Televizijska emisija „Upakovana nostalgija“, koja se od avgusta 2005. emituje preko satelita TV BK, jedna je od najgledanijih među zemljacima na radu u inostranstvu. U dosadašnjih 68 epizoda u njoj je gostovalo više od 500 ličnosti iz Srbije i inostranstva. Urednik i voditelj emisije je Miša ćirić koji je po povratku iz Severne Amerike u Beogradu osnovao Međunarodni klub „Diaspora group, s ciljem unapređenja svih oblika komunikacija između matice i dijaspore.
Priznanje crkvi
– San mi je da napravim intervju sa patrijarhom Pavlom, srpskim živim svecem – želja je našeg sagovornika. – Obećao je da će me primiti čim mu to vreme i zdravlje dozvoli. Nedavno sam uručio SPC-u statuetu „Upakovana nostalgija“, koju dodeljujemo pojedincima i institucijama u znak priznanja za očuvanje duhovnog, kulturnog i ekonomskog mosta između otadžbine i dijaspore.
Za godinu i po dana je proputovao Srbiju i Republiku Srpsku uzduž i popreko, ali i beli svet, zavirio u mnoge kutke gde žive naši iseljenici i snimio na stotine reportaža i intervjua.
– „Pakujem“ u Srbiji i svetu sve što je srpsko i lepo i šaljem u etar. Nisam ni sanjao da ću postati televizijski čovek, neko koga će naši zemljaci da prepoznaju i zaustavljaju na aerodromima, ulicama ili restoranima širom sveta i raspitaju se kako je u otadžbini – priča ćirić.
Pozivi iz Kanade, Italije i Rusije
Miši stižu pozivi sa svih strana da snimi emisije i, kako veli u šali, svet mu je postao tesan. Uskoro namerava da otputuje u Sremske Karlovce, a pozvali su ga u Kanadu da napravi reportažu o spomeniku Nikole Tesle i sve češće mu se javljaju i naši iseljenici iz Italije i Rusije, pitaju ga kada će da dođe i snimi kako žive.
– Gledaoci već dobro znaju da uslov za gostovanje u emisiji nije samo da ste političar, sportista, pevač ili glumac na glasu. Naprotiv, svako ko je vredan pohvale bio je i biće mi drag gost – tvrdi Miša. – Emisiju više ne uređujem ja, naši ljudi iz celog sveta pišu mi i javljaju se telefonom. Uvek ističem, kad god je neko u otadžbini, a doputovao je odnekle iz sveta, dovoljno je samo da mi se javi i može da gostuje u emisiji – objašnjava autor koji je dosad bio i cenjeni učesnik na mnogim značajnim manifestacijama u Srbiji i inostranstvu.
Nigde bez frule
– Kada sam boravio u Kini, gde sam snimao reportažu o našim ljudima koji tamo žive i rade, moji domaćini odveli su me da vidim Kineski zid. Nisam odoleo, zasvirao sam na fruli, a jedan mladi Kinez mi je posle toga poklonio suvenir, komadić zida u ramu.
– Ali, kada se kamere isključe, nastaje pravo druženje – priča Miša o prošlogodišnjem Saboru trubača u Guči, gde je snimao 50. jubilarnu emisiju i gde se obrelo na stotine naših dijasporaca pristiglih iz Evrope, Amerike i Australije.
Spasao obraz na Durmitoru
I danas se Miša seća susreta sa čobanima sa Durmitora. Kada se u skupom odelu i s kravatom pojavio među njima, nisu bili voljni za razgovor sa „gospodinom iz grada koji ne zna šta su ovce i konjsko sedlo“, kako rekoše. – Bila je u pitanju i moja čast i reportaža. Kada sam, onako uparadiran, u odelu, zajahao konja i odgalopirao, čobani su se otkravili i oduševili.
– Kada smo počeli da snimamo, ljudi su me prepoznali i sjatili se oko mene. Orile su se trube, ali i povici „Kako si, Nostalgijo? Slikaj se sa nama, Nostalgijo! Penji se na astal da lumpujemo! Ti si naš doktor za nostalgiju!“ Moram da se pohvalim, naši ljudi iz dijaspore nadenuli su mi umetničko ime Nostalgija i vrlo sam ponosan na to. Tako je bilo i u Beču, na Svetosavskom balu, gde sam se družio sa Vukom Karadžićem, Milošem Obrenovićem i Johanom Štrausom, naravno, našima ljudima maskiranim u ove likove. Oslovljavali su me s Nostalgijo. Sećam se i manifestacije „Prela i posela“ gde sam se družio sa prelepim devojkama u narodnoj nošnji – priča ćirić i dodaje da je dogodovština mnogo, onih iza kamere koje gledaoci ne vide a iz kojih on crpi energiju i pronalazi teme za svoje buduće emisije.
– Kada sam na terenu, upoznam barem desetak zanimljivih ličnosti. Kada se emisija emituje uživo, ispred studija zna da se okupi i po pedesetak naših ljudi pristiglih iz dijaspore, prijatelja i rođaka mojih sagovornika. I tu nastane upoznavanje, grljenje, ljubljenje, ali i izmena vizitkarti. Posle svi odemo u kafanu „Lido“ u Zemunu i ponekad ostanemo do zore. Konačno, najvažniji cilj moje emisije je da se naši iseljenici upoznaju i zbliže – veli ćirić koga ljudi sve više počinju da gledaju kao da im je rod rođeni.
– U Rogatici, gde sam snimao emisiju, pozvali su me na slavu Sveti Luka domaćini Marko i Radan Novaković. Običaj je da prilikom lomljenja slavskog kolača najstariji član porodice održi slovo. Iznenadio sam se kada su me zamolili da ja održim govor! Tako nešto nisam mogao da odbijem. Videli su to na malim ekranima i naši ljudi u dijaspori, pa me sada zatrpavaju pozivima da dođem na slave i svadbe – kaže sagovornik „Vesti“ kome je uzor pokojni srpski vladika Nikolaj Velimirović. Zato, kao što je i vladika činio, uvek nosi frulu, hvali Srbiju, a onda i zasvira.
– Bio sam gost jedne kineske porodice u Pekingu, u kvartu Hu Tung. Dali su sve od sebe da me ugoste, a ja sam im svirao naša kola na fruli. Ali, mnogi Kinezi su mi priznali da nikada nisu čuli za Srbiju. Zato se kroz svoju emisiju, pored ostalog, trudim da objasnim i strancima gde je Srbija, ko su Srbi, da nije tačno da smo nesložni, da imamo šta da ponudimo svetu – lepu prirodu i dobre i pametne ljude – kaže na kraju razgovora Miša ćirić.
