Joška Broz je živeo u Belom dvoru sa dedom do svoje 18 godine. Dedu zove Stari. Tito je za života svog unuka zvao po kumrovački. Danas od dede ima samo uspomene, jer država Jugoslavija, kako kaže, nije dozvolila da porodica Broz nasledi Titovu imovinu.
– Stari mi je poklonio jedan lovački karabin, auto „princ“, skupoceni sat marke „bulova“, koji je on dobio od Ričarda Niksona i ništa više, jer je želeo da mi, njegovi unuci, živimo kao običan svet – priča Joška Broz.
čovek od ukusa
Tito nije voleo samo lov. Voleo je i da pojede i popije. O tome Joška kaže:
– Bio je čovek istančanog ukusa. Ako bi pio, onda je to bio „čivas“ star 12 godina, s ledom ili limunadom. Voleo je da pojede i slasno i masno, a bio je i veliki ljubitelj cigara. Fidel Kastro mu je lično slao čuvene kubanske cigare.
Posle toliko godina od smrti Starog mnogi se sada hvale kako su znali da mu nešto „skrešu“ u brk. To su najobičnije izmišljotine. Ako bi neko i imao petlju da mu kaže kako misli da je nešto pogrešno, Tito bi ga prekinuo i jasno rekao šta on misli o tome.
Kad je Stari umro napravljen je istorijski presedan da od svog dede ne možemo da nasledimo baš ništa. Ono što je deda želeo da ostavi državi niko od nas nije ni tražio, ali i moj otac i ja želeli smo da dobijemo neku njegovu ličnu stvar ili uspomenu na njega. Sve što su bile njegove lične stvari nije predstavljalo materijalnu vrednost, radi se o muštikli, upaljaču, foto-aparatu, nekoj uniformi… čak ni to nismo mogli da dobijemo – s jasnim prizvukom ogorčenosti kaže Titov unuk.
Obrazloženja nije bilo.
– Došlo je do niza nekoordinisanih poteza. Trebalo je da se napravi spisak kako bismo podelili njegovu ličnu zaostavštinu, onda je Jovanka počela da traži i nešto više od toga. Priča je procurela, sve je počelo da se odugovlači i to se oteglo do današnjih dana.
Nije hteo ništa za sebe
– Kada je reč o mom dedi, podsetiću vas da je nedavno iz Istorijskog muzeja Jugoslavije ukradena skupocena zbirka Titovih satova. Još za života Stari nije ništa hteo da uzme za sebe. Rekao je da se sve knjiži na JNA, tako da nama, članovima porodice, kako nam je rečeno, nije hteo ništa da ostavi. Testament koji je deda napisao je sklonjen i nikada nije nađen! Sećam se da mi je na Brdu kod Kranja jednom rekao da je mislio na nas, i za kasnije – kaže Joška i nastavlja prigušujući ljutnju.
O odnosima sa Jovankom Broz Joška kaže:
– Bili smo u sasvim normalnim odnosima. Zlatica i ja smo živeli sa njom.Tada, a i kasnije, sve je bilo u redu. Problem je nastao kada je deda počeo više da se vezuje za porodicu, a razvio se onda kada su se oni delimično razišli. Ipak, sa njom nikada nisam razmenio nijednu ružnu reč. Posle dedine smrti ona je prekinula sve kontakte sa porodicom. Nismo insistirali da se kontakt nastavi, ali nismo imali ništa protiv njene odluke. Jednostavno, nismo hteli da se namećemo.
Ni ona nije dobila ništa, ali ona nije imala konflikt oko deobe imovine sa porodicom, već sa državom. Mi bismo lako raspodelili među sobom stvari koje su bile na spisku, ali Jovanka je tražila više nego što je na njemu bilo. Onda su počeli sudski postupci i više nismo mogli da dobijemo ni ono što je bilo na spisku. Sve što imam od dede dobio sam tokom njegovog života. Ne, nije mi žao nijedne stvari koju nisam dobio. Poštujem njegovu želju, a ono što je hteo da mi da – dao mi je za svog života. Nije to ništa posebno, to je ovaj sat ili puška, ali su mi to daleko draže uspomene od bilo čega što bih nasledio. Sve što imam sam sam zaradio, a ono što smo svi mi dobijali od njega bili su znakovi njegove pažnje ili rođendanski pokloni. Obično je poklanjao igle za mašnu, dugmad za košulje, neki broš i ništa od toga nije bilo naročito vredno u materijalnom smislu.
Poput dede i Joška Broz je strastveni lovac. Možda je to bio jedan od razloga što je sa njim bio u jačoj vezi od ostalih unuka.
– Kada je lov u pitanju, mislim da se radi o porodičnom nasleđu: deda mi je bio lovac, otac mi je bio lovac i ja sam, takođe. Moje želje su se od početka malo razlikovale od želja porodice. Oduvek sam želeo da idem u šumarsku školu. Završio sam tu školu u Kraljevu i počeo da radim u lovištima i šumarstvu. Tek kasnije, kada sam ja to hteo, upisao sam fakultet, ali sam se izborio da radim ono što volim. A lov sam voleo, i danas ga volim. Nekada sam se njime bavio profesionalno, danas samo ih hobija. Obično lovim fazane, zečeve, srndaće, divlje svinje… Nažalost, veoma retko. Ugostiteljstvo traži celog čoveka.
Za razliku od dede Josipa koji je pio viski, unuk je u mlađim danima pio rakiju.
Kad mu se stomak pobunio, prešao je na špricere. Danas su i špriceri prošlost.
– Voda je ipak najbolje piće – smatra Joška koji nije pozavideo novinarima „Vesti“ dok su uživali u izvrsnoj prepečenici koju nabavlja iz Užica.
