Sećanja na detinjstvo 20-godišnje Nikoline đogo, današnje mis dijaspore SAD i druge pratilje na izboru za Mis JU, obojena su slikama rata. Imala je samo šest godina i nije znala šta znači rat, mržnja i strah, kad je prva puška opalila u njenom zavičaju, Košićima kod Benkovca. Izbegličke muke obeležile su njen život do 15. godine, a onda se sa roditeljima, sestrom i bratom preselila u Ameriku. Od 2000. godine za njih je počeo novi i lepši život, ali pun nostalgije za rodnim krajem. Ipak, ranjavanje i pogibiju najbližih, kao i dugu kolonu zemljaka gonjenu „Olujom“, dok se privijala uz majčine skute, nikada neće zaboraviti. Bili su samo brojka u zbegu mučenika, koji su bežali u Srbiju, nadajući se spasenju…
Suze radosnice
– Sve učesnice takmičenja za mis dijaspore bile su i lepe i obrazovane, tako da je do finala bilo neizvesno koja će od nas poneti laskavu titulu. Ostavši sama na podijumu osvetljenom mnoštvom reflektora, shvatila sam da je pobednička lenta pripala meni. Pogledom sam potražila porodicu, a videvši njihovu radost, i sama sam se rasplakala od sreće – priča Nikolina.
– Bilo je strašno – veli lepa Krajiškinja, koju je sudbina odvela u Milvoki, otškrinuvši joj vrata američkog sna, a nedavno i do Dopisništva „Vesti“ u Beogradu. – Danima smo putovali ka Srbiji, činilo se da nikada nećemo stići. Iza i ispred nas mine, bombe, smrt… Pustoš i jad, a većinu od nas u Srbiji niko nije čekao, nismo imali ni rođake ni prijatelje. Izmučeni, sa stvarima u zavežljajima, stigosmo u Bečej, u kolektivni centar, koji je pet godina bio jedini dom za oko nas 1.000 Krajišnika. Stari, mladi, deca, svi smo zajednički delili neizvesnu budućnost, al’ srećom, Bečejci behu gostoljubivi domaćini, prihvatiše nas kao da smo rod rođeni.
U Bečeju je Nikolina nastavila školovanje, stekla nove prijatelje sa kojima se i danas dopisuje. Odličan i skroman đak, bila je omiljena u društvu. Nije se žalila što nema nijednu fotografiju kuće u Košićima, što nosi stare stvari, uči iz pocepanih knjiga i živi u hali sa još stotinak nesrećnika proteranih iz zavičaja.
Novi početak
– Ovo mi je prvi pravi susret sa srpskom prestonicom, koja me je fascinirala – tvrdi naša sagovornica. – Nadam se da ću kada završim studije medicine, moći da nađem posao u Beogradu i započnem život u otadžbini.
Priznaje da je tadašnje trenutke slabosti pobeđivala bežeći od prošlosti u carstvo mašte. U tom svetu iluzija imala je sve, pa i i lentu najlepše devojke… Dečje maštarije nenadano su joj se ostvarile.
– Amerika je za nas bila novi svet. Sve što smo imali u ratu smo izgubili. Od nove države nismo ništa očekivali, znali smo da moramo da je prihvatimo, jer nemamo gde i kome da se vratimo. Bez izbora, morali smo brzo da se uklopimo u novi način života. Ipak, mi smo Krajišnici, veliki patrioti i zato stalno svojim američkim prijateljima objašnjavam kakvu nepravdu je srpski narod preživeo – priča Nikolina, koja je u Americi već završila prvu godinu medicine.
Krvava „Oluja“
– Početak „Oluje“ dočekali smo u letovalištu Karin kod Obrovca – seća se Nikolina. – Brat i ja smo spavali, a majka i sestra su bile u komšiluku. Uplašena bukom, probudila sam brata, a oko nas je već uveliko praštalo. Pokušali smo da se probijemo do naših, ali u tom ludilu, majka je bila ranjena. Srećom, bez posledica.
– Zbog obaveza na fakultetu nisam ni želela da učestvujem na izboru Mis dijaspore SAD, ali moji roditelji su verovali da ću umeti sve da postignem. Izgleda da su bili u pravu, ali još se pomalo bojim kako ću se organizovati, jer je studiranje u Americi skupo, nema odugovlačenja, a život je nepredvidiv, danas si gore, sutra dole, to sam rano naučila.
