– Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa…reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti!
Bio je to moj glas. Vrištao je iz mojih razjapljenih usta i parao, pored ostalih, i moje bubne opne. Bila je to moja ruka. Mlatarala je ispred mog lica, baš sam je u nekoliko navrata propratila pogledom. Bile su to i moje misli i osećanja, objedinjene u tom rikanju. Poznavala sam ih, dugo su rasle u meni kao kiselo testo. Bio je to i moj šef ispred mene.
Nikako nisam mogla jasno da vidim njegovu facu. Kao da je onaj moj vrišteći glas stvarao oko njega maglu koju je ona moja mlatarajuća ruka pokušavala da razgoni. U stvari, nisam želela da vidim njegovo lice. Više sam volela da zamišljam kako me zabezeknuto gleda, otvorenih balavih usta. No, nekako mi se priviđalo da ga posred te zblanutosti obasjava anđeosko bela svetlost pakosti i dok mi se ruka sve sporije kretala, polako se spuštajući, skoro da sam mogla da vidim u njegovim zlobnim očicama savršeno ravan papir na kome je pisalo: OTKAZ.
Okrenula sam se na kloniranom samopouzdanju, koleno mi je negde duboko kvrcnulo ali se to nije dalo primetiti, i prošla kroz špalir knjigovodstvenog osoblja, glave prkosno podignute na voštanom vratu, dok su mi se ramena spuštala pod nevidljivom slutnjom. Ubrzala sam korak ka odvratnim metalnim vratima i zatvorila ih za sobom sa treskom. U poslednjem trenutku! Hitro sam skrenula za ugao, ka stepenicama kojima sam se skomatala preplićući kao da igram vlaško kolo. Dugačak, na sreću prazan hodnik sam pretrčala, tašna mi je spala sa ramena, izvrnula sam zglob, izletela na sunce i vazduh i – tek tada udahnula.
„Ooo, Bože! O, Gospode Bože i Presveta Bogorodice!“ – mantrala sam sve do kuće.
Očekivala sam večernji telefonski poziv. Čitavog poslepodneva sam ispijala kafe i pušila, čučeći na stolici u gaćama i majici i pripremala se za taj razgovor. Deca su bila u školi, a muž na nekom od popodnevnih „sastanaka“, sa kojih se redovno vraćao bazdeći na luk, vinjak i pivo. „Ako se vrati ranije“ – mislila sam – „a pod uslovom da deca budu na treningu, jer ne mogu pred njima, oteraću ga u pizdu materinu. Ovog puta, stvarno! Ovoga puta će biti stvarno.“ Mislila sam da bih mogla lepo u jednom danu da završim sa svim sranjima. Čak sam i ustala, uzela njegovu putnu torbu (za „službena“ putovanja) i besno u nju ubacila tri para gaća. Onda sam se setila da mu je ostatak u prljavom vešu, pa sam odložila pakovanje, jer: morala sam prvo da mu operem gaće, da bih ga spakovala.
Vratila sam se na stolicu, da čekam da telefon zazvoni. „Pozvaće me Divna“ – mislila sam. Ona će mi prva saopštiti kako je smrad urlao za mnom i kako će me sutra otpustiti. Uhvati me panika zbog one torbe i gaća, te ih brzo sklonih. Ne mogu sada da završavam brak. Sada, kada sam ostala bez posla. Ovaj bi to verovatno jedva i dočekao: da mu ja prekratim muke, da ga izbacim iz kuće iz koje ionako želi da ode, al’ ne sme. Govno!
Deca su već spavala, bilo je valjda nešto malo pre ponoći, kad se oglasi zvono. Kao mahnita sam zgrabila slušalicu i počela da tipkam po brojevima tražeći ono dugme „on“. Ponovo se začulo zvono, malo duže. Ukočila sam se sa prstom u vazduhu, da bih odmah shvatila da je zvono na vratima. Bio je ON.
Besno sam se vratila do stolice sa namerom da na njoj zauzmem isti čučeći položaj, a onda sam se predomislila, okrenula prema njemu i pogledom mu rekla: „Smrdiš.“ Klimatao je glavom cereći se prema meni k’o pečena svinjska glava, samo što je na žalost i za razliku od nje, imao i telo. Zinuo je da nešto, kao, kaže. Pokazala sam rukom STOP kao saobraćajac, znajući da će zbog poltronske mržnje prema policiji da ućuti pre nego što progovori.
Bilo mi je jasno da me Divna neće pozvati u to doba. Trebalo je da legnem i zaspim još pre dva sata, bar ne bih gledala ovo đubre kako tetura po kući u izgužvanom odelu.
Ujutro sam se istuširala, macnula, potrpala u tašnu cigarete i neke sitnice, pokupila preostale krhotine dostojanstva (prašinu nisam htela da skupljam, mogla bih samo u urnu da je stavim) i izašla u rano, vrlo rano prolećno jutro. Nekada sam se radovala jutrima. I večerima. I noćima. I suncu. I kiši. Kada to beše? Pre osam hiljada godina?
Kad sam ušla u firmu, bilo je 15 do 6. Znala sam da je šef već stigao, ako je ikada i odlazio. Pored njegovih zastakljenih vrata (običnim providnim staklom, naravno) ponosno sam koračala na patrljcima. Činilo mi se da su mi koraci isprekidani, svaki u po tri pokreta, jer će on sada… pa sada… evo, upravo sada – naglim pokretom otvoriti vrata i dreknuti: „Kod sekretarice!!! Odmah!!! Po radnu knjižicu!!! Otkaaazzz!!!“ Ono „zzz“ je odjekivalo u mojoj glavi i kada sam već prošla njegova vrata i znala da me je video. Iz kolena su mi ponovo izrastali listovi sa sve cipelama na stopalima.
Sela sam na svoje mesto. Kafa se pušila, a meni se vrtelo u glavi od sreće. Kakvo sunce, plavo nebo, beli oblaci, zelene krošnje, mirno more i sva ta izlizana sranja?
Nisam dobila otkaz.
Original Article
