Viđam ga skoro svakodnevno na drugoj strani ulice.
Setih se da sam ga prvi put uočio u leto prošle godine. Tog jutra osećala se jara i
nagoveštavala ubitačnu vrućinu koja je pretila da dan pretvori u pakao. Svet je na ulici bio u
lakoj garderobi, samo je on tamo kod semafora, bio sa kišobranom u ruci. Stoji na ivici
trotoara, i zuri u semafor. Višlji je za glavu od svih ostalih oko njega. Odskače od mase svojim
celokupnim izgledom: svetle puti je, plavokos, krupan sa ogromnim stomakom a sav crven u licu.
Od kad za njega znam uvek je u kratkim kožnim pantalonama i sa kačketom na glavi. Inače,
ne izgleda zapušteno. Uvek je obrijan i sa čistom košuljom na sebi. Gega se nestrpljivo sa
noge na nogu dok čeka na semaforu. A kad se ukaže zeleno svetlo i, svi pohrle na onu drugu stranu,
on se naglo okreće i žurnim koracima stane da udaljava u samo njemu poznatom pravcu.
I ovog jutra dok stojim na raskrsnici i čekam da pređem na onu drugu stranu gde već on stoji,
sustiže me gospođa Stojanka.
-«Dobro jutro, komšija!, vi poranili, sigurno na posao?», pita ona.
-«Dobro jutro!…da, da, na posao» odgovorih.
-«Jaoj, jel vidite onog preko ulice… to je Mladen – stanuje kod nas u zgradi.», pokaza ona
rukom u pravcu njega.
Mladen, nikad mu to ime nebih dao, pomislih.
-«Jadnik, baš je izgubljen slučaj … svaki dan je ovde ili na štrafti» reče gospođa Stojanka i
nastavi: Od kad mu je žena Anđa pre neku godinu umrla, Bog da joj dušu prosti, živi sam ko
pustinjak u iznajmljenom sobičku kod gospođe Stamenković. Inače, Mladen je iz drugog mesta.
Kažu da je bio veoma imućan gazda i, da je dugo radio negde u inostranstvu. Da je tamo zaradio
velike pare. Pričala mi gospođa Stamenković, nastavi ona, da je odmah posle ženidbe otišao
u pečalbu. Mladu je zamislite ostavio kod oca i matere. Ispočetka je dolazio češće kući a
kad mu se izrodiše deca sve je nekako ređe dolazio – zato je slao sve više. Radio je mnogo i teško
na građevini. I leti i zimi, i po kiši i snegu; uvek na skeli, uvek sa mistrijom u ruci. Radio je
od jutra do mraka i, na crveno slovo – samo da stekne, da na ničemu ne oskudevaju, da imaju oni,
njegovi mili. Sazidao je lepu veliku kuću i napunio je svim i svačim. Sve je on to uvezo od tud
iz sveta i, sve što je doneo bilo je lepo i skupoceno. Posle, kad je ćerka završila prava, udao je,
po njenoj volji. Jer, i on Mladen, oženio je devojku koju je voleo, njegovu Anđu. Njoj, Jagodi je Mladen
kupio nov stan od 150 kvadrata u centru grada, a zetu nov auto. Za zahvalnost ocu, Jagoda zabrani kasnije
rođenoj deci, da spominju imućnog dedu a pogotovu to da on deda radi u inostranstvu. Valjda se stidela.
Sin Srba, njegov ponos i dika, studirao je neko vreme arhitekturu ali je studije prevremeno prekinuo.
Više od učenja interesovao se za provod, za lepe žene, brza kola, splavove i alkohol. Svake dve godine
bi otac slao lovu za novi model auta; kad on nije mogo da se provodi, nek proživi njegov Srba…mlad je,
kad će ako ne sad! Proći će to i sve će da legne na rudu, da bude kako treba, kad se on Mladen, jednoga
dana sasvim vrati kući. Oženi će ga, dobiće unučiće… i jednom će valjda i on da se skrasi. Da sa
njegovima: sa Srbom, snajom, unučićima i njegovom vernom Anđom bezbrižno proživi ostatak života u
zajedničkoj kući. Penziju je već regulisao, neće biti bog zan kolika, ali za njega i Anđu, sasvim
dovoljna da skromno i bezbrižno provedu starost…Stim i poče propast. Nije prošlo ni
pola godine od kad se Mladen vratio, a već izbiše prve svađe oko para sa sinom. Srba je
bio navikao da ima, za nema nije znao od kad za sebe zna. Od male penzije otac više nije mogao da
podmiruje Srbine dugove i, nasta klanje izmeću sina i oca. Ako se o ocu i sinu uopšte može
govoriti. Njih, koji se godišnje viđahu samo oko slave i oko božića teško se može govoriti
o nekom otac-sin odnosu. Anđa, jadnica, iskidana između sina i oca od brige pade u tešku bolest.
I ne potraja dugo, sva poboljeva i brzo ode. Jadnica, Bog da joj dušu prosti..
Jednoga dana, sin Srba pripit napade oca na pravdi Boga «Ti, Matori! Šta tražiš bre još u mojoj kući!
Gubi se tamo gde si sve te godine i bio…marš iz moje avlije, đubre matoro. Samo si mi na teretu!
Šta bre ti misliš, da ću ja da te negujem, dvorim i da ti perem usrane gaće! Budalo jedna
probisvetsaka…» i diže sekiru na svoje meso. Mladen ćipi u stranu. Sutradan je skupio ono
najpotrebnije malo garderobe i otišao. Otad, luta njegovom štraftom: 100 metara napred,
100 metara nazad, svaki dan, nedaleko od semafora….
