Najnoviji statistički podaci svedoče da je devet procenata stanovnika današnje Nemačke odnekuda došlo, a tih 7,4 miliona stranaca su ujedno i ključni dokaz za tvrdnju da je ta zemlja odavno useljenička, mada to niko ne želi da prizna. Nijedna druga zemlja u Evropi nije primila toliko došljaka.
Međutim, Nemci ostaju uporni u četiri decenije starom zaklinjanju da su svi ti stranci došli samo na određeno vreme i da će se na kraju vratiti u svoje domovine. Pokušaj vladajuće koalicije socijaldemokrata i „Zelenih“ da konačno sruši mit o gastarbajterima („gostujućim radnicima“) traje već pet godina, ali nije doneo očekivane rezultate i pored radikalnih zakonskih poteza.
Neophodna „sveža krv“
U nemačkoj javnosti su sve češće prisutna i upozorenja da nacija ubrzano stari i da je neophodna „sveža krv“ iz sveta, a te procene se dopunjuju i objašnjenjima da je dolazak visokostručnih i mladih stranaca prava stvar za privredu (ali i za ispražnjene fondove socijalnog i penzijskog osiguranja).
Stručnjaci Ujedinjenih nacija su nedavno upozorili Nemce da je samo za očuvanje sadašnjeg stanja u njihovoj zemlji neophodno godišnje primati po pola miliona doseljenika. Neke druge procene su još radikalnije i po njima bi godišnja „kvota“ novih stranaca trebalo da dostiže 1,2 miliona, kako bi se podmladio rezervoar radne snage.
Onaj prvi sa olakšavanjem postupka oko sticanja nemačkog državljanstva je ocenjen kao uspešan (prošle godine je oko pola miliona stranaca dobilo nemački pasoš), ali se onaj drugi sa novim zakonom o doseljavanju (zapravo o statusu stranaca) „zaglavio“ i teško da će uskoro biti primenjen u praksi.
Opozicija smatra da je ona u pravu i zato uporno blokira donošenje modernog zakona o strancima jer uz „4,5 miliona nezaposlenih nema mesta za nove došljake“. Iz njenih redova je predloženo čak 137 amandmana na taj zakon i već prva sednica komisije, koju je izabrao parlamentarni odbor za usaglašavanje, pokazala je koliko su razlike za sada duboke i gotovo nepremostive.
Ugledni nemački nedeljnik „Cajt“ tim povodom komentariše ovu zavrzlamu, pitanjem „ko je kod nas uopšte dobrodošao“, ali ni sam ne nudi odgovor. Vladajućoj koaliciji se zamera što je posle kraha svog predloga zakona o strancima pribegla kozmetičkim merama, poput uvođenja „zelene karte“ za kompjuterske stručnjake. Taj pokušaj je objašnjavan uzorima poput SAD, Kanade ili Velike Britanije, sa kojima se valja suočiti na svetskom tržištu i uz pomoć „priliva mozgova“.
