Sistem ponovo uvodi totalitarnu definiciju demokratije, a saučesnici su im takozvani stručnjaci političkih nauka i pravnici sa univerziteta ili iz sudnica
Sistem voli da oblači boje demokratije“, koje ga, naravno, stavljaju u suprotnost sa diktaturom. Zar arapske revolucije ne vode napokon ka demokratiji“?
Ali šta tačno znači taj termin? Eto, to je danas problem.
DEMOKRATIJA KAO PROCEDURA, A NE KAO SADRŽAJ Klasične političke nauke su oduvek razlikovale političke režime prema njihovim oblicima. Evo jedne osnovne klasifikacije: vladavina jednog (monarhija), vladavina najboljih (aristokratija), vladavina naroda (demokratija), i ova klasifikacija može naravno da se produbuljuje u nedogled.
Demokratija se onda definiše kao poseban politički proces, čija se definicija nalazi u Ustavu Pete Republike: Vladavina naroda, od naroda i za narod“.
Međutim, Sistem je krišom zamenio ovu objektivnu i proceduralnu definiciju političkog režima jednim subjektivnim pristupom političkom poretku preko njegovog sadržaja. Ili jednostavnije, jedan režim nije demokratski zato što je narod taj koji donosi krajnju odluku, već zato što su te odluke koje proizilaze iz narodnog suvereniteta, u skladu sa određenim pravilima.
Sistem smatra da je suverenitet demokratski samo ako vodi ka odlukama koje su u skladu sa njegovim čuvenim vrednostima“, tj. u skladu sa njegovom kosmopolitskom, egalitarističkom, feminističkom, antirasističkom, tržišnom, pokajničkom ideologijom, koja je i u skladu sa ljudskim pravima. Demokratska korektnost proizilazi dakle iz političke korektnosti.
DEMOKRATSKA KOREKTNOST: MEDIJSKA LOMAčA I PROFESIONALNE ZABRANE U režimima narodne demokratije, tj. u komunističkim diktaturama, narodni suverenitet je zakonit samo pod uslovom da poštuje komunističku dogmu i strukturu. Inače bi želja za razdvajanjem ili oslobođenjem postala pobuna ili otcepljenje kontrarevolucionara ili huligana i zahtevala bi pravičnu kaznu. U domovini proletera, pošto je radnička klasa na vlasti, radnici ne mogu da se pobune protiv vlade, tj. protiv samih sebe. Ako to učine, to onda znači da su oni u stvari pobunjenici protiv kojih treba poslati tenkove. Prijatelji čovečanstva“ su protiv pobunjenika u Vandeji i Lionu slali paklene kolone i giljotinu.
Zapadna oligarhija drži isti takav govor i ima isto ponašanje. Ona još uvek ne ubija, ali već osuđuje na medijsku lomaču i na profesionalne zabrane. A ostatak će doći jednog dana.
Glasovi su demokratski validni samo ako su u skladu sa ideologijom i interesima svetske vrhovne klase. Jer u suprotnom su oni samo narodnjački“, prostački“ ili ekstremno desničarski“ svrab, kojeg treba ne samo zanemariti već i boriti se protiv njega.
FATALNE POSLEDICE ZA GRAđANE, ALI POGODNE ZA OLIGARHIJU Ovakvo subjektivno viđenje demokratije ima par fatalnih posledica po građane, ali jako pogodne posledice po vladajuću oligarhiju.
Kao prvo, ono podrazumeva da opšta volja“ postoji samo ako je u skladu sa dominantnom ideologijom. Tako da, ako Irci odbiju Evropu po Mastrihtu, njihov glas se onda ne računa: nateraće ih da glasaju sve dok ne pristanu. Ako Francuzi referendumom odbiju 29. maja 2005. godine evropski Ustav, to se ne računa: opšta volja ne može da ide protiv svojih sopstvenih interesa, a oni se nalaze upravo u izgradnji“ Evrope. Ako je većina Francuza glasala ne“, to onda znači da su bili loše obavešteni. Zato će da smisle Lisabonski sporazum kako bi ostvarili isti cilj. Ako Žan Mari Lepen dođe u drugi krug na predsedničkim izborima 2002. godine, to se ne računa: njegove ideje su nekorektne i neće imati pravo na televizijsku debatu sa Širakom niti na normalnu izbornu kampanju.
PRAVO MANJINA PROTIV BROJA GLASOVA? U toj čudnoj demokratiji“, glasač shvata jako brzo da njegov glas ne služi ničemu, da je tu samo za demokratsko“ miropomazanje kandidata i političara koje je izabrao sam Sistem.
Jer broj glasova više nije važan. Naprotiv, zar ne treba upravo braniti prava“ manjina? Sada su sudbina i mišljenje manjina, bilo da su imigranti, verske ili seksualne manjine u pitanju, važniji od sudbine i mišljenja većine. Od sada su neki više jednaki od drugih.
SUDIJA IZNAD ZAKONODAVCA Ova aktivistička logika zatim podrazumeva i obavezno uspostavljanje ideološke kontrole zakona, tj. podvrgavanje zakonodavca sudiji i njehovim dobavljačima glasova.
Francuski ustav iz 1958. godine je uspostavio kontrolu ustavnosti zakona, koji primorava na poštovanje nadležnosti koje pripadaju Parlamentu. Tada se još radilo samo o formalnoj kontroli.
Ali ubrzo se ta kontrola raširila i na sadržaj samih zakona: da li su zakoni u skladu sa uvodom Ustava, čija je osnova ustav iz 1946. godine, inspirisan socijalizmom, i čak komunizmom? Zatim, pošto su međunarodni sporazumi dobili primat nad domaćim zakonima, da li su onda ti zakoni u skladu sa principima koji su njihova osnova? Nacionalni zakonodavac je transferom suvereniteta ne samo izgubio deo svoje intervencione oblasti u odnosu na evropske institucije već je i njegova domaća delotvornost ograničena kontrolom ustavnosti koja je postala kontrola ideološke prilagođenosti.
Dovoljno je primetiti kako se sudije svuda u Evropi sistematski suprotstavljaju još uvek stidljivim pokušajima evropskih vlada da umanje ilegalnu imigraciju. Da se vidi ko je sada postao pravi gospodar.
I tu naravno nije kraj: na primer, nacrt ustavnog zakona o ravnoteži javnih finansija želi da uvede u Ustav princip budžetske ravnoteže. Znači ustavni Sud je taj – onaj čije sudije mediji nazivaju mudrima“ – koji će postati čuvar javnih finansija! Zakonodavac bi dakle izgubio svoju moć u odobravanju troškova i poreza i na kraju i njihovog poravnjavanja. Verovatno je to samo jedan detalj istorije.
Jer Francuska revolucija se borila protiv moći parlamenata“, tj. protiv moći sudija, protiv njihove samovolje i njihove sposobnosti da stvore jedan pravni sistem koji je bio proceduralan i složen preko svake mere. Znači upravo protiv jednog društva parničara i advokata.
Međutim, zapadna oligarhija je vratila tu moć u svoju korist.
Ali postoji jedna bitna razlika između jednog sudije i jednog zakonodavca. A to je da je ovaj prvi neopoziv – bar u Evropi – nesmenjiv i nikome ne polaže račune. Dok poslanike i senatore mogu da opozovu birači. To menja celu situaciju.
Drugim rečima, u današnjoj demokratiji“ gospodar ne polaže račune narodu. Što naravno ne sprečava sudije da tvrde kako oni sude u ime francuskog naroda“. Za njegovo dobro, u neku ruku.
USLOVNA GRAđANSKA SLOBODA Ako suverenitet mora da bude politički skladan, to onda takođe znači – još jedan nezgodan detalj – da su prava koje nam Sistem prosipa u stvari isto tako uslovna.
Kako to lepo kaže član 17 Evropske konvencije o ljudskim pravima, nijedna od njenih stavki ne može da se tumači u smislu da daje pravo za izvršenje čina čiji bi cilj bilo uništenje prava i sloboda koje priznaje sadašnji Ustav“.
Dakle, pošto Ustav zabranjuje na primer diskriminaciju“, to onda znači da oni koji su demonizovani kao diskriminatori“, ne mogu da se pozivaju na pravnu zaštitu tog istog Ustava. Sloboda govora i mišljenja je naravno zagarantovana. Ali ne za one koje Sistem želi da demonizuje, jer njihove ideje više nisu mišljenje već zločin. Sve je stvar nijanse… Nema slobode za neprijatelje slobode! Ovaj stari totalitarni slogan od sada ima i zakonsku osnovu.
U takvoj čudnoj demokratiji, građanska sloboda je sve manja. I to nije slučajnost jer, za razliku od onoga što tvrde pristalice ljudskih prava, sloboda nije urođena: ona je jedno političko delo koje proizilazi iz suvereniteta. Narod koji izgubi svoj suverenitet mora da izgubi i svoje slobode. Zapadni Evropljani to upravo ponovo otkrivaju na svoju štetu.
PORICANJE NARODA, PORICANJE DEMOKRATIJE Demokratiju su u Evropi shvatali upravo kao vladavinu naroda, tj. vladavinu skupštine slobodnih“ građana, pošto sloboda proizilazi iz suvereniteta. Eto jedne neprijatnosti za Sistem od kako se sve više razdvajaju nacionalni narodi i svetska vrhovna klasa. Promenimo onda narod kao Otac Ibi (Père Ubu).
Imigracija obezbeđuje poslodavcima rezervni narod kao i veliki profit. Zato Sistem to i ohrabruje. Dakle, sada nam objašnjavaju da državljanstvo nije ništa više od papira“ ili socijalnih prava; da je ono ljudsko pravo, a ne skup obaveza, i da ono što se računa jeste mesto boravka, a ne pripadnost jednoj nacionalnoj zajednici: jer to je manje diskriminatorno“. I tako stvaramo multikulturalno društvo. Na žalost, multikulturalna drušva su u svojoj biti multikonfliktna“. Jer u jednom multikulturalnom društvu svakodnevni plebiscit“, tako drag Ernestu Renanu, nije više moguć jer se više ne razumemo.
U stvari, Sistem ponovo uvodi totalitarnu definiciju demokratije, a saučesnici su im takozvani stručnjaci političkih nauka i pravnici sa univerziteta ili sudnica, korisni idioti ili koji to rade iz interesa, svi zadovoljni što mogu tom prilikom da slave dolazak navodne pravne države“.
Ali ta demokratija“ nema više nikakve veze sa evropskim pojmom narodnog suvereniteta. U skladu sa zakonima novogovora, smisao reči demokratija“ je otišao suprotnim pravcem. Sloboda je ropstvo“, upozoravao nas je Džordž Orvel u svom mračnom romanu 1984″.
Ono što zapadna oligarhija naziva demokratijom“ u stvari znači poricanje suvereniteta, poricanje slobode, poricanje državljanstva, poricanje naroda. To je u stvari novi oblik istočnog despotizma, koji je oličen u nepristupačnoj i nedodirljivoj vlasti, koja namerava da gospodari carstvom robova.
