Kao predavači učestvovali su Martin Baumhauer iz Beča, Feliks Sovinski iz Nemačke, Janko Nikolić iz Beograda, Vladimir Vlajić iz Inzbruka, kao i prof. dr Volfgang Rorbah iz Beča, koji je između ostalog, i autor knjige Na tragu Srba u Austriji.
Predavanje sa diskusijom je tako koncipirano da svako od učesnika prvo predstavi deo svojih iskustava iz Srbije, nakon čega je usledila diskusija sa prisutnim gostima, među njima su bili i mr Maks Unterrajner, poslanik Nacionalnog saveta austrijskog parlamenta, Đuja Tešanović, bivša poslanica Skupštine opštine grada Salcburga i članica Upravnog odbora Radničke komore Salcburga kao i počasna članica SPOJI, dr Andreas Majslinger, osnivač Austrijske službe u inostranstvu (Služba sećanja), Helmut Buhaher, član Skupštine opštine grada Inzbruka, Feliks Hafner iz Graca, koordinator Austrijske službe u inostranstvu za područje Jugoistočne Evrope i Izraela, Vesna Cekić, predstavnica Centra za migrante, kao i Idris Hasebela, prijatelj SPOJI-a iz Eritree, kojima se Filip Vlajić (23), novoizabrani predsednik SPOJI, zahvalio u ime organizacije.
Predavači su imali različit pristup glavnoj temi, a svako od njih je neko vreme proveo u Srbiji. Među gostima u publici bio je i Sigfrid Keršbaumer, bivši zamenik gradonačelnika Grisa na Breneru, kome je te večeri uručena počasna plaketa, čime je postao novi počasni član organizacije SPOJI.
Prvi je govorio Martin Baumhauer, apsolvent master studija ekonomskih nauka u Beču i član Skupštine opštine Harmansdorf, koji je pola godine proveo u Srbiji kao gostujući student na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
„Kao prvo hteo bih da kažem da sam život u Srbiji mnogo voleo. Po mom povratku u Austriju, u mojoj zgradi u Beču, u prizemlju je otvorena nova prodavnica. Ispostavilo se da je to prodavnica srpske rakije, tako da imam osećaj, da je Srbija na neki način došla meni“, tim rečima je svoje izlaganje počeo Martin. Kroz sport i druge aktivnosti u Beču često je dolazio u dodir sa ljudima iz bivše Jugoslavije. Beograd i Srbija su bili njegov prvi izbor za univerzitetski semestar u inostranstvu, iako mnogi danas ne razumeju tu njegovu odluku.
On je primetio da porodica u Srbiji ima mnogo veći značaj nego u Austriji, kao i religija, ali da u odnosu na Austriju u Srbiji nema mnogo slobodnih radnih dana za vreme verskih praznika. Martin smatra da je žalosno što postoji veliki odliv mozgova iz Srbije, ali i da u Srbiji na studente gledaju kao na mlade nade za bolju budućnost i buduću intelektualnu elitu, što je u Austriji potpuno drugačije. Primetio je i da na primer Srbi u Beču imaju mnogo veći osećaj nacionalnog ponosa, što često može da pređe u ekstrem, ali da misli da je to zato što kada Srbin iz Beča ode u maticu, ljudi ga tamo doživljavaju kao stranca. Završio je rečima da je toliko zavoleo život u Srbiji, da kad god mu se ukaže prilika voli da poseti Beograd i Srbiju.
Feliks Sovinski iz Vajmara u Istočnoj Nemačkoj, student harmonike, godinu dana je proveo u Srbiji. On se sa Srbima prvi put susreo na fakultetu u Vajmaru. Sa prijateljem je prvi put na par nedelja otišao u Srbiju i bio je oduševljen gostoprimstvom. Bio je iznenađen što ga niko nije kritikovao niti mu zamerao. Očekivao je, jer je Nemačka bila umešana u bombardovanje Srbije. 2015. godine došli su u Beograd. Na početku su imali teškoća oko dokumenata između fakulteta u Nemačkoj i u Srbiji, ali su nakon kraćeg vremena to rešili, te je počela i nastava, a uporedo su išli i na kurs srpskog jezika.
„Kada sam imao slobodnog vremena često sam putovao po Srbiji i regionu. Stekao sam nove prijatelje u Kruševcu, gde sam bio za Vaskrs, kada sam mogao da prisustvujem vaskršnjem pravoslavnom obredu. Ne bih da preterujem, ali za mene, iz ateističkog Istoka Nemačke, to je bila neka vrsta kulturološkog šoka, ali mi je bilo drago da i to vidim i tako bolje upoznam drugu kulturu“, zaključio je Feliks.
Sledeći govornik bio je Vladimir Vlajić iz Inzbruka, rođen u Srbiji, ali je od svoje druge godine u Austriji, gde studira međunarodne ekonomske nauke, političke nauke i ruski jezik. Kao đak često je odlazio u Srbiju za vreme školskog raspusta, u svoju rodnu opštinu Petrovac na Mlavi. Kaže da je oduvek veoma vezan za zemlju svojih predaka i da je uvek razmišljao o povratku u Srbiju.
Na fakultetu gde studira Međunarodne ekonomske nauke u Inzbruku stvorila se mogućnost da godinu dana provede u inostranstvu, te je mogao da bira između Španije i Srbije. Odlučio je da ode u Srbiju, da usavrši maternji jezik i vidi razliku između ljudi u matici i u dijaspori.
Pored studiranja na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, volontirao je u Savezu jevrejskih opština Srbije i Jevrejskom istorijskom muzeju Beograd, kao prvi pripadnik Austrijske službe sećanja na Balkanu, gde je uspostavljao prvu poziciju te ustanove na ovom podneblju. Time je otvorio mogućnost budućim generacijama u Austriji, da umesto obaveznog austrijskog vojnog ili civilnog roka, mogu 12 meseci da dođu u Srbiju i kao Austrijanci se suoče sa Holokaustom i bliže upoznaju sa jevrejskom i naravno srpskom kulturom.
Vladimir je govorio o velikim razlikama na fakultetima u Beogradu i Inzbruku, ali je zaključio je da ima pozitivnih i negativnih stvari u oba slučaja. Primetio je da bi na fakultetima i generalno u Srbiji bilo vrlo moguće da se mnoge stvari promene na bolje ali da jednostavno nedostaje pokretačke volje kod ljudi koje su na ključnim pozicijama. Pričao je o svom radu u Jevrejskom istorijskom muzeju Beograd, kao i o oproštajnom prijemu koji je za njega upriličila Austrijska ambasada u Beogradu.
„Mislim da je moguće živeti u većim gradovima poput Beograda ili Novog Sada. Naravno potrebno je mnogo više truda i vremena da bi se postigao sličan uspeh kao u Austriji, ali je moguće ukoliko neko prati svoj cilj i to zaista želi. Bilo je to neprocenjivo iskustvo i jedna od najboljih odluka u mom životu i svakom bih preporučio da na par nedelja poseti Srbiju ili neko vreme provede tamo. Iz daljine je zaista teško doneti zaključke, mora se ipak proživeti sve to“, zaključio je Vladimir.
Svoje iskustvo života u Srbiji ispričao je Janko Nikolić. On je prvu polovinu svog života proveo u Srbiji, odnosno na Balkanu, a u Melburnu u Australiji je završio srednju školu i fakultet. Državljanin je Srbije i Australije, a u avgustu 2015. godine vratio se u Srbiju i radi kao advokat. Pričao je o identitetskoj pripadnosti i objasnio da je Srbija oduvek predstavljala Zapad Istoku i Istok Zapadu, da su njemu Srbi sličniji Austrijancima ili Nemcima nego Amerikancima ili Australijancima i da je iz tog ugla teško upoređivati identitetski deo kontinentalne Evrope sa zemljama Novog sveta, kao i da je saradnja među evropskim narodima nešto prirodno.
Smatra da je Srbija posle ratova i nestabilne situacije na dobrom putu i da pored odliva mozgova postoji i proces vraćanja mladih u maticu. Beograd je za njega posebna priča, jer u njemu se spajaju različite kulture i subkulture, blizu je mnogim drugim zemljama što je važno za razmenu ideja i poslovni život, a citirao je i Momu Kapora, koji je jednom rekao da Beograd predstavlja neku vrstu niskobudžetnog Njujorka Jugoistočne Evrope.
Prvih par meseci po povratku u Beograd osećao se kao turista, ali je i taj osećaj, baveći se svojim poslom, ubrzo nestao. Naravno da se ne mogu upoređivati Austrija i Srbija u ekonomskom smislu ili po životnom standardu, ali Janko smatra da se poslednjih godina naročito kroz međunarodne kompanije u Srbiji za mlade ljude otvaraju nove šanse i perspektive.
„Sticajem okolnosti dobio sam šansu da radim u jednoj korporativnoj advokatskoj kancelariji u Beogradu, koja je pomogla mnogim međunarodnim, pre svega austrijskim i nemačkim preduzećima da osnuju svoje srpske podružnice. Preporučio bih svakom da bar pokuša da se vrati i radi u Srbiji ukoliko mu se ukaže prilika za to“, rekao je Janko.
Na skupu je govorio i prof. dr Volfgang Rorbah iz Beča, član Evropske akademije nauka i umetnosti, potpredsednik Austrijsko-srpskog društva i počasni član SPOJI-a. Prof. Rorbah je izneo svoja iskustva o životu u Srbiji tokom 60-ih godina, kada je poluprofesionalno igrao košarku u Srbiji (bio je i reprezentativac Austrije). Upoređivao je situaciju sa Austrijom, ali se iz tog vremena seća da je u Srbiji bilo trenera koji su budili želju kod igrača da igraju košarku, fudbal ili neki drugi sport, a ne da im stave tegove na noge kako bi trčali uz brdo dok im popucaju zglobovi, tako da se tu mnogo može naučiti, jer su Srbi oduvek imali jake ekipne sportove, ali i boksere.
Seća se da je kao mladić imao u planu da se ženi krajem tridesetih, ali je u Nišu upoznao svoju ženu sa kojom se oženio u svojoj 22. godini. Njegov otac je inače Austrijanac, majka Srpkinja, a u Beču je već tada bilo oko 45.000 mešovitih brakova. Uočio je da je već tada u srpskim porodicama bilo po bar dvoje dece, dok je svaka druga austrijska porodica imala samo jednog psa, što bi bilo objašnjenje za stanje nataliteta u tom periodu. Prof. Rorbah je kao pozitivne tačke takođe naveo odnos prema starijim osobama, ali i ljubav prema deci, koja je u srpskim porodicama veoma jaka i da je to za svaki primer na koji bi mogli da se ugledaju Austrijanci, koji su usmereni previše na materijalnie vrednosti.
Ispričao je svima da je od 2003. po želji njegove tada preminule majke, koja je bila najstarija Srpkinja u Beču, počeo više da se bavi svojom drugom domovinom, te je redovno posećivao Srbiju i region. Seća se da je tokom i posle devedesetih bilo mnogo siromaštva, ali bez obzira na to seća se velikog gostoprimstva i studenata, aktivnih i željnih znanja. Takođe, pričao je i o korupciji, etici u poslu, ali i o tome da nigde u Evropi nije video više predsednika nego u Srbiji, jer se svakodnevno osnivaju neka udruženja.
Za reč se javio i Erik Vagner, koji je godinu dana proveo u Srbiji kao student istorije i političkih nauka Jugoistočne Evrope.
„Smatram da je za svakog dobro da jedno vreme provede u nekoj stranoj državi i kulturi. To je naročito važno za ljude iz zemalja poput Nemačke ili Austrije u kojima živi puno stranaca. U Nemačkoj se često starije osobe žale na to kada čuju druge ljude da govore na svom maternjem jeziku, a dok sam bio u Srbiji, video video sam kakav je to čudan osećaj kada pričam sa svojim nemačkim prijateljima na nekom drugom jeziku, a ne na mom maternjem. Život u inostranstvu bi svakako doprineo da više uvažavamo druge i da naše društvo postane tolerantnije“, zaključio je Erik.
