Nedavno je u manastiru Visoki Dečani zamonašen Miško Jugović (22) iz Nirnberga koji je dobio monaško ime Stefan, a ubrzo posle toga u nirnberškom hramu Sv. ravnoapostola ćirila i Metodija rukopoložen je u jerođakona. To je prvi slučaj u Srednjoevropskoj eparhiji da neko ko je odrastao u Nemačkoj postane monah. Jerođakon Stefan student je Bogoslovskog fakulteta u Foči gde bi u septembru trebalo da upiše treću godinu. Već je počeo da saslužuje na liturgiji u nirnberškom hramu, a kaže da je monaški život zavoleo još u detinjstvu.
Važna je upornost
Miško Jugović je rođen 1985. u Kruševcu, ali je sa nepunom godinom dana nastavio život u Nirnbergu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, a onda upisao Bogoslovski fakultet „Sveti Vasilije Ostroški“ u Foči. Sada se intenzivno priprema za ispite.
– U Foču odlazim svakog tromesečja i tamo provedem jednu do tri nedelje na predavanjima. Posle se vraćam i učim pripremajući se za ispite. Mogu da kažem da to nije živeti u Nemačkoj a studirati u Foči, pogotovo što posle predavanja ostvarujem kontakte s drugim studentima, snalazim se za literaturu i u tome trošim dosta vremena. I za ovo, kao i sve drugo u životu, važna je upornost i onda rezultati neće izostati – kaže Stefan.
– Kao mali rado sam odlazio u manastir i privlačio me je taj ambijent, život i ponašanje monaha i sveštenika. Bio sam u manastirima Kalenić, LJubostinja, a duže vreme i u manastiru Soko-grad u Šabačko-valjevskoj eparhiji. Već sa 16 godina odlučio sam se za monaški život. Proveo sam jedno vreme u iskušeništvu u manastiru Visoki Dečani – kaže jerođakon Stefan.
NJegova odluka u krugu poznanika i prijatelja izazvala je nemalo čuđenje, a kod roditelja i rodbine i protivljenje. Po očevoj strani svi žive u Kruševcu, a po majčinoj svi su u Nirnbergu. Ni jedni ni drugi nisu tu njegovu odluku prihvatili lako.
Uzor mladima
Protonamesnik Marinko Radmilo iz Nirnberga kaže da su kod njih često dolazili monasi iz manastira Visoki Dečani što je sve ostavilo traga kod Miška Jugovića.
– Kada sam došao u parohiju zatekao sam Miška u oltaru. Bio je vrlo privržen crkvi, uvek spreman da pomogne. Brzo je postao uzor za mlade, a ja sam ga angažovao kao asistenta u veronauci. On je posle trećeg razreda srednje škole letnji raspust proveo u manastiru Visoki Dečani. Koliko mu je sve to razvilo ljubav prema manastiru i monaškom životu govori i njegova spremnost i želja da odmah tamo ostane. Međutim, vladika Teodosije mu je savetovao da se vrati, završi srednju školu pa onda se zamonaši – kaže protonamesnik Radmilo.
– Ja razumem roditelje jer oni žele da im dete kada odraste nastavi uobičajeni život, stupi u brak, stekne potomstvo i nastavi porodičnu lozu. Ali, ja sam se opredelio za monaštvo, a to znači biti samac i da neću imati telesnu porodicu. Roditelji su u početku bili malo povređeni mojom odlukom, protivili su se i nadali da ipak neću otići u monahe, a kada se to dogodilo pomirili su se s tim – objašnjava svoju odluku jerođakon Stefan.
On kaže da se odlaskom u monahe za njega svakodnevni život nije bitnije promenio. Uz bogosluženja u hramu, koja se održavaju petkom i subotom uveče i nedeljom ujutro i o praznicima, on se angažuje u radu crkvenog folklora, veronauke, ide u posete bolesnim i ljudima u zatvoru, a uporedo priprema ispite na Bogoslovskom fakultetu u Foči. Ipak, nađe vremena i za susret sa vršnjacima. Najviše treme i straha od greške, priznaje jerođakon Stefan, imao je pre prvog učešća u bogosluženju u hramu, ali je imao i podršku, pomoć i savet sveštenika tako da je i taj važan ispit položio s uspehom.
Interesantno je kako jerođakon Stefan doživljava iz oltara svoje poznanike, prijatelje i ljude koje poznaje i koji dolaze u hram kada i on učestvuje u bogosluženju.
– Osetim kod mojih vršnjaka i poznanika da imaju puno uvažavanje prema onom što radim jer oni dolaskom u hram poštuju čin bogosluženja. Iskustvo mi govori da mladi ljudi imaju više poverenja u sveštenika koji im je generacijski bliži i s kojim mogu da ostvare neposredniji kontakt. Ja sam stekao poverenje mladih ljudi i pre zamonašenja jer su me često molili da pitam sveštenike za mišljenje o nekom problemu koji ih muči. Mi se u slobodno vreme i dalje sastajemo i družimo, najčešće je to u kućama, ali ponekad i u gradu. Naši susreti i razgovori imaju, uslovno rečeno, dva dela – jedan koji je vezan za uobičajene teme svakodnevnog života običnog čoveka i drugi deo koji se odnosi na duhovni i verski život. Vrlo dobro se razumemo jer smo generacijski bliski – dodaje monah Stefan.
