Pre nekoliko sedmica dobili smo Vaše pismo iz zemlje koja nam nikad dobro nije mislila, niti nam je ikada išta dobro učinila. ‘‘Ironijom sudbine’‘, međutim, ona je i danas stanište bezmalo milionu Srba, privučenih njoj razlozima kojih je bar koliko i njih.
No, da ne bi bilo ono ‘‘rugala se ruga rugi’‘, moram kazati da je malo nedostajalo da se i sam svojevremeno oženim Nemicom – štaviše, ćerkom esesovca – dok je moj ujak, čuveni pevač narodnih pesama Vule Jevtić, za vreme Drugog svetskog rata od bratoubilaštva u Srbiji pobegao u ‘‘mirno oko uragana’‘, Beč. Što je tamo uhapšen i sproveden u Dahau, pa potom u bezmalo sve ostale nacističke logore nije slučaj. Što se ponovo vratio baš u Frankfurt, napustivši mesto muzičkog direktora Radio Beograda pošto je odbio da pušta ‘‘narodne pesme u obradi’‘ (preteče turbofolka) takođe nije trebalo da iznenadi ikog kadrog da mirnim okom sagleda šta se njemu – i oko njega – zaista dešava.
Vule Jevtić, višedecenijski idol mnogih pevača, u Frankfurtu je, u nekom bioskopu, cepao karte bar desetak godina, dok nije došlo ‘‘bolje vreme’‘ da se u Brozovu Jugoslaviju vrati bez opasnosti od hapšenja već na granici.
Zašto ste Vi, koji ste se svojim prvim mejlom nama raspitivali za Pokret Srbi – da bi nas već sledećim zamolili da Vaš dopis ne objavljujemo, i da bi nam se naš odgovor Vama nedavno vratio, ‘‘adresat’‘ budući ‘‘nepoznat’‘ – otišli u Nemačku, znate Vi. Negde se, valjda, moralo – da nije bili biste, kao moji sinovi, suočeni sa izborom ili ‘‘leći na rudu’‘ – u današnje vreme nižu i težu nego i za Broza – ili razmišljati o ‘‘đurđevu i Mitrovu danu’‘. No pošto gore, makar i zelene, ne mogu više nikog da kriju od helikoptera sa infracrvenim dogledima i raketama za ‘‘uništavanje živih ciljeva’‘, ili od bespilotnih letelica kojima Amerikanci misle da potamane sve nepoćudnike i njihove porodice diljem sveta – ni mojim sinovima ni Vama zaista ne znam šta da kažem.
Ako ste međutim shvatili našu višesedmičnu ćutnju kao išta do ono što je stvarno bila – kvar na računaru – žao mi je.
No, ako Vas je neko predostrožan posavetovao da se okanete veze sa ‘‘zatvorskom ptičicom’‘ (kako me je svojevremeno okarakterisao jedan od Udbinih žbira u kulturi), ‘‘nezadovoljnikom’‘ (malcontent) koga ni Amerika nije uljudila (budući da sam je s porodicom napustio godinu dana pre sticanja prava na njen pasoš), kome ni pašenog Slobodan Milošević nije bio po volji, ‘‘kome niko ne valja’‘ (tu se hor slaže i s leva i s desna, i s centra i odozgo i odozdo), te da bi trebalo da gledate ‘‘svoja posla’‘, onda problem nije samo moj – ili nas koji ne vidimo šta bismo drugo, bolje ili značajnije činili osim da se zalažemo, po potrebi i borimo, za isto ono što i svi dosadašnji naraštaji Srba.
U ekonomizovanom svetu, međutim, gde kao da je zaboravljeno šta se sve može postići zajedništvom, samopregorom i zalaganjem mimo novca, podsećati mlade ljude da su čak i evri samo hartija koja se može – možda ranije nego što mnogi misle – pretvoriti u ono što su 1993. bili dinari, ili 1920-ih marke – kao da je uporedivo sa pozivom na Termopile, Masadu ili, ne daj Bože, Kosovo.
Ali zar je ‘‘sloboda’‘ kupljena novcem – to jest sitne privilegije iskamčene od kapoa u konclogoru po kojem se, do Prvog svetskog rata, dalo putovati i raditi od Aljaske do Kamčatke, od Skandinavije do Tasmanije – vredna napuštanja svega što je i mome pokojnom ujaku i meni, kao i Vama, važno i drago? Biti ‘‘pametan’‘ u takvom ropstvu možda će nekome sačuvati čapru, ali takav život su prezirali još ‘‘krupni, suri Srbi’‘ koje je moj poznanik, mađarski Jevrejin iz Otave, s čuđenjem posmatrao kako jedan po jedan, ili grupno, umiru kao muve po logorima u Austriji. (Njemu, nisam ni pokušavao objasniti da su ti ljudi, koji su ga, po njegovim rečima, u zubima mogli nositi, umirali od sramote – nekadri da, kao on, brkaju opstanak sa čojstvom.)
Jer u prihvatanju Života kao trajanja uz nadu u ‘‘bolje sutra’‘ – koje nikako da dođe mimo svih revolucija i zamene jednih tlačitelja drugim, jedne ‘‘svojine nad sredstvima za proizvodnju’‘ drugom, kapitalizma socijalizmom pa toga opet kapitalizmom, ‘‘jovo nanovo’‘ u nedogled – leži opis boravka u zemlji ljudi koji kao da su zaboravili da ih je Bog stvarao. (Bar ne Onaj koga smatramo ne samo moćnijim od nas, već i boljim.) Isključivo svojim životima mereći sve, poput Golootočana saučestvujući u poništavanju razloga i za sopstveno postojanje mi smo postali sami sebi grobari – više no i nesretnicima koji i dalje beže iz svojih zabrana, rezervata, logora, zatvora, karcera umesto da zlotvorima makar pljunu u lice.
Pogledajte samo stare iseljenike, koji se posle četrdeset pa i više leta služenja našim iskonskim protivnicima, neprijateljima pa i dušmanima vraćaju u Stari Kraj, da skončaju po kućama krcatim skupe opreme, zdelanim za decu koja bi i sama da ponove njihov ‘‘put smrti’‘. Srpske zemlje su sve pustije; da se u nas živi sve gore potrudili su se i oni čija je ambasadorka nedavno otišla u Novi Pazar, da otvori ispostavu za izdavanje viza ‘‘Bošnjacima’‘, ne bi li njih poštedela ponižavanja po ambasadi u Beogradu. Ali kako god bilo ovde, još je u nas mogućnosti očuvanja, pa i razvijanja, onog što nas je činilo narodom kome su drugi zavideli. Ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu nije Srbija bila gladna; ovde se da jesti i od prinosa sa manje od hektar zemlje, i divaniti sa ljudima kojima to nešto znači, i koji još svi ne premiru od strepnje šta će sutra s njima biti.
Jedini odgovor Novom svetskom poretku, i onima koji kao Žak Atali hoće da stave van zakona svakoga ko računom u banci ne može da dokaže svoje robovanje tiraniji kakvu ni Orvel ni Haksli nisu mogli zamisliti, stoga jeste ostati ovde i tući se stavom, rečju, delom, hajdučki se nositi s navalom na nas – biti ‘‘klip u točkovima’‘, ‘‘remetilački faktor’‘ kakvim nas opanjkavaju. Inače su nas već bombardovali ‘‘osiromašenim’‘ uranom, upotrebljivim i za veće nuklearne bombe. Ako se naime i ‘‘očuvamo’‘ kakvim nas Oni hoće, pitanje je hoćemo li moći da trpimo sebe, i bez pogleda u ogledalo.
Umiranje Srbije je u toku, i tu ne pomažu ni časopisi za zdravlje, homeopatija, joga, wonder drugs, ‘‘pozitivno mišljenje’‘, ‘‘tašna i mašna’‘, osiguranje, paket aranžmani, pa ni napljačkano bogatstvo. Rak – možda najneporeciviji simptom bolesti bića – tamani Srbe, neobjašnjivi padovi imuniteta umanjuju radost življenja, epidemije se prećutkuju a za ‘‘odbranu’‘ od lažnih troše milioni evra pokradenih od nas, naših predaka i čukununuka.
Moramo li se, zaista, nadati kataklizmi da nas izbavi od nečega što je u opsegu naše odgovornosti?
Ko će nešto učiniti, ako ne mi?
I kad nego sad? (’‘ćutati i smrdeti’‘ u Frankfurtu, činiti to ovde – ili pak ustati?)
Naš odgovor na ta pitanja neće rešiti sve probleme – naročito ne zauvek niti ‘‘trajno’‘, to budući, ipak, zadatak smrti. No možda će primer uspešne Srpske revolucije upozoriti vavek prisutne pljačkaše, nasilnike, prevarante, hulje, izdajnike, prelivode i demagoge među nama da je njihovo vreme prošlo, i da se neće obnavljati dok je vere da oni nisu politička, već samo antropološka neminovnost.
