Jeste retkost, ali ima naših ljudi u svetu koji svojim znanjem, radom i vrlinama postanu značajni i uticajni u zemljama u kojima žive i, naravno, bogati, a opet, ostanu tako jednostavne osobe sa kojima može da se priča o svemu i svačemu. Jedan od takvih je Milojko Radisavljević, poznatiji kao Mišo Italijan, iz pomoravskog sela Bresnica koje se nalazi na putu od Mrčajevaca ka Kniću i koji skoro dve i po decenije živi u gradu Gold Kost (Zlatna obala) na istočnoj obali Australije. Kada je u Australiji, tvrdi da je najlepše mesto na kugli zemaljskoj selo Bresnica, a kada je u Bresnici – kaže da nema lepšeg mesta od Gold Kosta gde se baš okućio i gde živi sa suprugom DŽesi i sinovima Tomasom i Dejvidom.
U rodnu Bresnicu dolazi često, čak i mnogo češće nego neki drugi koji su iz Bresnice otišli u Kraljevo, Kragujevac, Beograd, čačak… Tako, kada ga u grudima „pritisne“ nostalgija, nenajavljeno osvane u Bresnici, sedne ispred svoje nedavno sagrađene kačare i sate provodi gledajući ka Ovčaru i Kablaru koji oivičuju moravsku dolinu.
– Vidiš, čini mi se da nije Ovčara i Kablara video bih sve do Dubrovnika, u kojem sam studirao i gde sam upoznao moju suprugu DŽesiku, Australijanku italijanskog porekla.
Priča o kačari
O Vidojevića kačari postoji priča od pre 300-400 godina koja se odnosi na to da je kačara pomogla mnogim nerotkinjama da zatrudne.
– Priča počinje od nekih nadničara koji nisu imali dece i koji su radili u kačari kod tih Vidojevića. I tako, spavajući između kaca u kačari Vidojevića izrodila su im se deca, a priča o čudu koje se događa u ovoj kačari ponavljana je i mnogo puta kasnije.
U to se uverio i moj ujak Milisav Glišović koji je dobio potomstvo nakon mnogo godina i posle nekoliko noći provedenih u kačari koju sam sagradio od brvana Vidojevića kačare. Sad, ako neko ne veruje, kačara je otvorena za sve dobornamernike i željne dece, pa neka provere – veli Mišo Italijan.
Slučajni susret na Stradunu izrodio se u veliku ljubav koju smo krunisali brakom, a započeto u Dubrovniku nastavili smo u Bresnici, i bez obzira na to što mi to nikada nije rekla, shvatio sam da je Bresnica pretesna za DŽesiku i da potajno pati za širokim prostorima Australije. Jednog dana, ćuteći smo spakovali stvari i već sutradan smo bili u zemlji kengura. DŽesika je bila srećna, a ja se nikada nisam pokajao što sam doneo takvu odluku. Po dolasku u Australiju, sreća za mene i DŽesiku u koju sam i posle toliko godina još uvek zaljubljen uvećana je rađanjem sinova Dejvida i Tomasa – priča Mišo Italijan naslonjen na bagremove tarabe kojima je ogradio majčevinu na kojoj je sagradio kačaru na kojoj nema ni ključa ni katanca i u kojoj se živi životom kakvim su živeli njegovi preci.
Mišo Italijan i DŽesika nisu gubili vreme u Australiji, te su veoma brzo pameću Balkanca i preduzimljivošću Italijanke otkinuli za sebe i svoju porodicu deo obećanog australijskog neba. Danas žive u najelitnijem delu Australije gde se kvadrati životnog prostora mere milionima dolara, ali on nikada nije zaboravio miris zemlje u Bresnici posle letnjeg pljuska.
Ponosna majka Kristina
Vidim da su mi deca srećna i zadovoljna, da su dobri ljudi i roditelji i da imaju dobre i iskrene prijatelje, a majci ništa od toga više i ne treba. Naravno, radujem se što Mišo želi da napravi ovde to etno-selo, ali što se mene tiče, to bih želela jer bih tada još češće bila sa mojom decom koje, kao i svaka majka, nikako da se nagledam – ističe ponosna majka Kristina.
– I kada sam sklapao najveće građevinske poslove u Australiji, ali i drugim delovima Azije, deo mene je bio u Bresnici. Zato, odlučio sam, a u tome su me podržali DŽesika i sinovi, da u njoj, na očevini i majčevini, sagradim nešto za moje samovanje, ali i mesto gde ću okupljati porodicu. Odlučio sam se da to bude kačara, i to ne bilo koja, već napuštena Vidojevića kačara koja se nalazila pored samog puta u Bresnici koji je u vreme Turaka bio carski drum. Kačara je bila sinonim bogatstva nekada čuvene porodice Vidojević i u kojoj su bile ogromne kace za šljive i burad za rakiju, a u kačari su radili nadničari iz čitavog kraja. Otkupio sam Vidojevića kačaru i na parčetu mog imanja nikla je nova kačara koja je sada mesto okupljanja porodice i prijatelja. U kačari sve je autentično – spavam u krevetu svoje babe Milice koji je star oko sto godina, na slamarici napunjenoj slamom sa polja Bresnice, pokrivam se ćilimima i trukovanim čaršavima, garderobu odlažem u ormaru koji je moja majka Kristina donela kao miraz kada se udala za mog oca Tomislava, ogledam se u njenom ogledalu i uvek kada vidim sebe, zapravo, vidim ostvarenje mog dečačkog sna. Eto, pre nekoliko dana u kačari je izgrađen i kamin ozidan kamenom iz obližnjeg kamenoloma i kada s večeri potpalim vatru, sednem na tronožac koji je napravio još moj deda, do duboko u noć uživam u snovima i životu.
Okupio rodbinu
Kačara Miše Italijana u Bresnici bila je nedavno mesto okupljanja njegovih rođaka, komšija i prijatelja iz Bresnice, Mrčajevaca, čačka… O tome da jagnje i prase na ražnju budu po volji gostiju brinuli su Mišo i njegov brat Božidar koji je i sam neko vreme boravio u Australiji, ali nije uspeo da preboli nostalgiju za Srbijom, a za ostala jela i posluženje bila je zadužena Kristina, Mišova majka.
Sagradio je kačaru sebi za dušu, ali njegov preduzimljiv duh zaista mu ne da mira.
– Vidiš, ova kačara je meni, mojoj porodici, rođacima i prijateljima služi za uživanje, ali ona će biti i kamen temeljac za buduće etno-selo u koje će dolaziti ljudi iz sveta da u tišini Bresnice potraže svoj mir. Zapravo, ideja mi je da napravim još mnogo brvnara, vajata i kačara u kojima će se živeti onako kako se nekada živelo na srpskom selu. Prošao sam svet uzduž i popreko i ono što znam jeste to da bogatima treba ponuditi nešto neobično, autentično, nešto gde mogu da budu slobodni i svoji, a Bresnica je selo bogom dano baš za to. U glavi mi već odavno sazreva projekat za osnivanje takvog etno-prostora koji će bogatima ponuditi najbolje i najzdravije iz srpskog nasleđa, ali će ponuda vremenom biti kompletirana i onim što je najbolje u kulturama drugih naroda – od Južnog do Severnog pola i od Australije do Amerike. Na ovaj način, Bresnici bi se povratio značaj koji je imala iz vremena kada je bila veća varoš od čačka, a mnogi moji rođaci i meštani Bresnice našli bi svoj interes da rade u tom etno-selu koje će im biti praktično na kućnom pragu. Novca u svetu ima i mnogi su zainteresovani da ulažu svoj novac, ali samo u dobre programe, a ja sam duboko uveren da je program razvoja etno-sela veoma dobar i realan program koji može da preporodi ne samo Bresnicu, već i mnoga srpska sela – tvrdi Mišo Italijan koji je do sada realizovao sve što je u životu zamislio, ili bar skoro sve.
