Na pitanje da li će neki od poznatih hotelskih lanaca kupiti hotel u Srbiji, niko ne može da odgovori. Podaci o tome ko su zainteresovani kupci na aukcijama i tenderima su tajna.
– U ministarstvo stalno dolaze poslovni ljudi, koji se interesuju i predstavljaju kao zastupnici ove ili one kompanije. Međutim, dok ne stave ponudu na sto, ne možemo ni govoriti o tome ko su ti ljudi – kaže u razgovoru za „Vesti“ savetnik ministra turizma Siniša Perić.
„Hilton“, „Šeraton“, „Kempinski“ i slični lanci, kako objašnjava sagovornik „Vesti“ prodaju samo ime, a kupovina i izgradnja zavise od zainteresovanih investitora, koji prave planove za narednih 10 godina. Moguće je, kako kaže, da zaista žele da dođu u Beograd i Srbiju, ali tek 2010. godine.
– Moramo biti svesni činjenice da Srbija nije destinacija prve kategorije. Nije realno očekivati da će veliki operateri nagrnuti u Srbiju. Najveći interes postoji za Beograd. Tako je bilo i u svim zemljama u okolini – prvo uđu u glavni grad, pa onda krenu i po unutrašnjosti. Što se tiče poznatih hotelskih lanaca, postojeći hoteli i uz rekonstrukciju, ne ispunjavaju njihove arhitektonske zahteve. Ovde bi eventualno mogli da konkurišu jedino „Metropol“, „Slavija“ i „Jugoslavija“. Zato je Direkcija za gradsko građevinsko zemljište predvidela lokacije za gradnju luksuznih hotela – kaže Perić.
Do sada je prodato 40 hotelskih preduzeća i svakog meseca se organizuje po nekoliko aukcija, a velika preduzeća idu na tender. Nedavno je prodat „Putnik“, a za dva, tri meseca očekuje se tender za „Srbija turist“.
Kada je donet Zakon o privatizaciji mislilo se, kako ističe, na osnovu iskustava drugih, da će hoteli biti prvi privatizovani.
Ispostavilo se, međutim, da je sa njima bilo najviše problema. Većina ih je nacionalizovana, tako je recimo sa nekim najatraktivnijim objektima u Beogradu – „Ekscelsior“, „Splendid“, „Prag“. Drugi problem su „neuredni papiri“. Veliki broj hotela nema građevinske dozvole, urbanističke, upotrebne, nisu uknjiženi, zemljište se vodi na jednu firmu – zgrada na drugu i slično. Treći problem je to što je nekada većina hotela bila u sastavu velikih preduzeća. Onda su se 70-ih godina odvajali hoteli i postajali preduzeća za sebe.
Ostali su nesređeni deobni bilansi i dugovi za koje se više ne zna čiji su i koliki. Na kraju, postoje i hotelska preduzeća sa objektima koji su pod zaštitom države.
– Da ne bismo pravili problem kupcu, rešili smo da prvo razrešimo sve ove zavrzlame, zašta je potrebno vreme. Trajalo je godinu dana i spremni smo da krenemo intenzivnije – zaključuje Perić.
Koncesije za banje
Po novom zakonu, koji bi trebalo da usvoji Skupština Srbije, predviđene su koncesije za strana i domaća lica zainteresovana za objekte u banjama.
– Moramo sačekati sinhronizaciju svih zakona iz ove oblasti – o banjama, koncesijama, o denacionalizaciji. Rehabilitacioni centri su, u većini slučajeva, državno vlasništvo i oni će ostati pod ministarstvom zdravlja. Ostali deo, odnodno hoteli biće privatizovani – kaže Perić.
