„Tačke od 2 do 4 (istrebljenje i ubistvo) – u večernjim satima 20/21. novembra 1991, najmanje 264 Hrvata i drugih nesrba je u grupama od 10 do 20 odvedeno na jedno mesto jugoistočno od poljoprivrednog dobra Ovčara, gde su ih pogubili pripadnici srpskih snaga, koje su se sastojale od pripadnika JNA i TO, te dobrovoljačkih i paravojnih jedinica. Imena žrtava navedena su u prilogu ove optužnice“. Ovo je samo deo iz opširne optužnice protiv trojice oficira nekadašnje JNA – generala Mileta Mrkšića, pukovnika Veselina Šljivančanina i kapetana Miroslava Radića.
Odlukom sudskog veća Tribunala u Hagu Miroslav Radić postao je prvi Srbin kome je izrečena oslobađajuća presuda. Posle 53 meseca tamnovanja u haškom kazamatu proglašen je nevinim po svih osam tačaka optužnice.
U ispovesti za „Vesti“, Radić objašnjava kako se našao u Hagu i šta se sve tamo dešavalo.
– U pritvorsku jedinicu Ševeningen stigao sam 17. maja 2003. godine, pošto sam se predao vlastima u Srbiji 21. aprila. Posle sam čitao u novinama da se možda i nisam predao, da sam uhapšen, ucenjen i ko zna šta još. Istina je da sam se predao zato što nisam želeo da me srpska policija hapsi kao nekog kriminalca, zato što to nisam – priča Radić.
Zahvalan Šljivančaninu
Miroslav Radić kaže da je najviše prijateljevao sa Veselinom Šljivančaninom.
– Bili smo u najprisnijim odnosima, najpre zato što smo delili istu sudbinu, ali i zato što smo obojica profesionalni vojnici.
Posle toliko vremena provedenih sa njim, posle svih tih razgovora, uvida u spise, apsolutno sam uveren u njegovu nevinost i sasvim sam siguran da on nije čovek koji je sposoban da počini bilo koji zločin. Šljivančanin je pre svega veoma pravdoljubiv, čovek koji voli istinu i čovek koji ni dan danas ne krije da je jugoslovenski orijentisan i nikoga ne mrzi. Od Veselina Šljivančanina sam tokom pritvora mogao da u najboljem značenju te reči naučim šta je to čojstvo, šta je to čovečnost i zbog toga sam mu jako zahvalan.
Objašnjava i da je sam doneo odluku da se prethodno skriva pune dve godine.
– U Vojnoj gimnaziji, a kasnije i na Vojnoj akademiji učen sam da donosim odluke. Tako sam 2001. godine u strahu da se nešto ne dogodi mojoj porodici odlučio da se skrivam. Razmišljao sam da neko može da upadne u naš stan, da moja deca dožive šok, što sebi ne bih mogao da oprostim.
Radić ne želi puno da govori o tim danima koje je proveo skrivajući se. Kaže da je to bilo veliko mučenje u svakom pogledu. Te 2003. godine bio je na izmaku snage, kako psihički, fizički, a tako i materijalno.
– Kada sam odlučio da se predam iskreno nisam znao kako da to učinim. Ipak, preko prijatelja koje ne bih pominjao stupili smo u kontakt sa policijom i oni su zaista svoj deo posla odradili maksimalno korektno i profesionalno. Nisam želeo da odem u Hag i tamo dokazujem svoju nevinost zato što sam duboko verovao, kao što sada verujem, da bih u Beogradu to mogao da učinim mnogo brže i lakše. Međutim, odluka državnih organa je bila takva i ja sam je ispoštovao, mada mi nije bilo svejedno. O Hagu i tretmanu prema optuženicima sam slušao svakojake priče. čak sam očekivao da će me odmah na aerodromu u Amsterdamu, holandska policija oboriti na pod, vezati kao nekog najgoreg kriminalca ili teroristu. Međutim, oni su me dočekali na najkulturniji način, i ma koliko me je sve to bolelo, prihvatio sam činjenicu da ću u pritvoru jedne strane zemlje provesti neograničeni vremenski period, kako bih mogao da dokažem svoju nevinost.
Pohvale upravniku
Radić ističe veliku profesionalnost svih službenika u Tribunalu, a posebno u pritvorskoj jedinici Sheveningen, posebno upravnika Timotija Mekfejdena.
– Reč je, zaista, o profesionalcu koji je sve nas želeo da upozna. Mada je po nacionalnosti Irac, on je izrazio spremnost da upozna mentalitet svakog od nas, da uči o nama, našim životima, navikama. Verujem da su mu ti podaci i najviše pomogli prilikom postavljanja sistema po kojem pritvorska jedinica funkcioniše. Naravno, u pritvoru je bilo i slučajeva da ljudi umiru od bolesti, čak i da skrate sebi muke, ali smatram da je to uvek bila lična odluka ili rezultat velikog pritiska i stresa pod kojim smo bukvalno 24 časa dnevno živeli – priča Radić.
Zbog rigoroznih pravila u pritvorskoj jedinici Ševeningen, Miroslav Radić je dva puta menjao sprat i krilo zatvora. Kada je došao nalazio se na istom spratu sa Naserom Orićem, Momirom Nikolićem osuđenim na 20 godina zatvora, Predragom Banovićem koji je u međuvremenu osuđen na sedam godina zatvora i na izdržavanju je kazne u Francuskoj, ali i sa trojicom Albanaca optuženih za zločine protiv Srba na Kosovu, a to su Fatmir Limaj, Haradin Balja, Isak Musliju.
– Svi su prišli bez obzira na nacionalnost i prhvatili me pre svega kao čoveka kome je potrebna pomoć. Svi su se oni trudili kako bi mi pomogli da shvatim gde sam se to našao, koja su pravila igre, kakvi su propisi, ukratko da se što pre adaptiram na život u sredini u kojoj se do tada nikada nisam našao. Manje-više svi su mi u tome pomogli i ja sam im veoma zahvalan – priča Radić.
Tvrdi i da međunacionalnih sukoba između njih nije bilo.
– Svako od nas je veoma brzo shvatio gde je došao i svako je bio posvećen svom slučaju. Jednostavno, svi smo shvatili da se svako od nas pojedinačno našao u nebranom grožđu i zbog toga smo se iskreno trudili da jedan drugome pomognemo, a kada bi pristigao neki novi pritvorenik, ja sam ga dočekivao kao i mene prilikom dolaska.
Posle nekoliko godina Radić je, kako to pravila nalažu, izmešten u drugi blok, i od tada pa sve do završetka suđenja zatvorski sprat je delio sa Veselinom Šljivančaninom, generalom Pavlom Strugarom optuženim za dešavanja oko Dubrovnika, Draganom Jokićem optuženom za dešavanja u Srebrenici, ali i trojicom Albanaca koji su optuženi u predmetu Ramuša Haradinaja.
– Na tom spratu gde smo živeli nalazi se zajednička prostorija u kojoj smo se družili, ali i pripremali hranu zato što niko od nas nije mogao da se privikne na holandsku kuhinju. Provodeći sa svima njima dane, mesece, godine… ima i smeha i suza. Neko će pitati da li smo pričali o tim ratnim danima? Ne, ne na način na koji ljudi misle. Jednostavno, svako od nas je pokušavao da ne oteža život drugom. Jasno, vi uvek imate mogućnost da birate sa kim ćete se družiti, sa kim ćete manje, a sa kim više razgovarati.
Stres
Radić priznaje da je kao i ostali pritvorenici bio izložen svakodnevnom stresu.
– Napetost zbog procesa koji se protiv vas vodi ili treba da započne je ogromna. Taj veliki stres nismo mogli da potisnemo, ali smo mogli baveći se raznim aktivnostima poput fudbala, košarke, odbojke, barem za to vreme da ne razmišljamo o svom slučaju.
