MOJA PRIčA O ZVONKU
Interesovanje za Ravnogorski pokret me je upućivalo na dva značajna učesnika u tim događanjima: Zvonka Vučkovića i Dimitrija Mite đorđevića.
Komandant Prvog ravnogorskog korpusa, tada potporučnik Zvonimir Vučković, u obaveštajnim šiframa Feliks a za prijatelje Zvonko, učesnik Drugog svetskog i građanskog rata u Srbiji. Po naređenju vrhovnog komandanta Ravnogorskog pokreta, đenerala Mihailovića, 1944.g. sa američkim i britanskim pilotima odlazi u izaslaničku misiju u Bari u poslednjem letu sa Galovića poljane kod Pranjana. Srbin, rođen u Bijeljini 1916. a upokojio se u Gospodu 29. decembra 2004.godine u Kaliforniji.
Zahvaljujući novinaru Studija B, koji je napravio jedini intervju sa njim, a zna se da, ni pre, kao ni posle toga, on nije davao intervjue za ovdašnju javnost. Ova činjenica mi je privukla pažnju i pobudila želju da se sa gospodinom Vučkovićem lično upoznam. Inače, gospodin Vučković je napisao dve autentične knjige „Sećanje iz rata“ i „Od otpora do građanskog rata“ i za njih dobio zapaženo priznanje.
Sticajem životnih okolnosti ta želja mi se i ostvarila. Dopisivali smo se od 1996.godine.
Divan čovek, blage naravi, ali sam u svakom njegovom pismu upućenom meni, čitajući između redova, osetio koliko je nesrećan i nostalgičan. Teret koji je nosio 60 godina u tuđini i žal za Otadžbinom bili su veliko breme za ovog dobrog i čestitog čoveka. Koliko je bio nesrećan, što ne može da se vrati u Otadžbinu, vidi se iz njegovih silnih izliva zahvalnosti zbog svakog sitnog poklona koje sam mu upriličio. To su bile sitnice ali su njemu mnogo značile. Primera radi, slao sam: slike naših manastira, frulu, šarenicu koju sam od oca dobio, razne ikone, mali srpski kuvar, krstić iz manastira Žiče, stare srpske pesmarice i slično. Najviše ga je obradovao „zvekir“ sa Dvoglavim orlom i krunom, rad mog prijatelja, gravera iz Beograda, kao i moje odabrane fotografije. Njih je stavio u porodični album. Za takvo nešto ostao sam bez komentara. Slao mi je fotografije, na kojima je bio u zagrljaju sa unukama Natalijom i Rakelom, kao i one gde je u društvu divne supruge Ane i gde je sam. Bio sam počastvovan i srećan.
čovek koji je obeležio jedno burno vreme, čovek koji se dopisivao sa pola sveta, meni se obraćao sa dragi Radoslave, slao mom sinu dedovske zagrljaje i nazivao me svojim prijateljem… Šta reći!? Poslao mi je dve knjige iz lične biblioteke, iako sam ga samo pitao za kontakt sa izdavačem u želji da iste kupim („Knjiga o Draži“, u dva toma, štampane 1956. g. u Vindzoru, Kanada – u izdanju Srpske narodne odbrane) koje su publikovane povodom desetogodišnjice mučeničke smrti đenerala Draže Mihailovića.
U jednom od pisama, negde 2000 – 2001.godine, doslovce mi je rekao, da su mu ostala samo dva prijatelja. Prvi je, predpostavljam Dimitrije Mita đorđević a drugim je nazvao mene. Znate, ako vas čovek njegove reputacije nazove jednim od dva preostala prijatelja, nije mala stvar. Verujem da su mu moja pisma, koja su istini za volju bila srdačna i topla, itekako prijala, ali gde nestadoše silni sipatizeri i njegovi poštovaoci. Predpostavljam da su, sobzirom na njegove godine, njegova starost i neaktivnost, bili povod, da su ljudi počeli polako da ga zaboravljaju.
Naš srpski narod, kao i uvek „brzo i lako“ zaboravlja.
Razumem da su njegovi prijatelji i saborci, koji su u poznim godinama, okupirani svojim staračkim problemima. Ali gde su njihova deca? Gde su toliki poštovaoci Ravnogorskog pokreta? Zar im je bilo teško da mu bar jednom godišnje napišu par toplih reči i zagreju mu srpsko srce?
Ovako. Mislim da je pred kraj svoga života shvatio da više nikome, osim svojoj porodici i dvojici preostalih prijatelja, nije potreban. On, koji je pomenut u svim Ravnogorskim pričama, koji je bio toliko blizak đeneralu Mihailoviću.
Istina, o njemu nisu pevali pesme, ali jesu o kapetanu Jovanu Deroku koji mu je bio najbolji prijatelj i saborac („Nad Kraljevom živa vatra seva“).
Nije mi cilj da pišem biografiju komandanta Prvog ravnogorskog korpusa, gospodina Zvonimira Vučkovića, to može svako da pročita u bilo kojoj knjizi o Ravnogorskom pokretu.
Želja mi je da opomenem Srbe da ne zaboravljaju! Treba da znaju: da je Srbija bila okupirana od Hitlera, pa od boljševika a izdana i poražena od saveznika, i da ti mučenici koji su se protiv zla borili, zbog političkog progona i komunističkog terora, moraše da napuste ognjišta.
Ne žive svi u rasejanju lepo i lagodno! Primer je i gospodin Vučković koji je živeo veoma povučeno i skromno.
Verujte, ima još Vučkovića na ovom svetu! Ne smeju biti zaboravljeni i odbačeni. Nije pošteno prema njima, prema đeneralu Mihailoviću.
Ja sam imao čast da se kroz pisma družim sa ovim divnim čovekom. Uspeo sam, da u njemu probudim lepa sećanja da bar na trenutak ukloni gorčinu, koju svi što odoše imaju u sebi. Bili su poraženi, poniženi i prinuđeni da beže po belom svetu zbog svojih ideala. Bežali iz rodnog kraja, svojih kuća, da bi negde daleko zidali nove kuće i počinjali novi život.
Nikako se nesme zaboraviti činjenica da im je zabranjen dolazak u Otadžbinu, gde su rođeni, gde su prohodali i gde su doživeli prve dečije radosti.
Sada mogu da dođu ali im je zdravlje krhko i narušeno a i fizički su nemoćni. Mnogi su dolazili i još uvek dolaze a neki i žive ovde.
Međutim, ima i takvih kao Zvonko koji mi piše u jednom pismu: „Sada, kada mogu da dođem, zdravlje me ne služi“. A voleo je mnogo ovu zemlju, Beograd posebno. U njemu je završio vojnu akademiju i proveo mladalačke dane.
Zar takve ljude treba zaboraviti, zar ih treba ostaviti u knjigama?
A živi su!
Moj prijatelj Zvonko na žalost više nije živ.
NEMOJTE VI DA IZGUBITE SVOG ZVONKA A DA SA NjIM NISTE PROZBORILI NI REč.
Ja bar imam uspomenu kroz pisma, fotografije i sećanje na jedan telefonski razgovor iz 2000.godine. Kada sam čuo drhtaj u glasu mog sagovornika i prijatelja Zvonka osetio sam silnu sreću i uzbuđenje. Znao sam da razgovaram sa divnim i osećajnim prijateljem. Po završetku razgovora, par minuta mi je bilo teško, a pogled mi je potražio Zvonkovu fotografiju na zidu moje sobe. Odjednom se osetih srećnim. Kao da mi je kamen pao sa srca. Shvatih da sam usrećio jedno divno stvorenje i da sada u dalekoj Kaliforniji neko od sreće plače. To mi je u pismu koje sam desetak dana kasnije primio i potvrđeno.
Bezuslovno prijateljstvo do kraja!
na Preobraženje Gospodnje 2005.g.
