoga prenaglašavanja, kako bih dokazao estetsku samoniklost jednog stila, njegovu književnu samosvrhovitost. Kasnije mi se učinilo da se takvim preterivanjima uprošćava jedna složena činjenica, i da se problem deteta kao čitaoca ne može rešiti njegovim odlučnim eliminisanjem. Jer, ako se valjane dečje knjige ne pišu isključivo zbog dece, ona ih, što milom, što silom, ipak čitaju. Njihova stalna i stvarna prisutnost ne može se smetnuti s uma, bez obzira na to koliko prvobitni stvaralački podsticaji zanemarivali njihove potrebe, raspoloženja, mogućnosti primanja. Dakle, i kad potpuno odbacuje odgovornost pred detetom kao čitaocem, dečji pisac je, prirodom svoga dara, upućen na nj; on piše i za dete. Svako umetničko delo je projekat određenog saobraćanja sa ljudima, pa ne treba videti preveliku nesreću u sklopu posebnih odnosa koji su se između valjane dečje literature i dečje publike utvrdili. Obaveze prema detetu kao čitaocu određuju se slobodno, preuzimaju se dobrovoljno; pesnik se obraća izmišljenom detetu, detetu po sopstvenoj meri i ukusu, idealnom čitaocu koga može biti i nema.

Sa velikim i plemenitim pobudama prema deci pišu se loše knjige, dok, s druge strane, ćudljivi ispadi i slučajni izleti daju zapažene rezultate. U tom su smislu rečiti slučajevi onih knjiga koje prvobitno nisu bile namenjene deci, ali su im se s vremenom nametnule, pronašavši u njima izabrane čitaoce. Ta dela bitno obogaćuju neveliku riznicu odabranih štiva za najmlađe, i potvrđuju naše mišljenje da nesvesna, unutrašnja upućenost na dečje osećanje i doživljavanje sveta, jedino ona, može da dadne privlačno delce, dok svesno nastojanje, uglavnom, unižava književnu umetnost. Spontano, po unutrašnjoj nužnosti, deci se približavaju neki pisci, ili neke davno napisane knjige; što čovečanstvo biva starije, taj krug se širi. Robinson Kruso, Čiča-Tomina koliba, Doživljaji Toma Sojera i mnoga slična dela danas se smatraju isključivo dečjim knjigama, iako nisu bila namenjena prevashodno deci. Autori kojima potrebe dečje čitalačke publike XX veka ni na pamet nisu mogle padati izvanredno zadovoljavaju njene „zahteve“.

Muke i nedoumice zadaju upravo samoograničena, isključivo dečja književna dela, što ih, sve češće, pišu isključivo dečji pisci; tu dolazimo u iskušenje da prihvatimo strogu Kročeovu procenu. Naravno, treba uvek govoriti o konkretnim delima i piscima, a ne o pojavi u celini. Činjenica je da postoje dobro napisane knjige koje i deca mogu čitati. Pozabavimo li se tim knjigama, možemo uočiti crte po kojima se izdvajaju od dela srazmerno teških za decu. No, ni tu ništa nije jednom za svagda dato. Pojedina ozbiljna dela, kao što rekoh, s vremenom bivaju prozirnija, dok deca intelektualno napreduju, pa su i tu moguća neočekivana približavanja. Ni kriterijum razumljivosti, najzad, ne treba postavljati prestrogo: i mi, odrasli, pri čitanju mnoge stvari samo naslućujemo, druge nam promiču, a neke tek pri ponovnom susretu otkrivamo. U svakom slučaju, korisnije će biti ako neki dvanaestogodišnjak čita Odiseju ili Rat i mir nego detinjaste pesmice specijalizovanog dečjeg pisca koje mu škola, društvo, loši pedagozi, neobrazovani roditelji i trgovci, udruženim snagama, nameću. Naša opsesija razumljivošću i razumevanjem preterana je. U svojim predivnim uspomenama iz detinjstva Marina Cvetajeva (1892—1941) je, pišući o prvim susretima sa Puškinovom poezijom, ovako opisala taj nesporazum između deteta-čitaoca i odraslih: „Gledajući unazad, ja sad vidim da su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa retkim izuzetkom čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u osećanjima, samo pitanje stvara nerazumljivost izvlačeći pojavu iz njenog datog stanja. Kad me mati nije pitala —ja sam odlično razumevala, tj. nisam se ni starala da razumem, već sam prosto videla. Ali na sreću mati nije uvek pitala i neke pesme ostale su razumljive.“⁶

Ako, ipak, pisac unekoliko pomišlja na dete-čitaoca, valjalo bi utvrditi koliko je to obraćanje spontano i iskreno, i dolazi po sili dubljih poriva; inače, reč je o nasilnom uprošćavanju i prenemaganju. Izabel Jan veli da dečji pisac treba da govori o detinjstvu, iz detinjstva, tako snažno i tako jasno, da ga i deca mogu razumeti.

Ni Marku Sorijanu⁷ (1918—1994), uplitanje dece u razgovore o dečjoj umetnosti ne smeta; o opa snosti spisateljskog prilagođavanja malom čitaocu on i ne govori. Opasnosti podležu samo loši pisci, koji su lišeni dečje nevinosti u osećanju i razumevanju sveta, pa to oponašaju prihvatajući neke olako utvrđene konvencije samog književnog postupka.
 
Za dečje doba dečji pisac je zainteresovan iz više razloga; zadovoljenje potrebe mladih čitalaca da vide sebe umetnički oblikovane spada među najnevažnije razloge. Mark Tven (Marc Twain, 1835—1910) je sjajno poznavao dečju psihu, ali to poznavanje nije bilo samo sebi cilj: glavna draž njegovih romana jeste ukus pustolovine i igre.

Valjane dečje pesme, priče i romani donose pojednostavljenu, ali pritom celovitu viziju. Iako izbegavaju neke postupke, teme i intelektualna iskustva, oni ne daju ni lažnu, ni okrnjenu, ni glupo uprošćenu sliku sveta: ako je vizija izvorna, ona mora biti celovita i na tom nivou spoznaje.

Alfred Brone, u jednom podužem pamfletu protiv bajki za decu, i dečje literature uopšte⁸, tvrdi da za decu i ne bi trebalo pisati posebne knjige: „Jer, dobro napisana, puna živosti, skoro svaka knjiga može da se svidi detetu.“ Svakako je dobro što deca nisu upućena isključivo na dečje knjige; ali bez njih, to jest bez nekih od njih, sigurno bi bila siromašnija.

Kao i odrasli, uostalom.

_____________

¹ В. Б. Шкловский: Старое и новое, књига статей о детской литерауре, Moskva, 1966.
² Isabelle Ian: Essai sur la littérature enfantine, Editions ouvriéres, Raris , 1969.
³ Green and Co , London, 1952
⁴ Isabelle Ian: navedeno delo.
⁵ La Critica, 20. I 1905, наведено према Еnzо Petrini: „Estudio critico de lа literature juvenil“, Madrid, Rialp, 1963.
⁶ Marina Cvetajeva: „Moj Puškin“, u „Ruski arhiv“, 40—42, Beograd, 1937.
⁷ Marc Soriano: Guide de la literature enfantine, Paris, Flammarion, 1959.
⁸ Alfred Brauner: Nos livres d ‘enfants ont menti, S.A.B.R.I., Raris, 1951.