Procene pokazuju: Srbi su ,,desetomilionski narod, preko toga su preterivanja
Ministarstvo dijaspore, koje inače zna da za 50 odsto preceni obim doznaka koje stižu u zemlju (realno 2,5 milijarde evra godišnje), saopštilo je da u regiji, izvan Srbije, živi čak 2,1 milion naših sunarodnika. I kad je u pitanju srpska dijaspora ministarstvo ne štedi na brojevima, ima nas čitavih četiri miliona po svetu!
Nažalost, ovi podaci su nepouzdani. U zemljama regije, gde živi autohtoni srpski narod broj se kreće oko 1,6 miliona i predstojeći popisi definitivno ne mogu bitnije to promeniti. Naime, u Hrvatskoj teško da trenutno ima više od 0,2 miliona Srba; u Sloveniji ih je oko 39.000, u Makedoniji 36.000, Mađarskoj nešto više od sedam hiljada, a u Rumuniji 22.000.
Kad je reč o RS, može se pretpostaviti da je ukupan broj prisutnog stanovništva oko 1,1 milion, te da ih oko 92 odsto čine Srbi. Broj Srba u Distriktu Brčko može se proceniti na oko 35.000 i verovatno oko 40.000–50.000 u Federaciji BiH.
U Crnoj Gori ima skoro 200.000 Srba. Treba imati u vidu u određenoj (istina, sve manjoj) meri i fluidnu etničku strukturu Crne Gore, te se rezultati predstojećeg aprilskog popisa ne moraju nužno poklapati sa onima iz 2003. (naravno korigovano za natalitet i mehanički odliv stanovništva). Ukupna populacija Crne Gore će iznositi oko 635.000 i procene na osnovu korigovanog uzorka Cedema ukazuju da bi udeo Srba mogao biti 32,5 odsto, plus-minus jedan procenat (u Crnoj Gori interesantno je i pitanje jezika, i trenutne projekcije govore da bi srpskim jezikom moglo govoriti oko dve petine populacije). Pitanje popisa u Crnoj Gori u velikoj meri je ispolitizovano. Brojne srpske stranke, organizacije i mediji u toj državi pokušavaju da ohrabre srpski narod da se izjasni ,,u skladu sa tradicijom predaka’’, što je od značaja i za identitet srpske nacije u celini. Iako se odustalo od dela strategije Ministarstva dijaspore koja se tiče konstitutivnosti Srba u Crnoj Gori, čini se da je i građanski koncept crnogorske države, uz nastavak njene demokratizacije, što je povezano sa približavanjem EU, adekvatan okvir za jačanje kolektivnih prava autohtonog srpskog naroda.
I pored drastičnog negativnog prirodnog priraštaja (minus četiri promila, mada je ovaj broj verovatno precenjen budući da se mortalitet povećava usled povratka naših iseljenika u poznim godinama, a stopa nataliteta opada zbog odlaska mlađih iz zemlje), neće se znatno smanjiti broj Srba u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Naime, popisom u oktobru 2011. biće obuhvaćeni i interno raseljeni sa Kosova (grubo, oko 150.000 trenutno), tako da bi ukupna populacija trebalo da iznosi oko 7,4 miliona. Budući da projekcije ukazuju da će udeo Srba blago porasti, proizilazi da apsolutni broj stanovnika Srbije koji se izjašnjavaju kao Srbi praktično neće biti bitnije promenjen (6,2 miliona). Ovome treba dodati oko 120.000 građana srpske nacionalnosti na teritoriji Unmik Kosovo.
Kada je reč o širom sveta rasutoj dijaspori (odgovorna zato što, u proseku, živimo deset odsto bolje, zahvaljujući doznakama koje šalju) teško da je njen broj znatno veći od dva miliona.
Zbirno date cifre ukazuju da smo, ipak, ,,desetomilionski narod, preko toga su preterivanja.
Institut za evropske studije
