Titov prvi unuk, a mnoge činjenice govore da je bio najomiljeniji, što je stariji sve više liči na dedu. Od sve unučadi ima najviše njegovog. Lice, razboritost, smirenost i, više od svega – oči.
– U maju će biti 26 godina otkako je moj deda umro. Narodi bivše Jugoslavije nisu zaboravili Tita. NJegov grob u Kući cveća je u međuvremenu posetilo 17 miliona ljudi. A Novosađani pripremaju slet za Dan mladosti – saznajemo u kultnoj kafani u kojoj je oživeo svet uspomena na jedno staro dobro vreme.
– Politikom nisam želeo da se bavim. Međutim, više ne bežim od toga. Otkako su počeli pokušaji omalovažavanja moje porodice u akciji „Sablja“, krenuo sam malo da se intenzivnije bavim politikom. Sada sam potpredsednik Ekološke stranke zelenih, a predsednik je Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta. Mi nismo opterećeni prošlošću. Vuk je iz četničke porodice, a ja sam, kao što se zna, iz partizanske.
Crveno cveće
– Nisam religiozan. Zadušnice za mene ne važe. Na dedin grob idem i ići ću dok sam živ. Obavezno idem 4. maja kada je umro i 25. maja kada smo išli kod njega da mu čestitamo rođendan. To je ostalo neko porodično pravilo koje mi poštujemo. Svake godine u jedanaest časova dolazi cela porodica i polažemo cveće na njegov grob. Crveno, naravno. Nismo mogli da odemo samo 4. maja 1999. godine jer je rezidencija predsednika Republike u Užičkoj 15, koja se nalazi pored Kuće cveća, bila bombardovana. Ali 25. maja smo bili – kaže Joška Broz.
Prevazišli smo sve u cilju nekog zajedničkog boljeg života. Ponudili smo i Vojislavu Mihailoviću, unuku Draže Mihailovića, da se sretnemo, kaže Joška i dodaje:
– Tito i Draža su se dva puta u julu i avgustu 1941. godine sastajali u selu Brajići na Ravnoj gori i u selu Divci ne bi li se dogovorili da se zajedno bore protiv nacista. Sto za kojim su sedeli partizanski i četnički komandant i danas stoji u seoskoj kafani. NJih dvojica se tada nisu dogovorili i to je bio razlog za građanski rat, koji politički traje do danas. Moja namera je da gospodin Voja Mihailović i ja pružimo jedan drugom ruku, pomirimo naše dedove Starog i Dražu, i time označimo i nacionalno pomirenje partizana i četnika, ali i svih građana koji su bili decenijama podeljeni i zavađeni. Nažalost, nismo dobili odgovor.
– Želim da zauvek prestanu naše nacionalne i političke svađe, da prestane političko klevetanje Josipa Broza i Draže Mihailovića, da Srbija prestane da raspravlja o prošlosti i da se okrene budućnosti. Svedoci smo pokušaja da se sukob partizana i četnika i danas zloupotrebljava u političke svrhe. Ima i pokušaja da se ne samo ospori istorijska uloga Starog i Draže, već i da se Josip Broz i Dragoslav Mihailović kao istorijske ličnosti ponište. To je naravno, nemoguće – kaže Joška.
Joška Broz je odavno zadužen za kontakte sa medijima u ime porodice. Tako je dogovoreno još dok je njegov pokojni otac Žarko bio živ. Zato sve što kaže za „Vesti“ Joška u stvari kaže u ime svih Titovih potomaka, osim Svetlane.
Nisu mogli da nas ucenjuju
Pušeći cigarete „davidov“ jednu za drugom, Titov unuk nastavlja:
– Običan narod ceni i poštuje vreme SFRJ. Političari navodno ne. Svi se odlično sećaju vremena kada je Tito čvrsto stajao između Istoka i Zapada. Niko nas tada nije mogao ucenjivati, a on je iz svega toga znao da napravi korist za svoju zemlju. To je ogromna razlika između njega i današnjih političara
– Moja sestra po ocu, Svetlana, obilato je koristila svoje prezime iako je dedu videla najviše četiri ili pet puta u životu i to samo u vreme rođendana ili kada je deda primao celu porodicu. Stvar je u tome što je deda priznavao samo prvi brak mog oca Žarka. Jednog trenutka između mog oca i Starog je došlo do razmimoilaženja, prekinuli su kontakte, sve dok moja sestra Zlatica i ja nismo uspeli da ih pomirimo. Kada sam imao 18 godina prešli smo ponovo kod oca i to je bio razlog da njih dvojica obnove komunikaciju. Međutim, tada je kontakt bio samo na nivou tata – deda. Zlatica i ja smo, naravno, uvek imali otvorena vrata, ali ne i ostali unuci. Zbog toga ne razumem Svetlanino ponašanje jer i dan-danas daje izjave kako je prva i najvažnija. Uvek kada sam se predstavljao, i u vreme kada je deda bio živ, a i danas, ja kažem samo – Joška, a ona se uvek predstavlja kao doktorka Svetlana Broz. Zlatica je, takođe, uvek bila samo Zlatica, udajom je promenila prezime u Žikelić, koje je i poslerazvoda zadržala. Nemam problem sa svojim prezimenom jer mislim da je daleko veći broj ljudi koji ga cene od onih koji ga ne cene. Ali, kada ga čuju, valjda iz znatiželje, počnu da nas opterećuju pitanjima. Zato mislim da je bolje da se predstavimo samo imenom, pa ko dozna – dozna – veli Titov unuk.
