Foto: Privatna arhiva
Danica Ilić radila je kao novinarka na Radiju B92, kada je dobila poziv za posao u Londonu, u Engleskoj.
Ona sada gotovo 17 godina živi i radi u Londonu.
„I dan danas se sećam otpora, nelagode, nezadovoljstva i jednostavno, odsustva svake želje da u februaru 2004. odem iz Beograda u London. U to vreme, radila sam na Radiju B92, vodila ‘Kažiprst’ petkom i bila zaljubljena. Kada mi je BBC ponudio jednogodišnji ugovor u Londonu, ono što sam tada podrazumevala pod srećom se poljuljalo. U danima premišljanja, neprestanog vaganja šta bih mogla da dobijem, a šta da izgubim odlaskom u London, kolega i prijatelj Slobodan Stupar odveo me je na kafu. Mislim da smo je popili u tadašnjem „Grinetu“ u Masarikovoj, a dobro se sećam da je on kao svoj najjači argument, ubeđujući me zašto bi trebalo da odem, potegao reputaciju BBC-ja. Iskustvo rada u jednoj od najboljih medijskih kuća na svetu je neprocenjivo. No, ono najvrednije što sam spoznala odlaskom na BBC i u London jeste promena u načinu posmatranja i razumevanja onoga što se dešava oko nas, načina na koji o tome izveštavamo i potencijala koji kao građanke i građani imamo da ono što nam se ne dopada, menjamo“, objašnjava Danica Ilić razloge svog odlaska za Danas.rs.
London, kako ona navodi, nije samo glavni grad Velike Britanije, već je zbog različitog porekla svojih žitelja, pre svega metropola koja prevazilazi okvire jedne države.
„Prema cenzusu iz 2011. godine, pojedine opštine u Londonu imale su najmanje stanovnika čiji je maternji jezik engleski. U Vestminsteru čak trećina govori neki drugi jezik kao maternji. U Tauer Hamlets, najsiromašnijoj londonskoj opštini, za 18 odsto ljudi to je bengalski“, kaže Danica.
Ona ukazuje da je polarizacija sveprisutna.
„Društvo je podeljeno na siromašne i privilegovane, Evropljane i Bregzitovce, antitorijevce i one koji su pre godinu dana upečatljivom većinom izabrali Borisa Džonsona da izvede zemlju iz Evropske unije i ispostaviće se, bude lider u vremenu najveće krize još od Drugog svetskog rata. Meni je podela, pre svega po klasnoj liniji, bila jasna od samog početka. U britanskim medijima na primer, od 100 najuticajnijih urednika, gotovo polovina njih je išla u privatne škole u odnosu na samo sedam odsto ukupnog broja stanovnika koji imaju privatno obrazovanje. U elitističkom medijskom okruženju ipak, kao novinarka iz Srbije malo kad sam se osećala izopštenom“, priča Danica.
Ipak, kako navodi Danica, diskriminacije ima, kao i svuda.
„Najviše su diskriminisane manjine i izbeglice sa Bliskog istoka i iz Afrike. Žene su i ovde manje plaćene. Populistička retorika koja je preplavila veći deo sveta ni Britancima nije strana. Na kraju krajeva, Englezi su izmislili tabloide sa kojima se po nezavidnoj reputaciji, kako vidim, ozbiljno takmiči nekoliko listova i portala u Srbiji. Situaciju, politička i društvena dešavanja, narušavanje kvaliteta života i medijskih sloboda u Srbiji pomno pratim. Najviše sam u kontaktu sa kolegama sa TV N1 za koju povremeno izveštavam iz Londona“, ističe Danica.
Ona navodi da kada bi je pitali da li bi se vratila u Srbiju, ne bi znala šta da odgovori.
„Što duže živim u Londonu, koncept povratka mi je sve više stran. Ne zato što ne želim da se vratim, nego zato što se nakon toliko vremena provedenog u Londonu, osećam kao da već živim svuda, kao da sam iskreno građanka celog sveta. Povratak ili ostanak ne zahtevaju odluku, već samo neku dovoljno izazovnu i dobru priliku. Na isti način na koji bih mogla da se vratim u Srbiju, mogla bih i da odem da živim u Rabatu za koji sam poslovno godinama bila vezana, ili u Berlin koji, na nekom iracionalnom nivou, osećam bliskim. Znam da je moja privilegija u tome što mogu da biram gde ću da živim, gde i šta ću da radim. Znam mnoge u Srbiji koji su bez posla i koji ne vide mogućnosti napretka, niti suštinske promene u funkcionisanju društva i institucija“, kaže Danica.
Kako ona opisuje, London ovih dana ne liči na grad u koji se doselila pre skoro dve decenije.
„To nije zbog „kreativnosti“ lokalnih moćnika kao u Beogradu, već zbog epidemije. Da nije kiše i karakterističnog sivila za ovo doba godine, mislila bih da nisam u jednom od najuzbudljivih gradova na svetu, već na setu nekog apokaliptičnog filma. Ako i kada se nateram da izađem iz kuće svaki drugi dan, ne vidim komšije. Ulica u kojoj živim potpuno je prazna. Zatvorene su brojne radnje, pabovi, kafei, čak ni škola na uglu ne radi. Nema ni redova ispred supermarketa kao u vreme prvog lockdown-a. Beskućnika je sve više. Uglavnom uzalud pitaju za ‘spare change’ (sitniš) jer niko više ne plaća kešom“, opisuje Danica London za vreme pandemije.
Ono što se novcem ne može platiti, ističe ona, jesu prijateljstva.
„Moj krug prijatelja uglavnom čine Englezi, Škoti i Jugosloveni. U našem druženju nacionalna pripadnost nema značaj. Važne su kulturološke reference i vrednosti koje delimo. I naravno, sa Englezima ne komentarišem dve stvari – kraljicu i fudbal“, zaključuje Danica.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
