Roditelji su Radeta Bogosavljevića doveli u Švajcarsku pred sam polazak u prvi razred osnovne škole. U živopisnom mestašcu Balstal, nedaleko od Soloturna, odrastao je, završio školu, oženio se i stekao porodicu. Želja, koja ga je opsedala od malih nogu, mu je da se vrati i živi u Srbiji.
– Moj otac je iz Velikog Laola, kod Petrovca na Mlavi – priča simpatični Rade (25). – Tamo smo napravili kuću i čim moj sin Dušan, kojem je sada tri meseca, stasa za školu, odosmo mi „dole“. – Završio sam švajcarsku školu, ali pohađao sam redovno i dopunsku nastavu i dobro govorim naš jezik. U našoj kući se uvek govorilo isključivo na srpskom, pa je i to doprinelo da moje znanje maternjeg jezika bude dobro. Ipak, mišljenja sam da moj sin Dušan ovde ne treba da ide u školu. On će, siguran sam, svoja prva slova sricati u Srbiji.
Da tako misli i njegova žena, Anželi (21), rodom iz Francuske, a poreklom iz Španije, uverili smo se kad je podržala svog muža u njegovoj odluci da se zajedno presele u Srbiju.
Luksuzni „zatvor“
– Ne znam zašto, ali sam se oduvek u Švajcarskoj osećao kao u luksuznom „zatvoru“, nekako sapet, i zato bih voleo da se vratim u svoju zemlju. Tamo sam slobodniji, komotniji. Ovde, da budem iskren, ne vidim svoju perspektivu. Svestan sam da ni u mojoj domovini ne teku med i mleko, znam da nije lako, ali ipak moju budućnošt vidim tamo – kaže Rade Bogosavljević.
– Ne znam još srpski dobro, u braku sam sa Radetom tek godinu i po dana i nisam bila u vašoj zemlju, ali slike koje sam videla i priče koje sam čula od mog muža, svekra i svekrve, su me fascinirale i volela bih da svi zajedno, Radetovi roditelji i nas troje odemo u Srbiju i tamo počnemo novi život – priča ona i tvrdi da joj neće biti žao da napusti Švajcarsku. – Svi naši poznanici i prijatelji, koji su Srbi, kažu da je u Srbiji kvalitetniji i bolji život. I ja im verujem.
Andželi ističe da joj se sviđaju srpski običaji, na primer krsna slava i sve što ide uz to.
Mama Mila hvali snajku
– Ne pričamo, ali se dobro razumemo. Od kako je Anželi došla u našu kuću, već je dosta naših reči naučila, ali teško joj je da sklopi rečenicu. Ja nikad nisam učila francuski, pa mi je pod stare dane teško da ga učim – jada se mama Mila i dodaje da ih jezička barijera ne sprečava da se dobro slažu i pomažu jedna drugoj.
– I folklor sam išla da gledam. Kad Srbi igraju mnogo je lepo, a o nošnjama da i ne govorim. Pošto su moj muž i njegova sestra nekad igrali folklor u kući imamo srpsku nošnju, zaista je lepa. Volela bih da i moj sin jednog dana nauči srpska kola – priča Anželi i kaže da je u Švajcarsku došla iz okoline Miluza (Francuska) i da nikad nije ni sanjala, da će svoju životnu sudbinu vezati za Srbina.
U priču se ponovo uključuje Rade i „kritikuje“ suprugu što još nije naučila srpski, kako bi mogla (smeh) „da se čestito posvađa sa svekrvom“.
– Ipak, kad razmislim, možda je zbog mira u kući ovako bolje – moja mama ne zna francuski, Anželi ni srpski, ni nemački, pa ne mogu, i da hoće, da se sporečkaju – šeretski će Rade.
