Kažu da devojke vole dijamante i da su dijamanti večni, a Sunčica je, Bože dragi, cveću davala prvenstvo. Za razliku od mnogih koleginica koje su do dodatnog novca za studije dolazile radeći po kafićima i buticima, ona se zaposlila u cvećari ne zato što se zgražavala nad poslom konobarice, nego prosto zato što je obožavala cveće. I to svaki cvetić, od poljskog, sićušnih latica koje bi uvenule za tren, do egzotičnih, retkih cvetova preskupih za prosečan džep.
Imala je jednu igru, cveću je nadevala „svoja“ imena. NJoj je ljubičica bila povetarac, ruža nežnost, krin uzdah, narcis dodir, karanfil poljubac. … Kao o cveću, brinula je o svakom kupcu, kao da zarada ide njoj, a ne njenom gazdi, Turčinu Mehmetu. Radovala se zato što je svaki kupljeni cvetić poseban znak ljubavi. Samo oni koji vole poklanjaju cvet kao znak pažnje, odanosti, pa i griže savesti zbog nekog ljubavnog greha, a to se dešavalo češće nego što je želela.
Volela je da se igra. Po izboru cveta i veličini buketa najčešće kupce, muškarce, svrstavala je među romantične, sanjalice, melanholičare, ali i realiste, praktičare koji su umeli da je iznerviraju do granice nepristojnosti. Zamišljala je i žene kojima su ti buketi namenjeni, a neretko i čoveka koji će jednom ući u cvećaru i u njenim očima prepoznati sjaj koji treba da obasja orhideju koju će joj pokloniti. Mada je ona lično najviše volela kosovske božure, ali oni su ostali daleko od pariske cvećare „La rose“, tamo, u domovini. Ovde, u gradu svetlosti, kralju ljubavi i provoda, volela je kraljicu cveća, ružu. Zato je, među tolikim drugim, izabrala baš ovu cvećaru, nazvanu po ruži, da u njoj uživa zarađujući dodatni novac za studije slikarstva.
Kada je taj mladić ušao u njenu cvećaru, nije je ni pogledao, samo se uputio ka ogromnoj, keramičkoj posudi sa ružama. NJu je lično oslikala i poklonila gazda Mehmetu, kada mu je bila godišnjica braka sa suprugom Eminom, tihom, dobrom ženom posvećenom porodici sa petoro dece, jedno drugom „do ušiju“, mužu i Alahu.
Odeća nepoznatog kupca je bez sumnje bila ručno rađena, skupocena, skladnih boja, boje su je fascinirale kao i cveće, a njegova svetloplava majica samo je pojačavala plavetnilo dubokih očiju koje su se „prelivale“ kao perunike. Mladićeva svetloplava, skoro bela kosa bila je gusta, blago kovrdžava, pomalo nemirna poput njenih misli.
Pažljivo, da se ne ubode na trn, izvadio je jednu jarkocrvenu ružu, ali samo jednu i pružio je Sunčici, da je spakuje.
– Samo jedan cvet? – upitala je, odmah se ugrizavši za svoj brzopleti, nevaspitani jezik.
Kao da je iznenađen što ona uopšte ume da govori, sa onim karakterističnim izrazom blagog gađenja i početne ljutnje na licu koja je trebalo da joj kaže „Šta se to tebe tiče?!“ – prilično nervozno je upitao:
– Vi ste ovde novi?
– Ne, ovde sam već nekoliko meseci.
– Pa, da – rekao je, kao da opet govori sebi, a ne njoj – mene dugo nije bilo.
čim je izišao, ona pritrča vratima da kroz spuštene žaluzine virne za zgodnim mladićem. Nije Sunčicu zainteresovao taj nepoznati kupac zbog toga što je zgodan, koliko je takvih samo prošlo kroz „La rose“. NJu, njenu suptilnu, umetničku znatiželju zagolicalo je to što je, mada je bilo očigledno da mu novac ne nedostaje, kupio samo jednu ružu.
Pored trotoara je bio parkiran tamnoplavi, sportski kabriolet. Ne otvarajući vrata, mladić je vešto uskočio u kola. Kao da je bila razočarana. Nije mogla sebi da objasni zbog čega se ponadala da će neznanac da se okrene i pogleda je. Naravno, nije se ni osvrnuo.
„A i zašto bi?“ – pomislila je i uobičajno ljubazno dočekala sledeću mušteriju, bakicu koja je ovde redovno kupovala cveće koje je njen prezaposleni unuk popodne slao lepoticama koje je noću sretao po barovima.
– Mila moja, nema tužnijeg poklona od cveća za rastanak.
Koga li je sad ostavio Žan da cvili posle noći u kojoj se zaklinjao na večnu ljubav.
Mušterije su se smenjivale, a Sunčica je sebe uhvatila kako je, više puta, tokom popodneva koje joj se nekako odužilo u nedogled, pomislila na mladića sa pupoljkom, kako ga je nazvala, ne znajući zašto to čini.
Nije mogla to sebi drugačije da objasni nego da po njoj opet rije taj znatiželjni, ponekad razarajući umetnički nerv, ta njena paklena radoznalost, želja da se baci u vrtlog koja ju je i dovela u Pariz, da se muči i prebira svaki novčić po pet puta pre nego što ga potroši, mada su je u Beogradu čekali roditelji u komfornom stanu i Fakultet likovnih umetnosti koji je upisala iz prve.
Zapravo, ne bi okrenula leđa ni svom gradu ni svojoj porodici, da na letovanju, u Budvi, nije upoznala Alena Trentinjana. I sam umetnik, koreograf, došao je kao gost festivala „Grad teatar“. NJena prijateljica sa Vračara glumila je u jednoj predstavi, uostalom, i ona je kao devojčica išla u dečiju dramsku grupu, tamo su se baš lepo družile, pa ju je upoznala sa mladićem iz Francuske.
Alan je bio više rečit nego na prvi pogled privlačan. Na sreću, odlično je znala francuski, polagala je i specijalne kurseve jezika, govorila je i grčki i italijanski, uz obavezni engleski, ali uz njega bi joj se jezik zavezao u čvor i samo bi se smeškala.
– Ponašam se kao prase u brlogu – požalila se Zlatani, toj prijateljici, glumici. – Nije da mi se Alan baš toliko sviđa.
– Sviđa, sviđa, nego šta – smejala se Zlata – kad bi samo mogla sebe da vidiš, obrazi su ti kao zažarena rerna, a nisi progovorila deset reči, ti koja si najveća brbljuša u kraju.
– Ti si brbljuša i prasica – smejala se i Sunčica, a Alan nije skidao pogled sa nje i prasnuo bi u smeh svaki put kad bi se ona zacerekala.
Volela je Alana. U njihovoj vezi bilo je i sklada i razumevanja, mada su, u suštini, bili dva sveta. Ne zato što su iz dva različita grada, kulture, zemlje, religije, nego su prosto bili drugačiji, u svemu i vešto pomireni. Nikada se nisu ni sporečkali, a kamoli posvađali. Sunčica je bila sklona konfliktima, začas bi planula, ali Alan bi je samo obujmio oko struka i, bez obzira na njeno protivljenje, odveo je u krevet.
– Ratuj ti sa sobom, bez mene – šalio se. – Ja te volim, hoću da vodimo ljubav.
Kao muzika su zvučale njegove reči, to njegovo r koje se kotrlja i izaziva joj žmarce po telu. Volela je da vodi ljubav sa Alanom. I da sa njim ide na utakmice. Fudbal nije podnosila, ali je volela sjaj u njegovim očima pođednako vidljiv kad „njegovi“ gube kao i kad dobijaju. A on je zbog nje išao u Kinoteku, na projekcije filmova Godara, Luja Mala, Trifoa. I od svega video samo njene grudi. I uvek je njenu malu ruku držao u svojoj, povremeno je ljubeći i govoreći joj ljubavi moja onim neponovljivim francuskim, „mon amour“.
Gledao bi je u oči, a ona se osećala, kad je tako pogleda, kao da je ponovo devojčica, pa je mama vodi na Kalemegdan, a ona juri po tvrđavi, penje se na topove, na tenk nikako, dovikivala bi majka, isprljaćeš cipelice ili haljinicu, uvek je nešto njena mati Sofija štitila od prljavštine. Samo nije umela da je zaštiti od života. Previše je verovala ljudima, previše bila romantična za ovo doba. Za nju su bile krinoline i prinčevi, tako je bila lakoverna.
Ponekad se pitala da li je srela Alana zato što je Bog umilno pogledao, jer kako je vaspitana, kako je puna snage da voli, mogla je da nabasa na nekog posve drugačijeg momka koji bi je doveo ovde, iskoristio, a posle je odbacio kao što ona odlaže stare sunđere kojima briše vodu prosutu iz velikih posuda sa cvećem.
NJoj je Alan dao sve što joj je obećao, i više, mnogo više. Imali su svoje vikende u malom dvorcu na Loari koji je kupila njegova prijateljica, manekenka. Da je htela, mogla je da živi kao princeza, jer je Alan bio imućan. Ali, ona je svoju finansijsku samostalnost videla kao zdenac sa kojeg, kad god se pogleda u ogledalo, zahvati bar malo samopoštovanja. Navikla je da do svega što ima dođe radom, naporom, odricanjem, pa zašto bi život u Parizu bio izuzetak.
Volela je način na koji je ljubi, na koji je nosi kroz sobu, pre nego što je kao malu dragocenost spusti na krevet ili pult u kuhinji, na kadu, mermerni sto na terasi njegovog apartmana… Volela je kako izgovara Sunka, jer to Sunčica, ni pod pretnjom, njenom jedinom zaista ozbiljnom pretnjom, nije uspeo da izgovori.
– Kako možeš da mi kažeš da me voliš, a ni ime mi ne znaš!?
– Kako ne znam? Znam, naravno da znam, ali ne umem da kažem.
– Ne umeš, vidim da ne umeš. Valjda čujem to što zvuči kao šunka, a ne divno žensko ime.
– Znam ja kako se ti zoveš. Na srpskom, to je ćerka Sunca, samo Sunce, ti si moje malo Sunce – govorio je, a ona se topila kao parče čokolade pod vrelinom njegovih reči, sigurna da joj Alan govori istinu, da Sunčica, da ona zaista sija u njemu.
Bio joj je posvećen, trudio se da joj ugodi, da joj život među strancima učini i podnošljivijim i lepšim. I stalno joj je kupovao bukete cveća. Saplitala se po kući na košaricama koje je otkupljivao uvek iz „njene“ cvećare, da bi je gazda nagradio, da bi više zaradila i poštovala sebe. I slike joj je uzimao, ali se zaklinjao da to ne radi zato što je voli.
– Uopšte ne, ti ćeš jednog dana biti velika slikarka. Koristim priliku da se obogatim dok si anonimna, da pokupujem za male pare nešto što će mnogo vredeti.
– Znači, hoćeš moja dela da preprodaš, lihvaru jedan.
– Lihvar nije prava reč za to. Ni ijedna koje bi mogla da se setiš.
A setila se, znala je, da je to bila ljubav. Ta reč zbog koje je i doveo u Pariz i toliko se trudio oko nje i sa njom, to je bila ljubav. Još u jednoj stvari je Alan bio poseban, sasvim različit od momaka iz kraja s kojima je izlazila po Beogradu. Nikada pred njom nije sa interesovanjem pogledao neku ženu. Nikada. Uvek se sa njim osećala kao kraljica, kao jedna jedina, kao žena koja je ne centar svemira, nego sam svemir za njega.
I sad je odjednom zainteresovao taj čovek koji je malopre ušao u cvećaru i kupio jednu jedinu ružu.
„Zašto uvek lutamo za onim što nam je nedostižno? Zašto tako malo čuvamo ono što nam je već u rukama, u srcu“, pitala se.
Zvončići na vratima su zazvonili kao kod bake, pod Grmečom, kad pojuri ovan predvodnik kome je stara vezala zvonce oko vrata, da ga stado čuje. Da ga ovčice slede.
– Nisam mogao da sačekam, morao sam da dođem – rekao je čovek na vratima.
– Zašto sam toliko iznenađena? – pitala je, uznemirena.
– Ne treba da budeš. Samo se prepusti.
Sagao se i poljubio je. Dohvatio je ružu. Jednu jedinu. Onda joj je pružio.
– Ruža ruži. Jedna, jer si ti jedina.
– Treba li u to da budem sigurna?
Oči su joj se smešile. Zato je volela Alana. Uvek je znao kako se oseća, uvek je umeo da uradi ono što se ne bi usudila da poželi. Uvek joj je kupovao pune naramke cveća. Zašto joj je baš danas, kad je primetila oči neznanca, poklonio samo jedan cvet? A kažu da je ljubav slepa.
Više je nije bila briga. Sada je i ona imala svog mladića sa ružom. Počela je da ga ljubi kao nikad pre.
– Voli te, hej, voli te tvoja Sunka…
Alan je Sunčicu još jače privukao sebi, ne prestajući da je ljubi.
