U domu protojereja Slobodana Radojčića, paroha parohije Svetih apostola iz Darbija u Engleskoj, ima troje dece “ Nikolaj, Isidora i Stojanka. Iako već godinama žive daleko od otadžbine, na zidovima i po kutcima njihovih soba, prepoznaje se odakle su. Na zidu sobe najstarijeg Nikolaja je majica sa prošlogodišnje Mobe i nostalgična fotografija Soko-grada i manastirskog kompleksa.
Sve troje dece prote Slobodana su učesnici Mobe od kad se ona održava. Na prvoj su zajedno bili Isidora i Nikolaj, na drugoj je boravio samo Nikolaj, a ove godine zajednički su radili i družili se sa ostalima Stojanka i Isidora.
Vezanost Radosavljevićevih za Mobu, kao najuspeliju manifestaciju ljubavi, druženja i pravoslavlja među decom iz otadžbine i rasejanja kao da je očekivana zbog još jednog detalja “ protu Slobodana rukopoložio je upravo vladika Lavrentije, koji je u to vreme bio episkop zapadnoevropski, a danas je glavni „krivac“ što je postalo uobičajeno da se deca srpskog porekla širom sveta okupljaju u manastiru Svetog oca Nikolaja, izgrađenom njegovom upornošću.
Povratak otadžbini
“ Šaljući decu na Mobu, pokušavamo da pobudimo kontakt naših ljudi sa otadžbinom. Tako su i moja deca krenula među prvima. Potrebno je da većina njih dođe i doživi i ovu zemlju i ove svetinje, što ima mnogo veći učinak od svih drugih pokušaja povezivanja matice i rasejanja “ veli prota Radosavljević, dok u hladovini trema manastirskog konaka u Soko-gradu prebira po sećanju i svodi račun u poslu kojim se i on već dugo bavi.
Službujući među srpskim življem u Beču, Parizu i sada u Darbiju, naš sagovornik je shvatio sav značaj misionarskog delovanja pravoslavnih sveštenika u belom svetu. I grandioznu akciju Moba on pre svega vidi kao izuzetnu misionarsku manifestaciju.
“ Najveći misionar među nama je preosvećeni vladika Lavrentije, jer je udario temelje Srpske pravoslavne crkve u Evropi, a dokaz za to je i ovo što radi u otadžbini, okupljajući našu decu iz celog sveta, stvorivši od Soko-grada svojevrstan duhovni centar. I mi u belom svetu se najviše bavimo time, više smo misionari nego sve ostalo, jer su naše parohije kratkog veka, neke stare tek pedeset godina, neke i mnogo mlađe. Zato je naša misija tamo važna, jer smo potrebni i onima iz prve generacije, kao i onima koji su nedavno stigli “ podvlači prota, podsećajući da je zahvaljujući Crkvi dobar deo našeg življa i danas duhovno okupljen i nije se pogubio pod različitim i logičnim naletima tamošnjih asimilacija.
Naš sagovornik upućuje i na specifičnost srpske dijaspore u Velikoj Britaniji. Reč je o ljudima čiju prvu generaciju uglavnom čini politička emigracija posle Drugog svetskog rata, što je u velikoj meri opredeljivalo i njihov odnos prema otadžbini. Moglo bi se reći sve, samo ne da je taj odnos bio blagonaklon.
“ Oni svoje porodice, a pogotovu svoju decu nisu slali u otadžbinu “ primećuje otac Slobodan.
Kao da ove njegove reči objašnjavaju zašto je iz Velike Britanije ove godine na Mobi bilo samo petoro dece. To je i povod da ćerka Isidora primeti:
“ Trebalo je da nas bude mnogo više. Mladi ljudi srpskog porekla iz Engleske treba da dođu i vide ko smo i šta smo, jer njihovi roditelji potiču odavde. Dok ne dođe i ne oseti ovu zemlju niko ne zna šta je pravi život ovde “ zrelo argumentuje svoju kritiku Isidora.
Brzo zaboravljaju svoje
U poslu njenog oca poteškoće takve vrste su deo svakodnevice. Sa iskustvom sveštenika koji je služio u tri evropske države otac Slobodan primećuje da se „države razlikuju, ali narod je jedan i mi smo dužni da brinemo o svakoj duši da se ne odrodi od majke crkve“.
“ često smo odlazili da služimo, a da ne znamo gde idemo, nismo znali ljude, nismo znali jezik, trebalo nam je mnogo vremena da se snađemo i povežemo sa našim narodom “ priseća se svojih početaka.
Najmlađa kći Stojanka gleda na to iz svog ugla i primećuje koliko se brzo mladi ljudi odriču svojih korena kad stignu u inostranstvo:
“ Oni koji su poslednjih godina stigli u Englesku iz Srbije ne čuvaju dovoljno ono svoje što su sa sobom doneli. Prilagođavaju se engleskom načinu života, što je razumljivo, ali vrlo brzo zaboravljaju svoje običaje “ smatra ona.
I dok učesnici Mobe iz porodice Radosavljević najteže podnose rastanke, gotovo uglas govoreći kako im je od svega najdraža uspomena druženje i pun tefter različitih adresa, otac Slobodan vraća se na ulogu Crkve među našim iseljenicima po svetu, prisećajući se i situacija u kojima im je svesrdno pomagala da se adaptiraju na novu sredinu i život u njoj. To iskustvo posebno je karakteristično za poslednju deceniju i Srbe rasejane iz Krajine, Republike Srpske ili sa Kosmeta. Povezanost naših ljudi tim nevidljivim nitima naš sagovornik vidi i kao najvažniji rezultat Mobe i drugih pokušaja da se ljudi srpskog porekla po svetu okupe.
“ Lepo je videti svu decu srpskog porekla na jednom mestu. Sve nas povezuje pravoslavlje. Nadam se da će osećaj te vrste koji su stekli boraveći ovog leta u matici i sve što su doživeli preneti drugoj deci, svojim porodicama, a to ostavlja večni trag “ zaključuje prota Slobodan Radosavljević.
A da bi učinak takvih misonarskih poteza bio veći Isidora i Stojanka kao iskusni „mobaši“ predlažu:
“ Neka se napravi jedna moba koja će putovati svetom i tako deci našeg porekla pokazati kako izgleda biti zajedno, raditi, voleti se i družiti.