Za vreme totalitarnog titoističkog režima na ovim našim prostorima vladala su dva kulta koja se nisu smela osporavati – kult Josipa Broza i kult radnog naroda. Svako vreme ima svoje breme, i bremena su teška onoliko koliko su teška vremena. Kulturna elita onoga doba imala je zadatak da idejno stvori, jača i nepokolebljivo čuva ova dva kulta, ako je uopšte želela da se legitimiše kao elita.
Dušan Vučković: Tvorci i gospodari onoga što se eufemistično naziva Novim svetskim poretkom za glavni cilj imaju to da taj i takav poredak postane i ostane jedan i jedini – to je suština procesa globalizacije. Vrednosti judeo – hrišćanske civilizacije se rapidnom brzinom urušavaju jer nikako ne odgovaraju novim gospodarima.
Tri decenije je proteklo od Brozove smrti, a ona vremena kao da se vraćaju. Razlika se sastoji jedino u tome što su se promenile pozicije moći. Nekada je par ambasadora kontrolisala vođu, vođa elitu, a elita medije. U onoj meri u kojoj se država smanjivala, to je moć ambasadora postajala veća. Tokovi globalizacije dali su neslućenu moć medijima, koji danas kao svoju izvornu, suštinsku funkciju vide neograničeno arbitriranje u svim javnim i mnogim privatnim sferama. Jedino je zvanična kulturna elita ostala manje više ista – samodovoljna, krajnje narcisoidna, egocentrična, neretko neobrazovana ili poluobrazovana i – što je najvažnije – beskrajno odana nalogodavcima. Danas pozicije moći stoje ovako: zapadni ambasadori kontrolišu medije, a mediji kulturnu elitu. Združeno, ova tri faktora kontrolišu vođu, u čijim rukama je zakonodavna, sudska i izvršna vlast. Na dnu lestvice je biračka masa.
Tvorci i gospodari onoga što se eufemistično naziva Novim svetskim poretkom za glavni cilj imaju to da taj i takav poredak postane i ostane jedan i jedini – to je suština procesa globalizacije. Vrednosti judeo – hrišćanske civilizacije se rapidnom brzinom urušavaju jer nikako ne odgovaraju novim gospodarima. Da bi se sistem planetarno uspostavio, potrebno je da ona goreopisana lestvica moći bude preslikana na lestvicu vrednosti. Jezikom starogrčkih filozofa – da fizis postane nomos. Ključnu ulogu u ovom ideološkom preobražaju ima onaj kvantitativno, a verovatno i kvalitativno beznačajan deo društva, za koji je Noam čomski sročio izraz sekularno sveštenstvo.
Međutim, u zapadno-evropskim zemljama sa dugom i jakom demokratskom tradicijom proces globalizacije ne uspeva baš nekom zavidnom brzinom. S druge strane, u istočno-evropskim zemljama koje većinom nemaju demokratsku tradiciju, ovaj proces nailazi na snažan otpor, jer ove nacije ne žele da samo što su se oslobodile jednog, komunističkog totalitarizma, padnu pod šapu drugog, neoliberalnog. U celoj priči, srpski slučaj je specifičan iz jednog ključnog istorijskog razloga. Naime, dok su države istočne Evrope bile pod neupitnom vojnom i političkom vlašću Kremlja, i samim tim negativno nastrojene prema Zapadu, Jugoslavija je važila za tampon zonu koja deli zapadnu Evropu od Istočnog bloka. Vlast je u njoj bila komunistička, ali ideološko usmerenje nije bilo antizapanjačko. Ne kaže se uzalud da je Tito izvadio prvu ciglu iz Berlinskog zida.
Jedna rečenica Dajane Džonston lucidno opisuje američku spoljnu diplomatiju: Pitanje nikada nije bilo da li je neko diktator, već da li je naš diktator. Tako je bilo i u našem slučaju. Premda je Brozov režim mimo svake sumnje bio diktatorski, čak i despotski, američka administracija nije nikada videla neprijatelja u najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti. Broz je bio ogorčeni Staljinov neprijatelj, i to je bio dovoljan razlog da postane američki miljenik. A kako Amerika usvaja svoje spoljnopolitičke strategije par decenija unapred, nije teško zaključiti da su ovdašnji komunisti titoističkog usmerenja bili njena ključna investicija u Jugoslaviju, prevashodno Srbiju. Kad je hladni rat završen, i kad je valjalo započeti proces globalizacije, titoističko i proameričko krilo srpskih komunista i komunistkinja je nepogrešivo znalo na čiju stranu treba da stane.
Vojislav Koštunica je personifikacija svega onoga što drugosrbijanci nisu: vrlo je obrazovan, ali ne i egocentričan, bio je opozicionar Titovom režimu, a da pritom nije bio staljinista ili šezdesetosmaš, izbačen je sa Univerziteta, a nije revidirao da bi na isti bio vraćen, bio je oštar kritičar hrvatskog neonacizma i bosanskog islamizma, a nije pozivao na klanja, pobedio je Slobodana Miloševića, a da nije išao na budimpeštanske konsultacije kod Montgomerija, radio je na evropskim integracijama, a da time nije kardinalno ugrozio državni interes, uvek je mirno odlazio sa vlasti, onda kada je uviđao da njegova politika gubi podršku, izuzetno se zalagao za dostizanje evropskih standarda, ali ne po cenu automatskog odricanja od svoje tradicije, identiteta, Crkve i kulture…
Jednom rečju, bio je dosledan u onoj politici za koju je dobio narodno poverenje.
Dodatna nesrećna okolnost je ta što američka administracija gleda na srpski narod baš onako kako je na njega gledao Josip Broz. I ko je bolji kandidat ze sekularno sveštenstvo, tj. za medijsku i kulturnu elitu od nekadašnjih Brozovih jednomislenih poslušnika? Cilj pokojnog diktatora bio je da srpski narod što je moguće više oslabi i obogalji, a sredstva je birao na prilično jezuitski način. Isto tako, cilj Vašingtona u poslednjih dvadesetak godina je da Srbe prikaže kao najdivljačkiji narod na Balkanu, da bi time opravdao svoje mešanje u balkanska zbivanja. Izvršitelji ovog zadatka su nama dobropoznati još iz Titovog doba.
Eto, zašto imamo utisak da se brozna vremena vraćaju.
Preostaje da kažemo nešto i o ideologiji i tehnologiji našeg sekularnog sveštenstva.
Kao i svako drugo sveštenstvo, i ono pripada određenoj veri, koja ima svoju predistoriju, istoriju, striktne rituale, kultove i tabue, ezoterijske i mističke elemente. Pravera drugosrbijanske medijske i kulturne elite (ukoliko takav pojam – drugosrbijanska kultura – nije contradictio ad adjecto) je, bez sumnje, titoizam. Njena istorija ima jednu ključnu figuru pre Zorana đinđića, a to je profesor Dragoljub Mićunović, koga ne retko nazivaju ocem srpske demokratije. Nakon Mićunovića, dolazi pokojni premijer đinđić koji je hipostaziran u neku vrstu poluboga.
Slikovito rečeno, Tito mu dođe nešto kao Bog Otac, Mićunović ima ulogu Jovana Preteče, a đinđić je ovovremski Hristos. čeda Jovanović je u ulozi apostola Pavla, koji će, ako ustreba, mačem i ognjem širiti drugosrbijansku veru. Ostatak Druge Srbije ima status jevanđelista, velikih i malih apostola, svetih ili blaženih – sve po zaslugama. Koliko god je ova paralela vrednosno i metafizički neumesna, toliko ona adekvatno oslikava strukturu ove vere u povoju.
Rituali, tabui, mistički i ezoterijski elementi ove vere, skoncentrisani su oko njena tri glavna kulta.
Prvi po važnosti je svakako kult (pokojnog) Zorana đinđića. Na svaku godišnjicu premijerovog ubistva priređuju se na trgovima striktno utvrđeni rituali, sa procesijom velikodostojnika, melodramatičnim i tragikomičnim odama, himnama, besedama u Njegovu čast, zaklinjanjima da sa Njegovog puta nećemo skrenuti, po bilo koju cenu. Mediji komponuju celu svetkovinu, tamna i smrtno ozbiljna lica voditelja i voditeljki su kanon koji se ne sme kršiti.
Kult drugosrbijanske vere predstavlja sama Druga Srbija.
Autodivinizacija ovde postaje nešto poput čina vere, a eventualna skromnost biva odbačena kao nedopustiv hibris.
Na širem planu, to je vera u globalizaciju, u mesijanstvo transnacionalne, postnacionalne i antinacionalne elite. Da bi globalizacija bila uspešno sprovedena, moraju nestati zasebne nacionalne kulture i kulturni modeli.
Cela atmosfera za cilj ima da izazove ono što je Ana Radmilović izuzetno pronicljivo opisala kao katarzu.
U strogrčkim tragedijama, kompletna fabula i karakteri bili su tako skrojeni da u gledaocu izazovu neku vrstu duhovnog, moralnog i emocionalnog pročišćenja. Ceo sistem katarze, u slučaju ovih drugosrbijanskih rituala, zamišljen je da funkcioniše na principu homeopatije: ceremonija treba da u nama izazove neko negativno osećanje, sapatništvo, tugu, malodušnost, da bi nas putem takvih afekata učinila otpornim na slične nedaće u budućnosti i očuvala našu veru. čarobna formula koja se pritom koristi je prvi demokratski premijer, dakle nešto poput Prometeja koji je Srbiji umesto vatre doneo demokratsko uređenje. Međutim, srpski narod je nezahvalan, neuk i prost, nije još uvek bio sazreo za takve slobodoumne ideje, pa je premijer stradao poput Hrista, a njegove ubice su autentični izdanci srpske zatucanosti.
Drhtaji, suze, divinizacija Zorana ćinđića, beskrajna vera u vašingtonsko – briselsko Carstvo Božje na zemlji – mistički su element ove religije. Njen ezoterijski deo, sačinjen je od njenih tabua, o kojima ni najvećim velikodostojnicima nije preporučljivo da razmišljaju. Ezoterija je tajno učenje, koje može biti dostupno samo najvišim autoritetima, u ovom slučaju Vašingtonu, jer Vašington je jedini koji je iznad đinđića, isto kao što je i Usud iznad Zevsa. Možda dva najveća tabua predstavljaju đinđićev poslednji intervju i posete čedomira Jovanovića Šilerovoj. Svako ko u ove tabue dirne, pod uslovom da to nije Vašington, postaje jeretik, meta za ideološku ekskomunikaciju.
Drugi kult drugosrbijanske vere predstavlja sama Druga Srbija. Autodivinizacija ovde postaje nešto poput čina vere, a eventualna skromnost biva odbačena kao nedopustiv hibris. Na širem planu, to je vera u globalizaciju, u mesijanstvo transnacionalne, postnacionalne i antinacionalne elite. Da bi globalizacija bila uspešno sprovedena, moraju nestati zasebne nacionalne kulture i kulturni modeli. Neprijatelj se najefikasnije ruši iznutra, stoga u nacionalnim kulturama valja partikularne interese nekih članova manjina promovisati u univerzalna ljudska prava. Pseudofilozofska okosnica ove transmutacije je ideja da se tako unapređuje ceo ljudski rod. A ako se nekom pripadniku većine ugrozi neko pravo, za njega nije predviđena nikakva satisfakcija, iz prostog razloga jer je pripadnik većine, nacionalne kulture koju treba usmrtiti. I tako se krug zatvara, a emancipatori se legitimišu kao jedna i jedina moguća kulturna elita. Uništavajući sve autoritete neke zasebne kulture, jedino što za uzvrat mogu da ponude su oni sami.
Kako svaka indoktrinacija nužno zahteva idejnu bipolarnost, preko je potreban i jedan negativan kult.
Prethodna dva kulta drugosrbijanske vere su zamišljeni da budu vrednosno i metafizički pozitivni. Međutim, kako svaka indoktrinacija nužno zahteva idejnu bipolarnost, preko je potreban i jedan negativan kult, i to negativan kult lika i dela Vojislava Koštunice. Kako i sami drugosrbijanci priznaju da se u Srbiji loše živi, oni moraju da nađu neko objašnjenje zašto je to tako, kada smo već od 2000.godine miljenici Zapada. Prostije rečeno, preko nam je potreban krivac, koji će poneti sav teret naših (drugosrbijanskih) neuspeha.
Vojislav Koštunica je personifikacija svega onoga što drugosrbijanci nisu: vrlo je obrazovan, ali ne i egocentričan, bio je opozicionar Titovom režimu, a da pritom nije bio staljinista ili šezdesetosmaš, izbačen je sa Univerziteta, a nije revidirao da bi na isti bio vraćen, bio je oštar kritičar hrvatskog neonacizma i bosanskog islamizma, a nije pozivao na klanja, pobedio je Slobodana Miloševića, a da nije išao na budimpeštanske konsultacije kod Montgomerija, radio je na evropskim integracijama, a da time nije kardinalno ugrozio državni interes, uvek je mirno odlazio sa vlasti, onda kada je uviđao da njegova politika gubi podršku, izuzetno se zalagao za dostizanje evropskih standarda, ali ne po cenu automatskog odricanja od svoje tradicije, identiteta, Crkve i kulture…Jednom rečju, bio je dosledan u onoj politici za koju je dobio narodno poverenje. Onda kada bi to poverenje slabilo, ponajviše pod uticajem periodičnih vašingtonsko – briselskih pretnji i optimističnih obećanja, štapova i šargarepa, sasvim je mirno odlazio sa položaja. On može sve ono što drugosrbijanci ne mogu, i ne želi ono što oni mogu. Ovo su sasvim dovoljni razlozi da Vojislav Koštunica bude u ulozi samog đavola drugosrbijanske vere. On je asocijacija na sve što smatraju negativnim, onaj, koga radi dobrobiti svih, valja poniziti, možda i fizički uništiti. Ključna teza predanja je da je Koštunica odgovoran za pogibiju njihovog boga na zemlji, Zorana ćinđića. Samo kad bi to uspeli da dokažu, svaki problem bi bio rešen, đavo više nikad ne bi mogao da se uzdigne. No sav progon koji su poveli, za sada ne daje rezultate.
Eto, ova tri kulta, osnova su vere koju ćemo biti prinuđeni da bespogovorno ispovedamo, ukoliko se malo ne trgnemo i ne osvestimo. Totalitarizam će tim pre nanovo zavladati u onoj meri u kojoj budemo odbijali takvu mogućnost iz svojih misli. Ukoliko danas ne stanemo u odbranu Vojislava Koštunice od medijskog i pravnog nasilja koje se sprovodi nad njim i nad DSS -om, brzih dana možemo očekivati da će isto nama da se desi. Demokratska i pravna država se osvaja i čuva, a mnogo je lakše osvojiti, nego sačuvati.
Ako budemo ćutali, sudbina će nam biti zapečaćena.
Moraćemo bespogovorno da verujemo u drugosrbijansku mistiku, i da se krajnje bogobojažljivo klonimo njihove ezoterije.
