Nedavno je liturgiju u minhenskom hramu Svetog Jovan Vladimira kralja srpskog služio NJegovo visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije gospodin Jovan. Tokom propovedi posle liturgije, mitropolit je govorio o srpskom narodu u rasejanju, teškoćama da sačuva svoju veru i da se ne asimiluje u sredinu u kojoj živi.
Posle bogosluženja on je u eparhijskoj kancelariji rado odgovorio na nekoliko pitanja dopisnika „Vesti“.
U medijima su se pojavile informacije da će patrijarh Pavle zbog pogoršanog zdravlja napustiti svoju dužnost, a Vi ste jedan od „viđenih“ kandidata za mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve.
– Patrijarh je uvek u nekoj situaciji da nas iznenadi. Kad mislimo da je bolestan on se pojavi i izvanredno prati tok sednica. Zdravstveni problemi za njegove godine su sasvim razumljivi, međutim, on je mentalno sasvim sposoban da učestvuje u radu. Zato sva ta nagađanja ne treba prihvatati kao činjenicu, jer pojedini ko zna iz kojih razloga pronose takve vesti.
Misija u Bariju
Italija je treća zemlja koju pokriva Vaša eparhija. Kakvo je stanje tamo?
– Trst je naša stara parohija, duže od 100 godina, bila je dobro materijalno situirana i imala je i svoju školu, koja je bila priznata od strane države. Sada se tu okuplja naš svet koji je u Italiju došao na rad, većinom iz okoline Požarevca. Imamo jednu parohiju u Vićenci koja je jaka i ima puno našeg sveta, a dobili smo jednu napuštenu katoličku crkvu koju ćemo adaptirati i tu ćemo držati bogosluženja. Milano sa okolicom ima oko 15.000 naših ljudi i tu imamo parohiju, kao i u Rimu, gde služimo nekoliko puta godišnje i računamo da imamo oko 2.000 vernika. Imamo i misionarsku parohiju u Bariju koju ćemo aktivirati zbog poklonika koji dolaze na grob svetog Nikole.
Kakvo je stanje među pravoslavnim Srbima, njihovim crkvama i manastirima i kako žive u Hrvatskoj i Sloveniji?
– Prilike u Hrvatskoj su se u velikoj meri poboljšale, mada još uvek ima određenih problema, naročito u Dalmatinskoj eparhiji. Zbog toga smo kao Sinodska delegacija bili kod predsednika Mesića da porazgovaramo o tim problemima, da se krivci koji su počinili razne ispade pronađu i da odgovaraju i koliko je moguće da uspostavimo kontakte sa premijerom Sanaderom, koji na tri naša pisma nije ni odgovorio. Tražili smo da se sastanemo i razgovaramo o povratku crkvene imovine, odnosno onom što još nije vraćeno. Tu se dosta spekuliše, ne izvršava se ono što je sporazumom potpisano između Crkve i Vlade Republike Hrvatske. Mi se tome i ne čudimo, kada znamo da ni Katoličkoj crkvi ne vraćaju imovinu, jer Biskupska konferencija je dala izjavu da taj povratak ide veoma sporo iako je potpisan protokol na državnom nivou između Svete stolice i Republike Hrvatske – kaže mitropolit Jovan.
Kako teče obnova porušenih i oštećenih srpskih crkava i manastira u Hrvatskoj?
– Taj posao ide svojim tokom, ali najviše našim naporima i zauzimanjem. Od kako je na vlasti Sanaderova vlada skoro da je prekinuta ta saradnja između crkve i države, dok je prethodna vlada bila ipak nešto aktivnija.
Jedan od problema u Hrvatskoj bio je povratak Srba.
– Vrlo slabo se u Hrvatsku vraćaju izbeglice, to važi za Srbe, Hrvate i muslimane i to je nešto neshvatljivo, da ni posle tako dugog perioda od više od deset godina države nisu uspele da to pitanje reše. Oni koji su se vratili i kojima su obnovili porušene kuće ponovo odlaze u Srbiju, jer u Hrvatskoj nemaju uslove za život, nemaju zaposlenje, nemaju izvore prihoda. Tako, kada se govori o povratku u velikim ciframa, one nisu realne, jer su se mnogi vratili nazad posle ostvarivanja državljanstva i dobijanja putnih isprava. Neki su pokušali da regulišu pitanje svoje imovine, neki su je prodavali i tu je bilo dosta nesrećnih slučajeva, da su agencije koje su posredovale u prodaji činile špekulacije, pa čak su vođeni i krivični postupci. Prodavali su zemlju i kuće ljudi, a da vlasnici za to nisu ni znali i ne zna se kud su te pare otišle. Država tu nije bila dovoljno oprezna i mnogo šta se događa što nije dopustivo u pravnoj državi.
Parohije bez vernika
Ima li dovoljno sveštenika u Hrvatskoj?
– Mi imamo dovoljno kandidata, ali imamo parohije u kojim nema nijednog vernika, nijedno čeljade ne živi u nekoliko sela. Prazne parohije ne možemo da popunimo. Imamo nekoliko sveštenika koje pomažemo iz eparhijske kase. Za sada su jedino dobro organizovani Zagreb, Bjelovar, manastir Lepavina dobro funkcioniše. Tamo gde nema dovoljno sredstava za sveštenike mi pomažemo iz Eparhije. Oni su socijalno osigurani i tu donekle funkcioniše sporazum sa Vladom Republike Hrvatske.
Da li je u Sloveniji bolja situacija?
– U Sloveniji je situacija mnogo bolja, ljudi slobodno žive, imaju zaposlenje, u crkvi je veliki broj vernika, to su ljudi srednje dobi koji dolaze sa decom, pričešćuju se. To se pokazalo i prilikom osvećenja crkve u LJubljani, kada je bio i naš patrijarh Pavle. Tada je bilo više od 5.000 ljudi koji su prisustvovali toj svečanosti.
Ipak, i tamo ima problema sa vraćanjem imovine.
– Država ima dosta kruto držanje kada je reč o verskoj nastavi, čak i za katolike koji nemaju versku nastavu u školama. Zatim, nikako da reše pitanje naše imovine, to se odnosi na naše crkvište u Celju, gde je početkom Drugog svetskog rata Hitler naredio da se sruši crkva Svetog Save. Oni ne misle da to vrate. Iako je ostalo skoro dva metra zidova, oni su tu napravili atomsko sklonište, a na jednom delu crkvene porte podigli su spomenik palim borcima iz NOB-a. To sve ne bi ništa smetalo kada bi nam dali da obnovimo i podignemo crkvu. U Mariboru uopšte ne žele da nam isplate za crkvište, jer je i ovde po Hitlerovom naređenju srušena velika crkva. Mi smo sada u situaciji da kupimo neku veliku zgradu koju bismo adaptirali za bogomolju, stan sveštenika i kulturne manifestacije naših vernika. Nadamo se da ćemo uspeti da to kupimo i za Vaskrs ja ću služiti tamo i našim vernicima objasniti o čemu se radi. Ja sam na Teodorovu subotu i prvu nedelju pravoslavlja pričestio više od 1.000 vernika u Kranju i mogu da kažem da je Slovenija, gde imamo sedam sveštenika, mnogo naprednija od Hrvatske.
Uz crkvu je sve lakše
– Ja znam da vama u dijaspori, daleko od zavičaja i ognjišta predaka, nije nimalo lako, da se, pogotovo mlađa generacija, nalazite pred mnogo izazova. Kao narod ne smemo dozvoliti da zaboravljamo svoje korene i gubimo svoj identitet. Treba da se integrišete u sredinu u kojoj živite, ali nikako i da se asimilujete, zaboravite svoju veru, jezik, kulturu, običaje. Pokazalo se kroz istoriju da se uz crkvu sve lakše podnosi i savladava – istakao je u propovedi mitropolit Jovan.
On je naglasio da poseban značaj imaju gradnja i podizanje hramova u zemljama gde Srbi žive i gde se zajedno sa sveštenstvom bore za očuvanje svoje vere, kulture i tradicije.
– Hramovi SPC su mesta gde se okuplja srpski narod i gde se, pogotovo u dijaspori, duhovno napaja i snaži da ostane na svetosavskom putu, da čuva svoju veru i lakše prebrodi sve teškoće – rekao je, između ostalog, u obraćanju vernicima u minhenskom hramu Svetog Jovana Vladimira mitropolit Jovan.
