Pod maglovitim pojmom „demokratičnost“, najčešće se podrazumeva transparentnost, legalitet i legitimitet nečega ili nekoga. Hajde onda da pokušamo da izmerimo „neizmerivo“, demokratičnost jednog političkog poteza koji je ubedljivo najvažniji događaj na izmaku godine: podnošenja srpske kandidature za članstvo u Evropskoj uniji.
Vlada Srbije, koja iza sebe ima većinsku podršku u srpskom parlamentu, a čiji je sastav izabralo srpsko glasačko telo na poslednjim izborima, ovim činom privodi kraju proces od neumnjivo ogromnog značaja za državu Srbiju. Pristalice srpskog učlanjenja u EU, kao i protivnici takve integracije, slažu se samo u jednom: posle pristupanja Srbije toj zajednici država, više ništa neće biti isto u našoj zemlji. Štaviše, upravo zbog toga su ovi prvi opredeljeni za ulazak u EU, a ovi drugi izrazito protiv. Da li je, vodeći računa o tolikom značaju kandidature, njeno pripremanje bilo dovoljno transparentno? Ne deluje tako, s obzirom na to da je o mogućnosti da Srbija podnese kandidaturu baš 22. decembra 2009, srpska javnost obaveštena tek nekoliko dana ranije, dok je odluku da podnese kandidaturu Vlada Srbije zvanično donela na Svetog Nikolu, u subotu 19. decembra.
Značajni politički potezi poput ovog, međutim, zahtevaju daleko duže i ozbiljnije pripreme, koje su srpski zvaničnici najverovatnije i sproveli. Ali, o njima nisu blagovremeno obaveštavali javnost, sve do četvrtka 17. decembra, kada je Božidar đelić prvi put nagovestio dostavljanje zahteva Šveđanima. Podnošenje kandidature, prema tome, sigurno neće biti ubeleženo među najtransparentnije političke poteze aktuelne vlasti, da se blago izrazimo.
Što se tiče legaliteta, reklo bi se da nedostaje glasanje o podnošenju kandidature u Skupštini Srbije. Pošto bi poslanici, skoro sigurno, većinski podržali inicijativu Vlade Srbije, nije baš najjasnije zbog čega je vladajuća koalicija propustila priliku da obezbedi sebi takvu zaleđinu. Samim tim i došla u situaciju da je neko proziva za eventualnu nelegalnost.
Kada je reč o legitimitetu, stvari su možda i najkomplikovanije. Jer, kabinet Mirka Cvetkovića od samog nastajanja bori se sa dokazivanjem svog legitimiteta, pošto su u aktuelnoj Vladi okupljeni politički činioci koje, uoči izbora, niko nije mogao ni da zamisli zajedno. Sastavni delovi vladajuće koalicije, dakle, nisu prekršili nikakav zakon, ali su možda prevarili birače, a svoja biračka tela naročito, kada su sklopili savez koji uoči izbora ne samo da nije bio nikako najavljen, nego su čak DS i SPS nastupali kao najljući ideološki protivnici. Posmatrano kroz tu prizmu, podnošenje kandidature za članstvo Srbije u EU kuburi sa legitimitetom. Ali, posle godinu i po dana akutelne vlasti, to se može reći i za sve ostale poteze koje je Vlada povlačila od kako je formirana, pa bi ova primedba možda bila i bespredmetna. Nije, ipak, bespredmetno jedno drugo pitanje, koje je, iako suštinsko, potpuno je izopšteno iz ovdašnje javnosti: pod kojim uslovima Srbija ulazi u EU i šta tim ulaskom dobija, a šta gubi?
U ovom trenutku, posle zvaničnog podnošenja kandidature, ogromna većina građana Srbije nema ni najosnovniju predstavu o prirodi državne zajednice koja je nazvana Evropska unija, a čiji će možda – ukoliko kandidatura „uspe“ – državljanin postati za nekoliko godina. Metalostrugar iz Valjeva, inženjer iz Vrbasa, učiteljica iz Kruševca… nemaju pojma kakve sve konkretne uslove EU postavlja pred Srbiju, kakve sve konkretne pogodnosti EU nudi Srbiji, kakve sve konkretne posledice nosi sa sobom članstvo u EU. Niko od nas običnih građana ne zna ništa o konkretnim i preciznim promenama koje će snaći našu svakodnevicu u slučaju da kandidatura bude odobrena.
Možda će te promene biti sve do jedna pozitivne. Možda će među njima biti i onih koje nam neće prijati, ali pristaćemo da ih „progutamo“ zarad drugih benefita. A možda temeljna državna i društvena reforma koja nam predstoji na putu ka EU ipak nije po ukusu srpskih građana. Da ne pričamo o potpuno nerazjašnjenom pitanju Kosmeta, oko kojeg je podeljena i sama EU. Poenta je da sve to u ovom istorijskom momentu ne znamo! A posle nekoliko državnih zajednica u kojima je Srbija učestvovala i koje su se raspale u bliskoj prošlosti, najmanje što sluđeni srpski građani zaslužuju jeste da do detalja saznaju sve o novoj integraciji, koja je sada i zvanično pokrenuta. Do detalja!
Kada se ovo ima u vidu, za podnošenje kandidature ne može se reći ni da „puca od legimitnosti“.
Ukratko, srpska javnost pamti mnogo „demokratičnije“ postupke od ovog koji je 22. decembra 2009. izvela Vlada Srbije, zajedno sa predsednikom Borisom Tadićem. A za značajnije? Vrlo malo, ako uopšte. Nesklad između važnosti podnošenja kandidature i vrlo nedemokratskog načina na koji je do toga došlo, morao bi da bude podrobno ispitan.
