Većina naših ljudi u Torontu će vam bez greške izdeklamovati spisak svih prodavnica koje prodaju gastronomske specijalitete iz zavičaja, sa adresama i kompletnim asortimanom. Međutim, pitanje je koliko ima onih koji će bez problema locirati mesto gde se „leči“ druga vrsta nostalgije – za pisanom rečju, jezikom i specifičnim „mirisom“ knjige. Srećom, ima ih dovoljno da bi u srcu najvećeg grada Kanade već više od decenije mogla da opstaje prodavnica knjiga na srpskom jeziku – „Serbica Books“. Mesto u kome se i knjige i ljudi osećaju prijatno, kao svoj na svome.
Veran knjizi
Novosađanin Živko Apić (1928-2000), istoričar, osnivač knjižare „Serbica Books“, prešao je u Kanadu 1954. godine, gde je radio u bibliotekama u Vindzoru i Torontu, šireći i popularišući srpsku knjigu.
Sa suprugom Olgom je pripremio i izdao dvojezično, na srpskom i engleskom, Sveto pismo, NJegošev „Gorski vijenac“ i pesme Desanke Maksimović. Od 1970. počeo je da se bavi kataloškom prodajom knjiga, a dve decenije kasnije otovorio je pravu knjižaru, pod imenom koji i danas nosi – „Serbica Books“. Biografija Živka Apića nalazi se u Enciklopediji Novog Sada i „Ko je ko“ u provinciji Ontario.
– Već dugo se hvalimo da smo najveća knjižara u dijaspori i jedina u Severnoj Americi. Trenutno imamo oko 7.000 naslova i stalno pristižu nove knjige, što je lepa brojka ako se uzme u obzir da držimo isključivo naše autore iz matice i rasejanja, a samo je jedna polica popunjena prevodima na srpski jezik – kaže Predrag Apić.
Izuzetna saradnja
Knjižara „Serbica Books“ ima izuzetnu saradnju sa bibliotekama i univerzitetima u Severnoj Americi, kao i razgranatu mrežu kupaca po celom svetu.
– Osim čitalaca iz Amerike i Evrope, knjige šaljemo i na adrese koje su u Japanu, Australiji, pa čak i u Srbiji. Jer, dogodi se da imamo neki naslov kojeg već dugo tamo nema u prodaji, pa se obrate nama. Ima dosta posla, moramo u svakom trenutku da znamo šta se u oblasti knjige događa u matici. Zato smo u stalnom kontaktu sa izdavačima, pratimo svu štampu koja je posvećena knjizi i redovni smo na sajmovima knjiga u Novom Sadu i Beogradu, jer naši ljudi vole da se vide, pogledaju oči u oči – objašnjava Predrag,koji je rođen u Torontu, ali srpski govori odlično, što je, kako kaže, zasluga njegove supruge kojom se oženio pre dve godine.
Bukvara nikad dosta
Posebno su orijentisani na dečje knjige zbog svoje dece. Bukvara nikad dosta, ali onaj školski je dalje najtraženiji. To je dobar znak, smatraju Apići, koji će uskoro da otvore i veb stranicu svoje nadaleko poznate knjižare.
Promena strukture srpske zajednice u poslednjoj deceniji odrazila se i na rad knjižare.
– Iskreno, moramo da se zahvalimo tzv. novoj emigraciji koja je došla u poslednjih desetak godina. Onih starijih je sve manje, a njihova deca zbog slabog znanja srpskog jezika nisu u mogućnosti da se ozbiljnije bave našom literaturom. Da bismo im približili srpske pisce, trudimo se da imamo knjige koje su prevedene na engleski, kao i sve što se objavi o nama Srbima na tom jeziku. Najnoviji talas emigracije je obrazovan, intelektualci koji imaju naviku čitanja i dobro su obavešteni.
Posao koji se voli
Predrag Apić je počeo da pomaže ocu u knjižari kada je završio studije urbanizma, ali zbog nastale krize u Kanadi nije mogao da nađe posao u struci.
– U početku sam najviše radio na kompjuteru, a kada se otac razboleo, sve više sam preuzimao posao. Vremenom sam zavoleo ovaj posao, jer lepo je kada si svoj gazda, kada možeš od početka da pratiš jedan projekat. A najviše zato što sam nastavio nešto što je moj otac počeo i u šta je uložio mnogo ljubavi i truda, a što se pokazalo kao uspešna misija za narod koji je odvojen od svoje zemlje.
čim pročitaju da se sprema nešto novo od naslova u Beogradu, odmah nas zovu da pitaju da li imamo. Nama je drago što se interesuju, ali teško možemo da im objasnimo da ne možemo da imamo nova izdanja pre beogradskih knjižara, iako imamo redovnu isporuku pošto smo otvorili firmu u Novom Sadu i sve dobro i brzo funkcioniše – kaže Tamara Apić, koja je po završetku studija književnost radila u knjižarstvu i izdavaštvu u Novom Sadu gde je i upoznala Predraga.
– Pošto moramo dobro da poznajemo ono što prodajemo, podelili smo se ko šta čita. Tako je Predrag zadužen za istorijske knjige, a ja sam više u književnosti – dodaje Tamara, jer poverenje čitalaca, koji samo kažu da im pošalju tri knjige po sopstvenom izboru, ne treba izneveriti.
Ugostili mnoge pisce
Baš zbog tog poverenja i ljubaznosti, knjižaru „Serbica Books“, mnogi smatraju za nezvanični srpski informativni centar, te ih zovu za raznorazna obaveštenja i savete, od brojeva telefona do informacija o Konzulatu i raznim radnjama.
– Nama je to simpatično i svojski se trudimo da pomognemo koliko god možemo. Dešava se da nas pitaju, na primer, kada radi frizerka Ana, ili bilo šta šta im je tog trenutka neophodno.
Tretman koji ima ova knjižara kod srpske emigracije jeste zavidan i zato što je to mesto u kome se održavaju razna predavanja, književne večeri, promocije, izložbe…
– Imali smo čast da ugostimo mnoge značajne pisce, pesnike, istoričare, slikare, glumce i druge kulturne poslenike iz Srbije. Među njima su bili, na primer, prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević, Dobrica ćosić, Momo Kapor, Milovan Danojlić, Gordana Kuić, Rada đuričin, Vuk Drašković, Vida Ognjenović, Svetislav Basara, Radoš LJušić, Dušan Bataković i mnogi drugi. A, kao i svuda u svetu, i u ovoj knjižari se dogodi da neko od mušterija „pozajmi“ knjigu na neodređeno vreme. Tako je jednom nestao kuvar u deset nastavaka, tek pristigao iz otadžbine.
– Nismo stigli pošteno ni da ga raspakujemo, a neko ga je već prisvojio. Eto, i ovde se knjige kradu, srećom ne tako često. Dogodilo se da nam je nestao Frazeološki rečnik, ali onaj koji je to uradio nije znao da je knjiga u dva toma, pa je uzeo samo jedan. Nekoliko meseci kasnije nestao je i drugi tom, tako da ga je čovek na kraju komletirao – pričaju Tamara i Predrag i naglašavaju da je ipak mnogo više onih lepih događaja.
– Nedavno su nam bili ljudi koji su kupili sinu za venčanje „Ilustrovanu istoriju Srba“ u 12 knjiga, koja je na srpskom i engleskom jeziku, jer mladoženja je Srbin, a mlada Kanađanka.
Ono što raduje jeste da su se Srbi, po njihovim rečima, vratili lepoj književnosti i sve više čitaju romane. Vreme senzacionalih naslova iz perioda posledenjeg rata postaje prošlost. Tu prednjači nova emigracija koja prati sve što se događa u otadžbini, jer ona stara se i dalje drži istorijskih knjiga.
