U komplikovanim koalicionim vladama često se desi da ministarsko mesto zauzme tzv. amdministrativni mediokritet, osoba bez naročitih ličnih svojstava, ali odana partijskom šefu i dovoljno socijalno inteligentna da zna da se nikom važnom ne zameri. Pošto nema dobrog ministrovanja bez ulaženja u konflikt sa brojnim interesnim grupama (pogotovo u Srbiji), takvi ministri praktično i ne rade svoj posao. Oni su „ministri kulise“, glumci koji imitiraju ministre: slikaju se za radnim stolom ministra, daju uopštene izjave („ozonska rupa“, „mir u svetu“), dočekuju i ispraćaju strane delegacije, otvaraju i zatvaraju konferencije i tome slično… Ali, ne rade ništa i ne preduzimaju ništa kako bi stvarno unapredili svoj resor. Ako takav ministar još voli i da putuje, niko srećniji od njega. Pošto ne propušta ni jedno savetovanje, ni jednu konferenciju u svetu, takav ministar se brzo preobražava u posebnu podvrstu ministra kulise: u „ministra-turistu“.
Lep primer takvog tipa ministrovanja jeste Jasna Matić, ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo u Cvetkovićevoj vladi. Da biste razumeli o čemu pričam, najbolje je da u bilo kom internet-pretraživaču otkucate njeno ime, a zatim i ime prethodne ministarke Aleksandre Smiljanić. Dobićete dve sasvim različite strukture podataka, dve različite strukture vesti. Iz jedne od tih struktura se sasvim lepo vidi borbenost, angažman i lični stav, a iz druge konformizam, bezlično otaljavanje svog posla i beskrajna protokolaralna putovanja „po svetu i okolini“, bez smisla, cilja i, naravno, rezultata.
Prethodna ministarka, Aleksandra Smiljanić, na mesto ministra je došla sa doktoratom iz Prinstona iz oblasti komunikacionih tehnologija i kao profesor beogradskog Elektrotehničkog fakulteta[1]. Nju za to mesto nije preporučila partijska knjižica, već stručnost. Borbena, samopouzdana i privržena elementarnim moralnim standardima, ova mlada žena (r. 1970) je odmah ušla u sukob sa oveštalim interesnim strukturama. A one su u njenom slučaju bile otelovljene u ličnosti Mlađana Dinkića, ministra za ekonomiju i regionalni razvoj. Taj sukob je izašao u javnost po dva pitanja.
Prvo je bilo pitanje privatizacije Telekoma. Smiljanićeva se odlučno suprotstavila toj privatizaciji, koju je gurao Dinkić. „Telekomunikaciona infrastruktura je od strateškog značaja za zemlju“, objašnjavala je Smiljanićeva i „ako je novac koji će se dobiti od prodaje jedini razlog za prodaju Telekoma, onda ga ne treba prodavati“. Njeno obrazloženje je bilo jednostavno: „Neko ko kupi Telekom za cenu X, kupuje ga samo zato što od Telekoma može da zaradi više od sume X, i to u razumnom roku. Ako je to tačno, onda će i država zaraditi od Telekoma više od sume X u tom razumnom roku i nema potrebe da ga prodaje. Ako je pak razlog za prodaju to što je država nesposobna da ga vodi, a neko drugi bi bio sposobniji, onda se postavlja pitanje da li je država sposobna da rukovodi sredstvima dobijenim od prodaje“[2]. „Ako državna uprava tvrdi da je razlog prodaje njena nesposobnost da vodi Telekom, onda je takvo obrazloženje kontradiktorno. Naime, takva državna uprava odmah treba da da kolektivnu ostavku“[3].
Drugi sukob sa Dinkićem bio je oko izgradnje tzv. Tehnološkog parka u Inđiji. Taj park treba da izgradi indijska firma Embassy Group iz Bangalora. U vezi s tim je 24. decembra 2007. potpisan memorandum o razumevanju. Potpisali su ga Mlađan Dinkić, kao ministar ekonomije i regionalnog razvoja, DŽitu Virvani, vlasnik Embazi grupa“ i Goran Ješić, predsednik opštine Inđija. Smiljanićeva se odmah pobunila tvrdeći da njeno ministarstvo o celom projektu ne zna ništa i da je sam projekat problematičan. „Nije jasan benefit države i građana od ovakvog IT parka“, napisala je Smiljanićeva u izveštaju svog ministarstva[4]. „Država će uložiti u infrastrukturu, da bi indijska firma izgradila zgrade i rentirala prostor. Mnogo je logičnije da država sama gradi zgrade na prostoru gde infrastruktura već postoji, ili da renovira postojeće zgrade. Drugo, nije u interesu Srbije da dovede veliki broj inženjera iz Indije, što je eksplicitno navedeno u razgovorima koje je ministarka imala sa predstavnicima Indije. Planira se da 10.000 Indusa dođe u Inđiju u prvoj godini, a 100.000 u prvih pet! Ovako nešto bi bilo jako rizično, jer tako srpska IT industrija gubi geografski položaj kao osnovnu komparativnu prednost u odnosu na IT industrije zemalja Azije koje su oštar konkurent u ovoj oblasti. Takođe, ovakva akcija može ubrzati odliv mozgova iz Srbije“[5].
Hrabrost da Dinkiću kaže „ne“ nije bila jedina stvar po kojoj je javnost prepoznavala Smiljanićevu. Ona se javno suprotstavila načinu na koji RATEL delio dozvole, optuživši rukovodstvo te agencije za korupciju. „Jedan od osnovnih problema je da RATEL igra ulogu sertifikacionog tela, a ne regulatornog tela, što mu je uloga. Naime, RATEL daje ocene o tehničkom kvalitetu mreža i opreme, a bez unapred definisanih pravila, po bez razloga dugoj proceduri koja postaje usko grlo razvoja telekomunikacione infrastrukture. S obzirom na slabu definisanost tehničkih uslova za mreže i opremu, izdavanje dozvola na osnovu ovakvih slobodnih procena otvara mogućnost za korupciju, ako je već nema. (…) Imali smo veoma intenzivnu prepisku sa RATEL-om, gde smo im ukazivali na njihove brojne nezakonite radnje: objavljivanje pravilnika bez pozitivnog mišljenja ministarstva, diskriminaciju pri dodeli dozvola, dodeljivanje nacionalnih ograničenih resursa na nezakonit način. Pošto RATEL nije reagovao na upozorenja, ministarstvo je bilo prinuđeno da im oduzme poverene poslove na 120 dana za koje je po Zakonu o državnoj upravi odgovorno. Ovo je bio jedini način da se efikasno uredi regulativa u ovoj oblasti koja je neophodna za brz razvoj telekomunikacione infrastrukture“[6].
* * *
Zbog hrabrosti i borbenosti Smiljanićeve, njena ministarska karijera završila se već prilikom prve promene vlade. Dinkić se potrudio da na njeno mesto dođe neko ko se „neće preterano mešati u svoj posao“. Zato je na mesto ministra za telekomunikacije jednostavno postavio – svog dotadašnjeg državnog sekretara! Jasna Matić je, naime, do dolaska na čelo Ministarstva za telekomunikacije, radila kao državni sekretar u Dinkićevom Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. U svojoj dotadašnjoj karijeri, Matićeva se, zapravo, samo godinu dana (2000-1) bavila komunikacionim tehnologijama. Njen prvenstveni posao bilo je „menadžerisanje“. Kao „magistar poslovnog upravljanja“ radila je kao savetnik Miroljuba Labusa (2001–2), a zatim i kao savetnik u američkoj konsultantskoj firmi Booz Allen Hamilton, na projektu koji je finansirao USAID (2002-4). Aprila 2004. godine postavljena je za direktorku Agencije za strana ulaganja, a maja 2007. postala je Dinkićev državni sekretar[7].
Sa takvom menadžersko-birokratskom karijerom Matićeva je bila savršen izbor da kontroliše jedan važan resor, ali da u njemu ništa ne radi. O nekakvim akcijama tog ministarstva na Internetu slabo ćete šta naći. Jer, nema više konfrontacija, nema više nesporazuma, sve teče kao po loju, ministarstvo se praktično više i ne vidi… Ali, ono što se vidi jesu Ministarkina beskrajna putovanja! Evo gde je sve, za samo devet meseci, stigla naša vredna ministarka:
1. Švajcarska: od 10. do 13. avgusta 2008.
2. Tajland: od 30. avgusta do 6. septembra 2008.
3. Nemačka: od 5. do 8. oktobra 2008. godine
4. Austrija: od 14. do 15. oktobra 2008.
5. Ujedinjeni Arapski Emirati: od 17. do 22. oktobra 2008.
6. Hrvatska: od 4. do 5. novembra 2008.
7. Belgija: od 25. do 26. novembra 2008.
8. Austrija: od 29. novembra do 1. decembra 2008.
9. Sjedinjene Američke Države: od 3. do 10. decembra 2008.
10. Švajcarska: od 26. do 28. januara 2009.
11. Španija: od 16. do 19. februara 2009.
12. SAD: 28. do 29. aprila 2009.[8]
Njena ljubav za kongresni turizam koštala je građane ove zemlje 2.309.312 dinara ili oko 25.000 evra. Pri tome treba imati u vidu da ministarka nikada nije putovala sama. Obično su je pratile po dve osobe iz kabineta, i to najčešće šef kabineta i savetnik. Samo za dnevnice Matićeva je dobila 199.663 dinara. Tako je, recimo, prilikom poslednjeg putovanja po Španiji, ona dobijala 6.609 dinara dnevnog džeparca. Samo na plaćanje hotelskog smeštaja ministarke potrošeno je 817.243 dinara. Njen hotelski račun, prilikom trodnevne posete Nemačkoj, izneo je čitavih 189.216 dinara ili skoro 2.500 evra (po tadašnjem kursu). Štampa piše da je samo nekoliko dana ranije takođe u Nemačku putovao i Ivica Dačić, ali da je njegov hotelski smeštaj za tri dana koštao pet puta manje – samo 36.872 dinara.
Šta da se radi kad ministarka voli visoki turizam? Najlepše od svega je što je jedan od prvih javnih nastupa Jasne Matić, kao nove ministarke, bilo prisustvo potpisivanju ugovora o izgradnji onog, već pomenutog IT parka u Inđiji (22. jula 2008). Ugovor su potpisali predsednik opštine Inđija Goran Ješić i član borda direktora „Embassy Group“ Ramgopal Narajanan. Matićeva je tom prilikom srpskoj javnosti objasnila „da je ovaj projekat od izuzetnog značaja za privredu Srbije i prvi te vrste u regionu“. Ješić je bio precizan, rekavši „da se u roku od pet godina očekuje investicija od najmanje 600 miliona dolara i zapošljavanje 25.000 visokoobrazovanih kadrova“. Opština Inđija je za gradnju IT parka besplatno ustupila parcelu od 50 hektara, dok će Vlada Srbije obezbediti neophodnu infrastrukturu, tako da je „Embassy Group“ samo preostalo da podigne zgrade.[9] Predstavnik indijske kompanije je prilikom potpisivanja ugovora srpskoj javnosti objasnio da „centar ove kompanije, koji je smešten u indijskom gradu Bangaloru, godišnje izveze približno 14 milijardi dolara u različitom hardveru i softveru“ i „izrazio uverenje će jednog dana izvoz iz IT parka u Inđiji biti jednak celokupnom izvozu Srbije“[10].
Međutim, javnost je ostala prikraćena za informaciju da „Embassy Group“, što se vidi i sa njihovog zvaničnog sajta[11], nije nikakva firma za informacionu tehnologiju već najobičnija građevinska kompanija koja se bavi izgradnjom i iznajmljivanjem poslovnog prostora. „Embassy Group“ je tzv. property developer, što će reći da oni samo naprave zgrade koje onda rentiraju zainteresovanim firmama. U Bangaloru su se u te zgrade uselili IBM, HP i DaimlerChrysler, ali to što „Embassy Group“ napravi neku zgradu uopšte ne znači da će ona automatski postati deo nekakvog IT parka. Takođe treba reći da „Embassy Group“ nije nikakva „vodeća svetska firma“, već da je ona prisutna samo u Indiji i Maleziji. Njima apsolutno odgovara da na ulazu u EU dobiju besplatno građevinsko zemljište i urađenu kompletnu infrastrukturu, kako bi tu napravili svoje objekte, a kome će ih posle rentirati potpunio je druga priča.
Međutim, na osnovu uopštenih i maglovitih obećanja „Embassy Group-a“ naši su političari svašta izmaštali i napričali. Za početak moramo stvoriti bar petsto do hiljadu ljudi koji će odgovarati potrebama indijske industrije”, najavio je svoje planove Goran Ješić. „Opština je raspisala tender za kupovinu poslovnog prostora za univerzitet u Inđiji, za šta je za početak izdvojila 3,5 miliona evra. Kroz koledž ćemo pripremati mlade ljude za rad u IT parku. Ideja je da do 2013. godine u Inđiji školujemo 1.500 studenata godišnje”, objasnio je Ješić. „Planira se i izgradnja rezidencijalnog naselja luksuznih vila, sa jezerom za glisere i skutere. Nama je interes da ljudi koji dolaze da rade u IT parku tu i žive i da budu naši poreski obveznici“, otkrio je Ješić svoje velike planove[12].
„Tako velika putnica blagoslovila ugovor sa Indijcima, a nije bila u Indiji o državnom trošku?“ – začudićete se vi. Ali, vredna je naša Jasna. Obavila je ona posetu Bangloru i Embasi grupi još dok je bila državni sekretar kod Dinkića! Kako nas je blagovremeno (26. septembra 2007) upoznao B-92, „Matićeva je posetila biznis parkove Embasi grupe u Bangloru“, opisavši da je reč o „tridesetak moderno opremljenih zgrada sa po sedam-osam spratova okruženih egzotičnim biljkama „[13]. Njena jedina primedba na „Embassy Group“ je bila da oko njihovih dosta visokih zgrada nema dovoljno „egzotičnih biljaka“! Zato je ona, inače ekološki veoma zabrinutoj srpskoj evro-reformskoj javnosti, obećala „da će u Inđiji biti izgrađeni nešto niži objekti sa više okolnog zelenila“[14]. Aleluja!
* * *
I sad šta? Da se ljutimo na ministarku zbog tričavih 25.000 evra, koliko je za devet meseci potrošila na putovanja, a ona nam donela posao za 25.000 IT inženjera u 2014? To mogu samo zaslepljeni nacionalisti i evroskeptici, koji neprestano bacaju klipove u točkove našeg razvoja. Ko sme sa sigurnošću da kaže da od svega toga 2014. neće biti ništa? I ko će se još 2014. sećati svega što je obećavano, rađeno, potrošeno i ispoklanjano 2008. i 2009. godine, da bi imao neke primedbe?
I zato – putuj Jasna! Tvoja žrtva, da u vreme svinjskog gripa stavljaš glavu u torbu, lomatajući se po Tajlandu, Emiratima i Indiji neće biti uzaludna! U budućem IT parku, u Inđiji, pored marine za glisere i skutere, biće i tvoj desetometarski spomenik. Bićeš prikazana sa koferom u ruci, kako gledaš u daljinu, u našu evropsku budućnost, dok će na postamentu velikim slovima biti zapisano: „Ona je ljubila G17, ona je ljubila konferencije, ona je ljubila upravljanje ljudskim resursima. Ovo ovde je njeno delo“.
Je li tako da verujete?
