Imam želju da odem u Kumrovec i otići ću. Međutim, boli malo kad ti moraš da ideš da tražiš od nekoga da te pusti da posetiš svoje korene, čekajući ko poslednji slepac na ulici da ti izdaju vizu – žesti se Joška.
Kaže da je sa zagrebačkim delom porodice u odličnim odnosima.
– Dok je Miša, Titov najmlađi sin, bio u hrvatskoj ambasadi u Moskvi, onda smo više kontaktirali. Sada je ambasador u Indoneziji, pa jedino moja rođena sestra Zlatica sa njim kontaktira preko Interneta. Tokom rata imali smo pojedinačne kontakte, ali u suštini slabe. Niti smo mi Miši želeli da pravimo probleme, a ni on nama, jer se gledalo na sve moguće načine kako da se nekome podmetne noga.
Još o prstenu
Dr Aleksandar Matunović, penzionisani pukovnik sa VMA, izjavio je da mu je sam Maršal govorio o poreklu svog čuvenog brilijantskog prstena. Kupio ga je u Moskvi za novac zarađen od prevoda knjige o istoriji boljševičke partije i da se nikada ne odvaja od njeg jer mu je u dva navrata spasao život:
„Tito mi je pričao da je još pre Drugog rata otišao na neki tajni zadatak, da mu je sugerisano da je reč o zaveri i da je sedeo okrenut leđima na dogovorenom mestu kada je ugledao senku kako zatamnjuje prsten. Bio je to znak upozorenja na koji se okrenuo ugledavši čoveka spremnog da ga likvidira.“
Politički napad na mog dedu, koji traje u Srbiji od njegove smrti 1980. godine, vremenom se pretvorio i u napad na nas, njegove potomke. U vreme vanrednog stanja i operacije „Sablja“, mog starijeg sina Nebojšu Broza policija je hapsila i vodila u CZ. Bilo je pokušaja i da mu se poturi droga i da se Titov praunuk Nebojša Broz prikaže kao narko-diler. I mene su policija i neke tajne grupe specijalaca pokušavali četiri puta da uhapse. Pretpostavljam da je to urađeno da bi se svetom proneo glas kako se sumnja da je Titov unuk kriminalac.
Joška Broz kaže da je Tita Jovanka ujela za srce.
– Ona i njene ličke veze. Zato je nije hteo uz uzglavlje ni u samrtnom hropcu. Priznajem da Jovanku nisam nikada posebno voleo; još kada sam bio mali, bacio sam njen prvi poklon – bicikl – preko ograde balkona. NJeno mešanje u politiku išlo je mnogima na živce. Ona je bila ta koja je sve odane mlade oficire koji su s Titom prošli kroz rat lagano udaljavala od njega. Stalno je potpirivala neki strah, govorila ko i kako može da mu šteti… Nije podnosila ni nas, njegovu porodicu i sve je činila da nas odvoji od njega. On nam je mnogo stvari davao i činio to krišom od nje, da ona ne zna i ne vidi. Na kraju nije hteo da se razvede zbog poštovanja prema tolikim godinama koje su proveli zajedno, ali više nije hteo da je vidi uprkos tome što je ona nekoliko puta tražila da je primi. Zato je poslednjih godina svog života toliko putovao, a i kada bi došao u Užičku, išao bi samo do Cvećare.
Neiskrene ponude
– Priznajem da sam kao potomak Josipa Broza Tita imao nekoliko primamljivih ponuda da postanem član vrlo uglednih srpskih stranaka i da se aktivno bavim politikom. Osetio sam da to nije bila iskrena ponuda, već da je neko u tim strankama izračunao da može da ućari koji politički poen na Brozovom imenu – kaže Titov unuk.
Jedan događaj ostao je Titovom unuku zauvek u sećanju
– Sećam se da nas je učio da volimo životinje i da sam jednom, kada smo bili deca, očerupao paunu rep. Svidelo mi se perje i želeo sam da se igram s njim. E, toga se dobro sećam, tada je bio strašno besan. Ujutro, kada je izašao u šetnju i video pauna, nije ni pitao ko je to uradio – znalo se da sam ja. Dva dana nisam smeo da mu izađem na oči, sve sam se krio po žbunju i išao da se kao igram sa decom, a dolazio sam uveče i na prstima se uvlačio u krevet. Kada sam posle dva dana naleteo na njega rekao mi je: „Da sam te odmah uhvatio, istukao bih te.“ A nikada u životu me nije udario. Nikad.
Dar za unuka
– Auto „princ“ mi je u Belje, gde sam 1970. godine živeo i radio, dovezao Titov vozač, čika Marko. Znam da je Tito Marku dao svoj novac da mi taj auto kupi, iako je već u to vreme imao gomilu „mercedesa“, „kadilaka“, ZIL-ova i drugih automobila koje bi mogao da poklanja, ali ne, on je svoje poklone kupovao!
