Iza popularnih reklama u Srbiji „Nije svejedno“ za sokove „nektar“, ili „kako odoleti“ (Vajfertovom pivu) stoji mašta mladih ljudi iz svetske advertajzing mreže „Lio Barnet“ u Beogradu, a deo tog tima je i Bojan Tanasković (29). Posao kopirajtera, za koji u Srbiji još nema naziva niti škole, veoma je rasprostranjen u inostranstvu, a Bojanu je jedan od mnogih do sada. Da često menja zanimanja, navikao se u Los Anđelesu, gde je tri godine studirao komunikologiju i biznis na Univerzitetu Santa Barbara. Izdržavao se radeći na „na crno“, jer strani studenti nemaju „zelenu kartu“ pa mu ni po povratku u otadžbinu nije bilo teško da pričuva tuđu decu, održi časove engleskog jezika ili organizuje snabdevanje hranom i pićem za zabave.
Bojan tvrdi da je pred dolazak u Beograd zarađivao i 30 dolara na sat, koliko u Americi zarađuju inženjeri.
Beograd kao Holivud
Iako je došao iz „grada anđela“ koji mnogi smatraju prestonicom razvrata, Bojana Tanasijevića su zapanjile holivudske scene u Beogradu. Na jednom savskom splavu se prošle godine održavala veoma raskalašna zabava, u kojoj su, kako svedoči, glavni učesnici bili bivši ministar iz bivše državne zajednice, i dvoje voditelja, sa poznatih televizija.
– Iako je nekoliko puta među njihovim društvom izbila ozbiljna tuča, policija se nije pojavila – svedoči Bojan. On dodaje i da je policija u Los Anđelesu nepodmitljiva, jer policijska kola imaju kamere, kao i da je zbog drastičnih kazni nezamisliva vožnja pod uticajem alkohola ili droge.
– U Srbiji ima policajaca koji će za desetak evra zažmuriti na nevezani pojas ili prebrzu vožnju – kaže sagovornik „Vesti“.
– U Los Anđelesu sam mogao da se dobro oblačim, jedem i pijem gde poželim, uvek imam pun rezervoar goriva u automobilu, pa i da malo uštedim – priča Bojan za „Vesti“. U Srbiju su ga ipak pre dve godine vratile „bolja hrana i lepe žene“, ali i to što se u Americi samo do određenih godina može voditi život bez dobro utvrđenih planova.
– Udobnosti u Americi se plaćaju kreditima koji nisu baš smrtonosna omča oko vrata. Državi nije cilj da nekog finansijski upropasti nego da mu pomogne da sastavi tridesetak godina radnog staža, kako bi trošio, i uredno plaćao račune i poreze. Tamo sam naučio da se upornost isplati, ali i da Amerikanci gaze sve pred sobom kako bi napredovali. Ukoliko nemate novca za lečenje, ostaćete na ulici, a samo jedno vađenje zuba ja sam platio 300 dolara, i to na „crno“, pošto sam se prethodno cenkao sa stomatologom Rusom – kaže Bojan. U srpskoj prestonici mu se dopada što se živi tako da se „ima od svega pomalo, a da je sve nadohvat ruke“.
– U Beogradu ima samo petnaestak firmi, mahom stranih, gde zaposleni zarađuju hiljadu i više evra mesečno, a ja bih radio samo za stranu firmu u Srbiji. Za taj novac mogu da iznajmim stan, kupim automobil na kredit, izlazim uveče vikendima, odlazim na utakmice i koncerte. Ali, ako tome dodamo i putovanja, štednja od plate je luksuz – napominje sagovornik „Vesti“.
Lek za nostalgiju
U Americi je Bojanu Tanasijeviću najbolja drugarica bila Šveđanka, a ljudi sa kojima je delio iznajmljene sobe su dolazili iz Afrike, Južne Amerike, Japana…
– Ti ljudi su mi najviše pomagali da pronađem poslove kojima sam se izdržavao. Nisam želeo da se družim sa ljudima iz Srbije i Crne Gore, jer su oni neprestano pričali o dobrom životu u staroj Jugi. Ali, nostalgiju im je začas lečila prva dobra plata, i mogućnost da napreduju u poslu. Znaju da to sve nemaju u starom kraju, pa se zato i ne vraćaju – kaže Bojan.
Kada se pre dve godine vratio u Srbiju, Bojan se isprva izdržavao dajući časove engleskog jezika, pa je podučavao i tek „propupelu“ poslovnu elitu Srbije.
– NJihov pristup biznisu se uglavnom svodi na nošenje lap-topa i odela. Većina nema svoj stan i automobil, a kamo li radni dan od gotovo 24 sata dnevno, kao američki japiji – napominje Bojan. Losanđeleski biznismeni, svedoči on, pauze za ručak provode jedući sendvič u parku. Kada dođu kući, jedva čekaju da pobegnu na pecanje, dok srpski biznismeni trče u elitne restorane ili igraju golf, primećuje Bojan.
– Kada bih otpočinjao privatni biznis, to nikada ne bih učinio u Srbiji, a da bih bio kopirajter u Americi moje znanje engleskog jezika bi moralo da bude preciznije – smatra sagovornik „Vesti“. Da nije dobio posao u stranom preduzeću, on kaže da bi ponovo otišao preko granice. Ali, kako navodi, u zemlju poput Brazila, jer mu je posle nekoliko godina provedenih u Americi, koja je postala stecište svih nacija, „ispod časti“ da čeka ispred ambasada razvijenih zemalja u redu za vizu.
