Mnogo pre JUSEINA BOLTA, postojao se SPIRIDON LUS: Kako je SELJAK i VODONOŠA postao OLIMPIJSKI ŠAMPION zbog ljubavi?

 

Ono što se o Spiridonu Luisu ne zna jeste da potiče iz siromašne porodice iz grada Marusija, da je sa ocem nosio izvorsku vodu kilometrima kako bi je kasnije prodavao jer u to vreme nije bilo vodovoda u Atini i da se na maraton prijavio kako bi osvojio srce Helene, najlepše devojke u njegovom selu Marusiju.

 
Vodonoša na duge staze

 

Luis je svoju izdržljivost dugovao svakodnevnom pešačenju kilometarskih deonica koje je prelazio natovaren posudama sa vodom. Od jutra do mraka. Isto je celog života radio i njegov otac, a kad je vojska Luisa pozvala na služenje obaveznog roka, nadređeni su bili fascinirani njegovom snagom.

 

Nakon što je 1894. objavljena odluka da se obnove Olimpijske igre, kao potpuna novina uvedena je i maratonska trka u znak odavanja počasti poduhvatu glasnika Filipida koji je 490. p.n.e. trčao od poprišta Maratonske bitke do Atine kako bi javio radosnu vest o atinskoj pobedi nad Persijancima.

 

Grci su bili entuzijastični po pitanju samih igara i takmičenja tako da je pukovniku Papadiamantopulosu poverena da organizuje kvalifikacije atletičara. Pukovnik je bio nadređeni oficir Spiridonu Luisu tokom njegovog dvogodišnjeg vojnog roka, tako da je poznavao njegov atletski talenat i ubedio ga da se takmiči u kvalifikacijama.

U kvalifikacijama za Olimpijadu Spiridon se umalo nije kvalifikovao. Zapravo se i ne bi kvalifikovao da Grčka, kao zemlja antičkih olimpijada i prve moderne, nije imala pravo na više sportista za razliku od drugih zemalja. Zbog toga što nije imao pojma o atletici i nije imao nikakvu taktiku, bio je tek peti u kvalifikacijama. I bio je jedini koji je trčao u narodnoj nošnji.

 

Hrabro do cilja

 

Na dan trke, Grci su u maraton polagali sve nade. Nešto ranije Amerikanac Robert Garet slomio im je srce kad je osvojio zlato u bacanju diska, disciplini koju su smatrali najprepoznatljivijom uspomenom na antičke olimpijske igre. Nade Grka u maraton zapravo su bile više očajničke nego realne.

 

 
Favoritom se smatrao Francuz Alben Lermizio, koji je prethodno osvojio bronzu u trci na 1.500 metara, zatim Australijanac Edvina Flek koji je osvojio zlato na 800 i 1.500 metara. Obojica su, međutim, kolabirala nešto pre kraja trke, tako da je Luis bio taj koji je hrabro grabio prema drevnom Stadionu Panatinaiko.

 

Delirijum na stadionu

 

Atmosfera na olimpijskom stadionu, gde je trka trebalo da se završi, je bila napeta sve dok nije javljeno da je u vođstvu domaći takmičar.

 

Hiljade prisutnih je oduševljeno počelo da viče: „Helen, Helen“, dok su dvojica grčkih prinčeva, prestolonaslednik Konstantin i njegov brat Đorđe, pohrlili da dočekaju Luisa i da sa njim optrče poslednji krug.

 

U trenutku kad je Luis protrčao kroz cilj, mnogo ljudi je palo u takav delirijum da je kralj Đorđe I Grčki morao da pošalje ličnu stražu da Spiridonu Luisu spasava život.

 

Ostvarenje najveće želje

 

Zgrabili su ga i odveli do svlačionice, a čim se neveroatni maratonac oporavio od napora, sam kralj ga je lično primio u posetu. I navodno mu je ponudio da poželi što god želi. Bilo šta, a da će on sve da mu ispuni. Spiridon Luis mu je na to rekao da želi magarca i zapregu kako ni on ni njegov otac više ne bi morali da tegle vodu sa izvora.

 

I kralj mu je to ispunio. Što se Luisa tiče, on je dobio ono što je želeo da postigne pobedom. Osvojio je srce svoje voljene Helene i oženio se. Kratko su ga atletičari iz Francuske, Australije i SAD-a optuživali da je varao u trci, da se vozio zapregom jedan deo trke, jer nikako nisu mogli da prihvate da je njih, predane i profesionalne atletičare, pobedio „tamo neki seljak iz zabiti“.

 

„Nestani trčeći“

 

Na kraju su sve optužbe odbačene, a Luis je nastavio da živi povučeno svojim jednostavnim životom u rodnom selu u kojem je na kraju 1940. godine i umro.

 

Luis je ušao i u grčke izreke gde termin „Ginome Luis“ (grč. Γίνομαι Λούης) tj „Postani Luis“ u prenesenom značenju znači nestani trčeći.

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA