STA MI BI da se kandidujem za predsednika, pozalio se, otvarajuci srce javno na RTS-u, bivsi predsednik Srbije Milan Milutinovic pred odlazak u Hag. Milutinovic je, iance, ranije elegantno izbegavao razgovore na tu temu. Obicno je novinarima odgovarao „nemojte sada o tome“, ili „nije ovo mesto za to“, kada im je u retkim prilikama (glasanje ili protokolarni skupovi) bio dostupan.
DOS, koji sada Milutinovicu odaje priznanje za postoktobarsku kooperativnost i miran transfer vlasti, nudi mu i savezne i republicke garancije da se „brani sa slobode“, sto je, inace, trapava interpretacija haskih Pravila o postupku i dokazima koja dozvoljavaju jedino privremeno pustanje na slobodu – do pocetka sudjenja. Istina, Biljani Plavsic se izaslo u susret pa i presudu ceka na slobodi, medjutim to treba „zasluziti“, ali ne u Beogradu nego kod Karle del Ponte!
Aktuelna vlast verovatno smatra da je dovoljno ucinila za Milutinovica time sto ga je dve godine sacuvala od izrucenja, mada je bilo i drugacijih najava.
– On je regularni predsednik Srbije i bilo bi veoma problematicno i kriticno za samopostovanje drzave i ljudi kada bi aktuelni predsednik bio uhapsen i izrucen Hagu, govorio je premijer Zoran Djindjic, dodajuci i da „Milutinovic u potpunosti saradjuje sa novom demokratskom vladom“, te da se ponasa „kao demokratski izabran predsednik“.
Novi titular optuznice
Americki ambasador za ratne zlocine Pjer Ricard Prosper, pored razumevanja koje pokazivao za Milutinovicevo izrucenje nakon okoncanja mandata, izjavljivao je pocetkom prosle godine da SAD administracija nema nista protiv sudjenja Milutinovicu u Beogradu. Tu opciju je zagovarao i Djindjic, ali se Delponteova izricito protivila da „krupne ribe“ prepusti nacionalnim pravosudjima.
Kako bilo, Milutinovic verovatno nije ni sanjao da ce sa predizbornim sloganom iz 1997. godine „I Srbija, i svet“ od tog sveta videti jedino Rambuje, gde se neposredno pred grmljavinu bombardera nad Srbijom proslavio izjavom „ke sera – sera“ (sta bude – bice), a da ce mu druga inostrana destinacija biti zatvorska soba sa gvozdenim vratima u Seveningenu.
Datum Milutinoviceve predaje, do ulaska ovog teksta u stampu, nije utanacen, ali, ako se bude primenjivala dosadasnja procedura za „dobrovoljce“, bivseg predsednika Srbije ce najpre na ćrodromu Sipol kod Amsterdama, u samom avionu, prvo „pozdraviti“ predstavnik holandske policije koji ce mu saopstiti da je lisen slobode „na osnovu naloga koji je izdat 24. maja 1999. godine od strane Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju …“
Istrazitelji Tribunala ce potom pokusati da jos u ćrodromskim prostorijama uzmu prvu izjavu optuzenom „dok je vruc“. Ako, pak, to Milutinovic, sa dobrim savetima advokata, eskivira sledi mu prevoz u konvoju od dva-tri crna „be-em-vea“ holandske policije do 70 kilometara udaljenog Seveningena. Tamo, medjutim, nece moci da se druzi sa saoptuzenim Slobodanom Milosevicem ili Nikolom Sainovicem i Dragoljubom Ojdanicem, posto je pravilima to zabranjeno pritvorenicima ciji predmeti imaju „dodirne tacke“. Mlutinovic je, uz pomenuti trojku (cetvrti je bio bivsi ministar policije Vlajko Stojiljkovic koji je izvrsio samoubistvo 13. aprila 2002. godine nakon donosenja federalnog Zakona o saradnji sa MKSJ) optuzen za zlocine pocinjene na Kosovu.
Optuznicu je podigla tadasnja Glavna tuziteljica Luiz Arbur 22. maja 1999. godine, a Delponteova ju je dva puta dopunjavala, 29. juna i 16. oktobra 2001. godine. Nakon pocetka sudjenja Milosevicu, njegov slucaj je izdvojen iz zajednicke optuznice, a predmet je dobio novog titulara – „Milutinovic i drugi“.
Komandna odgovornost
Tuzilastvo tereti Milutinovica po osnovu individualne krivicne odgovornosti, za zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona i obicaja ratovanja.
Tvrdi se da je Milutinovic, „pored svojih de jure ovlascenja, sve vreme na koje se odnosi optuznica, vrsio znacajan de fakto uticaj ili kontrolu nad brojnim institucijama koje su bile od sustinskog znacaja ili su ucestvovale u vrsenju zlocina“. Na kraju poglavlja koje se bavi predsednikom Srbije u tuzbi pise i ovo:
„Kao predsednik Srbije i clan Vrhovnog saveta odbrane, Milan Milutinovic je takodje, ili alternativno, krivicno odgovoran za dela svojih podredjenih, u skladu sa clanom 7(3) Statuta Medjunarodnog suda, ukljucujuci, medju ostalim, pripadnike VJ i pripadnike drugih snaga SRJ i Srbije. Ovo „druge snage“ odnosi se na pripadnike MUP-a.
Milutinovic je, dakle, optuzen po tzv. komandnoj odgovornosti, ali je u ovdasnjem javnom mnjenju uvek vladalo uverenje da se bivsi „demokratski izabran predsednik“ nije bas preterano mesao u svoj posao, pa je bilo i cinicnih komentara da bi on najpre trebalo da ode u Hag jer ce najlakse dokazati svoju nevinost, posto ima na stotine hiljada svedoka da „nista nije odlucivao“.
I Milutinoviceve retke izjave idu u prilog gornjoj tezi, on u pomenutom intervjuu RTS-u kaze da se ne oseca krivim za komandnu ogovornost u vreme sukoba na prostoru bivse Jugoslavije jer su, kako je rekao, i vojska i policija bile van njegove nadleznosti, MUP bio u nadleznosti Vlade Srbije, dok je VJ bila pod komandom saveznog predsednika, sto ce reci Mirka Marjanovica i Slobodana Milosevica. Milutinovic, dakle, ne negira zlocine, vec samo sebe izuzima od odgovorosti.
Tuzilastvu, medjutim, na raspolaganju mogu biti sasvim drugi argumenti – ako se za njih odluci. Jos u uvodnoj reci na otvaranju procesa protiv Milosevica tuzilac Dzefri Najs je, opisujuci strukturu moci optuzenog, kao vaznu polugu vladanja naveo Socijalisticku partiju Srbije, a kao jednog od kljucnih ljudi u njoj imenovao i Milana Milutinovica.
Sta je Milutinovic znao
Bivsi norveski ministar spoljnih poslova i predsedavjuci OEBS-a Knut Volebek naveo je u svom svedocenju da je svim vaznim sastancima koji su se ticali Kosova prisustvovao i bivsi predsednik Srbije. Ibrahim Rugova je, takodje, svedocio o Milutinovicevoj „involviranosti“ u kosovsku krizu, dok je Radomir Markovic bivsi sef Resora drzavne bezbednosti u Hagu potvrdio da je tadasnji predsednik Srbije bio jedan od funkcionera koji je dnevno bio informisan o dogadjajima na Kosovu i to kroz dokumente koji su nosili oznaku „drzavna tajna“.
Glavni finansijski ekspert Tribunala Morten Torkildsen takodje pominje Milutinovica u vezi sa finansijskim mahinacijama za vreme Milosevicever vladavine. U dokumentu, koji je predstavljen javnosti pocetkom juna prosle godine, Torkildsen citira izjavu Mihalja Kertesa da je po naredjenju Milosevica nekoliko puta na crno predavao „izvesnu sumu u stranoj valuti i dinarima“ Milutinovicu u njegovom kabinetu. „Ne secam se koliko je to tacno bilo, ali rec je o nekoliko miliona dinara i nekolko miliona maraka“, rekao je Kertes haskom istrazitelju.
Dakle, ako se Milutinovic uspesno moze braniti da nije naredjivao ili odlucivao – albanski clan delegacije u Rambujeu Veton Suroji svedocio je da Milutinovic na pregovorima nije imao ovlascenja da donosio odluke bez Milosevica – tesko ce dokazati da za neke dogadjaje nije znao. A i takve stvari, necinjenje, kaznjive su po Statutu Tribunala.
No, to je vec stvar sudskog procesa koji tek treba da usledi i to u paketu sa Sainovicem i Ojdanicem, s tim sto se trojka prvi put moze sastati u sudnici 12. februara za kada je zakazana statusna konferencija. Oko toga je ovde napravljena mala zabuna, pa je, recimo, ministar inostranih poslova Goran Svilanovic govorio o Milutinovicevom oslobadjanju nakon izjasnjavanja o krivici na statusnoj konferenciji. Pre ce biti da je tu rec o tzv. prvom pojavljivanju kada optuzeni moze da izgovori samo ono: kriv sam ili nisam kriv – osim ako nije rec o Slobodanu Milosevicu koji je tom prilikom pokusao da odrzi kraci govor i od sudije Meja iskamcio, sa prekidima, „citavih“ petnćst minuta. Prvo pojavljivanje se inace uprilicava par dana posle prispeca u Seveningen i bilo bi, blago receno, neobicno da se istom prilikom odrzi i statusna konferencija i realizuje zahtev za privremenim pustanjem na slobodu. Ipak, Tribunal je ad hok sud pa tek treba videti da li je i to moguce ili domaci politicari, po obicaju, „brkaju termite“, kada je Hag u pitanju.
Cena kooperativnosti
U domacoj javnosti bilo je i dosta spekulacija o tzv. kooperativnosti bivseg predsednika Srbije prema Tribunalu – Milutinovic je tu pricu relativno dobro krio od znatizeljnih novinara – ali ono sto se pouzdano zna jeste da on jos od kraja 2000. radi sa advokatima i da je imao vise „susreta“ sa zvanicnicima Tuzilasta.
Zbog tih kontakata nastale su se i pretpostavke da Delponteov tim vrbuje Milutinovica za insajdera u procesu protiv Milosevica, ali bi on u tom slucaju mogao da naskodi vlastitoj odbrani. Jer, ne moze istovremeno tvrditi da je bio van matice dogadjaja, a da o njima sve zna kada su drugi u pitanju – osim ako se ne napravi nagodba sa Tuzilastvom. Za sta, bar za sada, ne postoje ni nagovestaji. Izvesno je, medjutim, da je sukob izmedju Milosevica i Milutinovica dugo tinjao i da mu je ovaj direktno okrenuo ledja 5. oktobra 2000. godine kada je sam nazvao telefonom lidere DOS-a (jedan od njih ce objasniti docnije da je prvi put spustio slusalicu jer je mislio da ga neko zavitlava) i ponudio im „dobre usluge“. Milutinovic je, takodje, odbio da primi delegaciju SPS-a u noci kada je hapsen Milosevic i docnije je iskljucen iz partije.
Jos ranije, leta 1999. godine, jedan od vodecih lidera Saveza za promene pitao je na sastanku u Crnoj Gori tadasnjeg americkog izaslanika za Balkan Roberta Gelbrada da li se moze povuci optuznica protiv Milutinovica ako „predje na nasu stranu“. Gelbard je tada navodno ljutito rekao: sve moze, samo oko Haga nema ustupaka. I na tome je tada prica zavrsena.
Docnije se, ipak, pokazalo da su nova srpska vlast i medjunarodna zajednica umele da cene Milutinovicevu kooperativnost. Da li ce se to ponoviti u Hagu i po kojoj ceni, ostaje da se vidi. Ke sera – sera.
———————————–
HRONOLOGIJA
SRJ PUTNICI ZA SEVENINGEN
DRAZEN ERDEMOVIC, bosanski Hrvat, pripadnik Vojske Republike Srpske, prvi se sa teritorije SRJ, 30. marta 1996. godine, zaputio u Seveningen nakon kontakta sa kancelarijom Tuzilastva, odnosno ponude da svedoci o zlocinu u Srebrenici.
Eredemovica je uhapsila jugoslovenska policija i predala ga Tribunalu, ali je on tek docnije bio optuzen. Priznao je krivicu, ucesce u likvidaciji vise desetina Muslimana, i najpre je osudjen na deset, a potom pet godina zatvora. Kaznu je izdrzao u Svedskoj i avgusta 2000. je oslobodjen. Erdemovic se povremeno pojavljuje kao svedok u procesima protiv drugih optuzenih. Nije poznato gde sada zivi posto su u njegovom slucaju primenjene mere zastite identiteta.
STEVAN TODOROVIC, sef policije u Bosanskom Samcu, prebacen 27. septembra 1998. godine u Hag. Medjutim, njegov slucaj se tretira kao „hapsenje od strane SFOR-a“. Todorovica su „nepoznata lica odvela“ sa Zlatibora u Bosnu i tek tamo zvanicno je uhapsen. Nakon nagodbe sa Tuzilastvom osudjen je na 10 godina zatvora i upucen je u Spaniju na izdrzavanje kazne.
DRAGAN NIKOLIC, upravnika logora Susica, prosao je slican put kao i Todorovic. Posle kidnapovanja u Smederevu „obreo“ se u Bosni, a 22. aprila 2000. u Hagu. Nikolicev slucaj je u „predraspravnoj fazi“ i ceka pocetak sudjenja.
BLAGOJE SIMIC, predsednik Kriznog staba u Bosanskom Samcu, prvi je „pravi“ haski putnik iz Jugoslavije. Simic se dobrovoljno predao Sudu 12. marta 2001. godine. Proces protiv Simica zapocet je pola godine docnije i jos traje.
MILOMIR STAKIC, gradonacelnik Prijedora, uhapsen je u Beogradu od strane RDB i 23. marta 2001. godine prebacen u Hag. Ceka na pocetak sudjenja.
SLOBODAN MILOSEVIC, bivsi predsednik Srbije i Jugoslavije, izrucen je Tribunalu 29. juna 2001. godine posto je prethodno uhapsen u Beogradu 1. aprila iste godine. Proces protiv Milosevica poceo je 12. februara 2002. godine i jos traje.
PAVLE STRUGAR, penzionisani general JNA, dobrovoljno se predao 21. oktobra 2001. godine. Privremeno je oslobodjen 1. decembra iste godine. Ceka na pocetak sudjenja.
PREDRAG I NENAD BANOVIC, braca blizanci, optuzeni za zlocine u logoru Keraterm, uhapseni su 8. novembra 2001. godine od strane „crvenih beretki“ u Beogradu i prebaceni istog dana u Hag. Tuzilastvo je 11. aprila 2002. godine povuklo optuznicu protiv Nenada. Predrag ceka na pocetak sudjenja.
MIODRAG JOKIC, penzionisani admiral JNA, dobrovoljno se predao 12. novembra 2001. godine. Privremeno je pusten na slobodu 21. februara 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja. DRAGOLJUB OJDANIC, bivsi nacelnik Generalstaba VJ, dobrovoljno se predao 25. aprila 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja.
NIKOLA SAINOVIC, bivsi potpredsednik savezne vlade, dobrovoljno se predao 2. maja 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja.
MOMCILO GRUBAN, komandir smene u logoru Omarska, dobrovoljno se predao 2. maja 2002. godine. Privremeno je pusten na slobodu 17. jula iste godine. Ceka na pocetak sudjenja.
MILAN MARTIC, predsednik Republike Srpske Krajine, dobrovoljno se predao 15. maja 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja.
MILE MRKSIC, komandant Gardijske brigade JNA, dobrovoljno se predao 15. maja 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja.
RANKO CESIC, komandir u logoru Luka (Bosna), uhapsen od strane srpskog MUP-a i izrucen Tribunalu 17. juna 2002. godine. Ceka na pocetak sudjenja.
Pored Jokica, Strugara i Grubana sa garancijama SRJ i Srbije na privremenoj slobodi u Beogradu nalaze se i general VRS Momir Talic, koji se zbog teske bolesti leci na VMA, i Biljana Plavsic, bivsa predsdnica RS, koja ceka izricanje presude (verovatno pocetkom februara) posto je, minulog decembra, delimicno priznala navode optuznice.
Predsednik MKSJ Klod Zorda uputio je 23. oktobra 2002. godine pismo Savetu bezbednosti UN u kome optuzuje SRJ zbog opstrukcije saradnje sa Tribunalom i naveo imena jedanćst lica cije izrucenje Tribunal trazi, a za koje se veruje da zive u Jugoslaviji. Pored Milana Milutinovica to su: Ratko Mladic, Veselin Sljivancanin, Miroslav Radic (rez. kapetan JNA), Gojko Jankovic i Dragan Zelenovic (komandiri vojne policije u Foci), Dragomir Milosevic (general VRS, komandant Romanijskog korpusa), Sredoje Lukic i Milan Lukic (pripadnici paravojnih jedinica u Visegradu), Vladimir Kovacevic (kapetan Ratne mornarica JNA) i Vinko Pandurovic (general VRS, komandir Zvornicke brigade).
