1. POSAO I OBRAZOVANJE
– Završila sam fakultet u Francuskoj za profesora književnosti, ali u mobilnoj telefoniji kao da imam srednju školu. Imam diplomu koja se priznaje u celom svetu, ali ako za to nema posla, džaba ti škole. Razmišljam da radim za Lafarž koji je pokupovao nekoliko fabrika u Srbiji, makar kao prevodilac.
– U Srbiji sam imala platu 500 evra za posao voditelja na radiju, u Milanu oko 1.200. Ali, u Milanu ustajem u šest, jer mi treba dva sata do posla koji počinje u devet i traje do šest. Muž i ja stignemo kući posle devet, i tako svakog dana. Nema rekreacije, druženja sa prijateljima ni vikendom, jer smo mrtvi umorni ili štedimo da otplaćujemo kredite za stan i kola. Ni posle četiri godine braka ne odlučujemo se za decu, jer obdanište košta 700 evra mesečno, pa bi se meni više isplatilo da ne radim. A to ne želim.
– Šta je sa svim onim medicinskim sestrama, lekarima, programerima, veterinarima, molerima, kuvarima iz Srbije koji danas žive u Nemačkoj? Dobro znaju svoj posao, ali nisu najbolji na svetu ili ne rade nešto jedinstveno, pa postoje samo tri takva čoveka na planeti. Neće se Nemac oko njih otimati, a muka ih je pritisla pa rade svašta i žive od rastezanja svakog evra. U Srbiji makar rade svoj posao, da ga ne zaborave.
– Poznajem bračni par koji je uz pomoć prijatelja došao u Kanadu. Oboje su imali minimum 16 g. obrazovanja. Posle godinu dana u posetu su im došli prijatelji koji su im pomogli da se isele iz Srbije. On sedi u kući, ponekad nešto raducka za male pare, ona pravi i prodaje kolače da se nešto zaradi. Planiraju da daju dete u školu za popa, ne mogu ništa bolje. Kažu prijateljima: „Što ne rekoste kako je ovde, da ne dolazimo. Sad nismo ni tamo a ni ovde.“
– U gradiću kod Toronta gde živim radno mesto vozača autobusa ima sve beneficije, pod zaštitom je sindikata i donosi satnicu od oko 20 dolara. Ali, firma je za strance uvela zvanje privremenog vozača autobusa, koji radi potpuno isti posao, ali nema nikakve povlastice, a plata mu je 20 odsto manja. Takva diskriminacija se otvoreno sprovodi i u Americi, gde smo mi, stranci, uvek građani drugog reda.
– Na Univerzitetu u NJujorku studiranje godišnje košta 43.000 evra, a oko 70 odsto ljudi bez stipendije i bogatijih roditelja nađe se u dugovima pošto dobije diplomu. Narednih godina moraju da rade da prvo to otplate. čujem da u Beogradu ima privatnih fakulteta sa međunarodnom licencom, gde godina košta samo oko 1.000 dolara.
2. STANOVANJE I ZDRAV ŽIVOT
– Kada u Kanadi pokušaš da iznajmiš stan potrebno je da odmah pokažeš da možeš da plaćaš nekoliko meseci, pa potvrda od poslodavca da imaš prihode i sl. I ako ispuniš sve kriterijume, čekaš na apartman i do mesec dana. A u Beogradu pristojan stan možeš da nađeš i u predgrađu za 100 evra, a prestonica nam je takva da ti je i to blizu centra. I to odmah.
– Oko osamdeset odsto ljudi u Srbiji ne plaća stanarinu jer ima svoj stan, zbog politike otkupljivanja društvenih ili Titovih kredita iz prošlosti. Ili stanuju sa roditeljima, što je u Americi nemoguće i zamisliti. Kola nisu neophodna u Srbiji, dok bih u Americi bez njih ja skoro umro.
– Meni je manja buka kod majke u Kruševcu nego bilo gde u Americi. Valjda je ovde veći stres, frka, jurnjava, pa su ti čula napetija. Nema živog stvora u travi, jedva smo našli nekog leptirića da dete odnese u školu. Nema mrava. Sve potrovali.
– U Srbiji još nema velikih korporacija koje bukvalno uništavaju sve živo oko sebe. U Alberti, Oil Sands zagađuju vazduh dvadeset četiri sata dnevno, i daju ogorman „doprinos“ globalnom zagrevanju. Ali ćute i zvaničnici i stanovništvo, ovi drugi najviše da ne bi izgubili posao.
3. ISHRANA
– Australijsko meso nije kao ovo naše ovde jer stoka je tamo na otvorenom po ceo dan, uz razlike u temperaturi i po trideset i više stepeni između noći i dana. Zato je potrebno veliko majstorstvo da se napravi roštilj. Australijance s nogu obaraju moje kobasice i sarme moje žena. U Srbiji imaju odlična piva i rakiju, a ja u Australiji „omičem“ samo jeftino pivo.
– Gledam kako na Majamiju na plaži TV kamera snima samo odabrane mišićave glumce i zgodne žene, a debele Amerikance nigde nemaš da vidiš. A oni su uglavnom takvi, jer nemaju kulturu domaće ishrane – piju slatku koka-kolu, žderu pice i hamburgere za sva tri obroka, pa se posle truju pilulama za mršavljenje.
– Kada odemo u Srbiju svi možemo da jedemo meso i povrće bez genetike, pijemo vodu iz česme, a deca se najedoše neprskanih jabuka. Toga u Americi nema. Ako hoćemo da se hranimo zdravo, treba nam skoro 1.500 dolara mesečno za četvoro, jer je litar organskog mleka 2,5 dolara, a hleba 4, sira 20 dolara, itd. Tako samo decu možemo da poštedimo industijske hrane.
